Српство књаза Николе и стварање велике Црне Горе

 Од краја деведесетих, када отклон од српског идентитета постаје стратегија и главно политичко питање у Црној Гори, на јавној сцени појавила се читава плејада „интелектуалаца“ опште праксе, професора, економиста, књижевника, новинара, који ће уз помоћ политичара, на трибинама, у новинама и емисијама државне телевизије, са лакоћом, опијени страшћу, прелазити прагове столећа и пребацивати се из онога што се зове садашњост у оно што сматрамо за прошлост. Заменом теза и обиљем фалсификата излазе с тврдњама да се некад веровало у другачије истине од њихових, губећи из вида да та прошлост није несавршена верзија садашњости већ широк распон светова и култура чије су норме и истине другачије од данашњих. Сва њихова објашњења своде се на искључивост да се некад грешило и да су они у историјској мисији да исправе све пропусте и дају упутства шта би требало чинити, а шта не. Истовремено, већина новокомпонованих „зналаца“ двовековног односа на релацији Београд–Цетиње нимало се не труди да њихова тумачења, начин писања и језички обрти не буду затровани мржњом…
Искључивост у виђењу уједињења Србије и Црне Горе као баука, авети и зла које опомиње и прети, без покушаја да се уживи у истине минулих времена и разумевања предака и њихов систем вредности, садашњој генерацији и онима које долазе не да не олакшава већ отежава разумевање прошлости.

[restrict]

БРАТ ЈЕ МИО КОЈЕ ВЈЕРЕ БИО Наравно, негирање српског духовног осећања предака данашњих Црногораца није кренуло заокретом актуелне власти у Подгорици према националном питању. Корени су много дубљи. Започело је после Божићне побуне 1919. године, а настављено у ставовима и документима Коминтерне и Комунистичке партије на Трећем и Четвртом конгресу у Бечу и Дрездену. Звездане тренутке доживеће у Титовој Југославији, у којој на срећу нису уништени, а било је и таквих идеја, бројни историјски извори који својим садржајем сведоче не само о државном него и породичном духовног наслеђу. И побијају основну тезу о „самобитности Црногораца“.
Књаз Данило је још 1856. донео указ којим је празник Светог Саве у Црној Гори озваничен као школска слава. Празник се у школама пуних 90 наредних година прослављао у континуитету све до 1946. године, када је наредбом нових народних власти укинут.
Произвољност тог тумачења српства демантује и документ – упутство које главни школски надзорник Стево Чутурило, 20. септембра 1880. године, шаље основним школама у Подгорици, Бару и Никшићу: „Међу дјецом том ваља успоставити нову моралну свезу, а то је свеза крвног и племенског сродства по крви и језику, по славној прошлости и садашњости заједничкој.
’Србин вјере мухамеданске’, ’Србин вјере католичке’ или ’Србин вјере православне’, то нека буду термини за означење вјерске разлике. Име ’Турчин’ да не спомене ни учитељ ни ученик, јер је то име народа и племена татарско-туранског, које у себи нема ни трага од српске крви; и јер су наши речени мухамеданци српске крви и поријекла. Мухамеданска вјера не може никако сметати и не смета Србину, да буде добар Црногорац. ’Брат је мио, које вјере био’, вели српска пословица.“

ИМЕ И ОТАЏБИНА Готово да нема текста или усменог наступа креатора нове црногорске историје да се у први план не истакне како су уџбеници за школе стизали из Београда или су их писали „извањци“ Србијанци да би преко њих „посрбљавали Црногорце“.
Међутим, Читанку за други разред основних школа написао је Ђуро Поповић, рођен на Цетињу 1845. и сахрањен у свом родном граду 1902. године. Ђуро Поповић је био главни школски надзорник и на тај положај постављен је искључивом вољом књаза Николе. У Читанци, у лекцији „Име и отаџбина“, дословно пише: „Дјецо! Вас је Србин родио, па с тога се ви Срби зовете. То ћете име ви до смрти ваше носити, њим ћете се пред свијетом дичити, и ако ко науми да вам мјесто њега друго какво име наметне, ви ћете онда прије умријети, него то допустити. Ви сте још мали и нејаки; но кад велики и јачи постанете, онда треба много којешта да чините за ваше отачаство, које се о вама брине, да будете срећни у животу. Кад постанете људи, ви треба да волите ваше отачаство Црну Гору, да све радо чините, што је потребно, да српски народ буде напредан и срећан.“

НЕУМОЉИВА СНАГА ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА „Снага историјских извора је неумољива и непоткупљива“, написао је један од најбољих познавалаца архивске грађе Црне Горе професор Предраг Вукић, који је преминуо пре пола године и сахрањен у Острогу. Захваљујући њему, уз горе цитирана сведочанства, данас је доступна огромна историјска грађа и документарна збирка „Српство у Црној Гори“, из које се јасно види да је просветни систем за време владавине Николе Петровића био утемељен на српској националној мисли.
Цитати из Читанке Ђура Поповића, такође, потврђују да српство у Црној Гори није никад било синоним за православље већ је „под своје покровитељство окупљало све поданике Књажевине (Краљевине) Црне Горе који су говорили српским језиком као матерњим језиком и који су реално били српског етничког поријекла, без обзира на различитост вјероисповијести.“
Ево још једног доказа. У Земљопису Краљевине Црне Горе „за ученике трећег разреда основнијех школа“, који је објављен 1911. године на Цетињу, објашњава се појам вере и народности: „У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српскијем језиком, а има их око 300.000 становника. Већина су православне вјере, а има их нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати, да смо сви српскога поријекла и српске народности… Црном Гором влада краљ Никола I из славне српске породице Петровић-Његош… Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот ни имање за општу српску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата.“

ОНАМО, ’НАМО Новоцрногорци развијају сличне тезе и о књазу, односно краљу Николи. Они тврде да су на „србовање“ Петровића посебно утицали „Срби од угледа“, који су били високи чиновници на црногорском двору и војни саветници, као и многи српски попови и учитељи у Црној Гори. И лаконски закључују: Према томе, црногорски неприкосновени господар, краљ Никола, „србовао“ је из династичких и личних интереса, а свеједно је, да ли је то чинио „намјерно“ или „безазлено“.
На свако подсећање о србовању господара одговарају да се „намјерно“ превиђа да је и он српство поимао само као православље. Разликујући Србе од Црногораца, у „Балканској царици“, краљ Никола каже: „Ко црногорству не био вјеран, Богом и људима свуд био тјеран.“
Само да их подсетимо на песму „Онамо ’намо“: Онамо, ’намо… за брда она, Милошев, кажу, пребива гроб! Онамо покој добићу души, кад Србин више не буде роб.
А Никола је поводом проглашења Црне Горе за краљевину рекао:
„Драги моји Црногорци!
Прелиставајући листове наше ближе и даље прошлости, нашли сте пуно лијепих ријечи да за напредак Црне Горе за ово педесет година благодарите мени. Колико од тога мени припада, измјериће потомство, а ја ћу сада да кажем и вама и потомству да сам ја могао успијевати, колико сам успијевао, само са оваквим народом, а на темељу који су у овој земљи ударили мудри и славни господари, моји претходници… И напредак у земљи и углед споља могао је бити постигнут само врлинама мојега народа. Он је дао руке које су сабљом сјекле: он је снага која је планине крчила: он је срце које је куцало сво за Српство: он је, најзад, рађао синове, који нијесу потаманили јуначку славу својих предака. Прецима нашим слава и вјечни покој! – Само с таквим народом могао сам успијевати, а уз братску припомоћ православне Русије. Ја се тврдо уздам да ће просвијећена Европа, која је до сада вазда уважавала жртве, које је књажевина Црна Гора приносила на олтар слободе и напретка, гледати у обновљеној краљевини на овој страни Српства јемство и залогу за одржавање мира у овим крајевима (Цетиње, 28. августа 1910)“
А три године касније, на стоту годишњицу Његошевог рођења, каже:
„Као краљ црногорски, као насљедник и синовац великога данашњег слављеника, захвалан сам овоме збору и цијелом српскоме народу на чувствима благодарности, љубави и дивљења, којима се одушевљава спрам његова спомена. Као лав из грмена, из давно умрле, из давно претуљене вулканске котлине његушке, излетио је мој стриц Раде да српски свијет поткријепи у његовим идеалима и дужности за извршење великог народног задатка. У душу му је вјеру уливао за успјех, сабљу му је оштрио, а пјесмом га је загријавао. Наш му се добри српски народ дивно одазвао. Косово, рану његовог великог срца, излијечио му је, јер у дане стогодишњице од његова рођења тај му је народ Косово осветио. Један духом велики народ није се могао љепше одужити духу највећега генија. Слава српском народу! Слава господару Црне Горе, владици Раду!“ (Цетиње, 16. октобра 1913).

УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСТВА Споменути историјски извори о српском националном и духовном осјећању народа у Црној Гори само су делић укупне архивске грађе. Има их у изобиљу. И то ниједног тренутка није била тачка неспоразума, размимоилажења, трвења отворених сукоба… Књаз и краљ Никола се и за време Обреновића, а потом Карађорђевића, држао става да непрестано треба радити на ослобађању и уједињењу српства, на територијалном ширењу српске и црногорске државе. Међутим, основни неспоразум је био у томе што је он настојао да се ти циљеви остваре под жезлом династије Петровића.
Из његових бројних иступања и прокламација о српству, пре и после Берлинског конгреса 1878. и међународног признања, може да се уочи да је његова полазна идеја била прво стварање велике Црне Горе, па тек после тога уједињење свих Срба. Његове амбиције да „води српство“ подразумевале су да прошири своју државу на Боку Которску, Херцеговину и Босну до Сарајева, Северну Албанију са Скадром и Далмацију до изнад Сплита, као и на Стару Србију. Спремао се да престоницу премести у Никшић, па је зато у том граду подигао велелепни дворац и подигао Саборну цркву. Ова стратегија била је у ствари одговор на све веће притиске у Црној Гори за уједињење са Србијом. Вешто је успевао да избегне загрљај „великог брата“, јер је предосећао да би то био крај његове владавине и државе.
Такав однос није променио ни после 1903. године када је на престо дошао његов зет Петар Карађорђевић. Овим супротстављеним интересима, поред „неког тајанственог антагонизма између зета и таста“, доприносио је и Никола Пашић сматрајући да су амбиције црногорског суверена неоствариве. Од првих дана успостављања своје моћи у државној структури Србије, популарни Баја је у том правцу каналисао политику према „црногорском питању“.

ФОРМИРАЊЕ ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ У сваком случају, ако за тренутак заборавимо да Аустроугарска и Немачка, својим утицајем на остале велике силе, не би дозволиле уједињење, највећа сметња спајању држава били су Никола и Петар, без обзира на жељу народа и на очевидну корист по обе земље. Али развој догађаја у Европи, анексија Босне и Херцеговине, Балкански ратови, присилиће их у неколико наврата да се бар полузванично отвори прича о заједничкој будућности.
Прва је „повукла ногу“ страна краља Николе 1913. године, у време док је још трајао рат и док је трајала опсада Скадра. Иначе, тих дана је посланик Велике Британије упутио ултимативни захтев да Србија сместа повуче своје трупе са опсаде Скадра, а Пашић је одговорио: „Жалим, јер су нам енглеске симпатије необично драге, али нам је још дража част, која нам налаже да у критичном тренутку не издамо нашег савезника…“ Ниједан од младоцрногорских ревизиониста историје, који су чак и повлачење српске војске назвали окупацијом, никад није споменуо овај податак. Заборавили су и то да је у ноћи између 26. и 27. јануара (односно 8. и 9. фебруара) 1913. године, на Брдици код Скадра погинуло 2.000 србијанских војника – окупатора – седам батаљона Дринске дивизије другог позива и из три батаљона првог позива. Овом јединицом, која је послата као помоћ црногорској војсци, командовао је пуковник Дамјан Поповић.
Елем, вратимо се успостављеним контактима за формирање какве-такве државне заједнице. Председник црногорске владе генерал Митар Мартиновић, уз сагласност црногорског престолонаследника Данила, започео је разговоре о стварању „реалне уније“. Новица Ракочевић у студији „Црна Гора и уједињење“ подсећа да су владајући кругови на Цетињу, суочени с многим слабостима црногорске државе, увидели да даљи развој Црне Горе није могућ без ослонца на Србију, па су се обратили влади Србије да предложи основ за реалну унију. Али на томе је и остало, иако је Србија позитивно одговорила, обавезујући се да ће, ако се прогласи уједињење, члановима црногорске династије обезбедити „вечиту ренту“.
Пред избијање Великог рата, 15. марта 1914. године, краљ Никола самоиницијативно покреће питање што ближег и конструктивнијег повезивања Црне Горе и Србије. Писмом се обраћа краљу Петру, и предложе да се „на бази равноправности двеју држава и њихових династија прецизно тачно утврде обавезе у војним, дипломатским и финансијским стварима“.
Краљ Петар је прихватио предлог краља Николе, и врло убрзо је упућен одговор двору на Цетиње. Писмо, у коме се потврђује прихватање идеје челника династије Петровић, написао је Никола Пашић, а „чича Пера“ је само ставио свој потпис. И ту је преписка престала… Одговор са Цетиња никад није стигао у Београд. По свему судећи, краљ Никола је опет избегао конкретан договор, наводно плашећи се да би и у овом случају он, али и његова династија, били у подређеном положају.
Његово понашање није промакло ни руском посланику на Цетињу, генералу Николају Потапову, који у свом извештају влади у Петрограду скреће пажњу: „Сви Црногорци, као један човек сматрају споразум са Србијом као једини излаз из тешке ситуације у коју су упали после балканских ратова, али то се не може рећи за краља Николу, који се све више удаљава од Србије.“
И у мају 1915. године Црна Гора је по трећи пут покренула питање уније са Србијом. Престолонаследник Данило је, средином тог месеца, пуковнику Петру Пешићу, шефу српске војне мисије на Цетињу, изнео идеју о састанку с престолонаследником Александром у Србији, и понудио договор да њих двојица реше српско питање тако што би Црна Гора и Србија „биле једна држава по систему Немачке“. Али и овог пута се поновила већ виђена прича. Иако је из Србије стигао брз одговор да се предлог прихвата, „неко“ се на Цетињу у последњем тренутку предомислио…
Неколико месеци пре него што је црногорска војска била доведена у ситуацију да положи оружје непријатељу, у лето 1916. године, по четврти пут покренуто је питање две братске земље. Иницијатор је био нови председник црногорске владе Андрија Радовић. Његов предлог је био необичан и врло оригиналан. Очито добро познајући династичке суревњивости, он је у августу 1916. поднео краљу Николи меморандум у коме се предвиђало да се деда одрекне престола у корист унука регента Александра, али да се потом мушки потомци и једне и друге династије наизменично смењују на престолу српско-црногорске државе.
Радовићев меморандум краљ Никола није прихватио. Изговорио је само једну реченицу: „Уједињења не може бити до истребљења једне куће.“

 [/restrict]