Престоничка оаза ведрине, смеха и музике

Седамдесетогодишњица Позоришта на Теразијама: Јубилеј који обавезује

Присећајући се првих сезона некадашњих театара у биоскопу „Београд” – Хумористичког позоришта и Београдске комедије – желели смо да обележимо јубилеј данашњег Позоришта на Теразијама, које у 21. веку успешно наставља традицију забавно-музичког театра скоро искључиво изводећи мјузикле

Ове сезоне Позориште на Теразијама обележава седамдесетогодишњицу свога настанка и редовног деловања, будући да су градске власти у Београду донеле 22. децембра 1949. одлуку о оснивању Хумористичког позоришта као првог београдског позоришта ведре уметности установљеног након Другога светскога рата. Ваљда зато што је истинита она народна изрека према којој је сваки почетак тежак, новоосновано Хумористичко позориште почеће приказивати представе тек 1. марта 1951. године извођењем комедије Др Бранислава Нушића у дворани најелитнијег престоничког биоскопа „Београд“. Отад па до данас – реч је о пуних 69 година деловања – овај театар негује специфичан комедијски репертоар у широком распону од сатиричних до забавних водвиљских текстова напоредо са извођењем музичко-сценских дела – оперета, мјузикла, музичких комедија и ревија. Током протеклих седамдесет година ово позориште четири пута променило је свој првобитни назив –1954. названо је Београдска комедија да би се, потом, од 1959. до 1973. након спајања са Београдским драмским позориштем звало Савремено позориште – сцена на Теразијама, а од 1973. до 1975. Београдско позориште, да би, најзад, 14. априла 1975. извело премијеру Аутобиографије Бранислава Нушића, у драматизацији Борислава Михајловића Михиза и режији Александра Гловацког, као Позориште на Теразијама.

Мала Флорами

Како се сада у Позоришту на Теразијама приказују само мјузикли, нећемо бити изненађени ако постане Музик хол на Теразијама. Ово позориште било је све време, током скоро читаве друге половине прошлог века, перманентна оаза ведрине, шале и смеха, ведрих музичких акорда и разиграних спектакла. Ако је на том уметничком путу било успона и падова, искушења и недоумица, колебања и недоследности, било је, и то знатно више, блиставих успеха што су опчињавали публику и успеха који је запажала позоришна и музичка критика. Зато се може рећи да је Позориште на Теразијама, на матичној сцени и изван ње, давало посебну боју и особите тонове нашем глумишту, настављајући сјајну и дугу традицију српског комичног театра, пребогатог талентованим глумачким индивидуалностима, које су проистекле из урођеног смисла за шалу и досетку, анегдоте и вицеве, и општих склоности према комичном изразу и духовитој нарацији у свакодневном животу.
Није случајно прва представа новооснованог Хумористичког позоришта била комедија Др Бранислава Нушића: избор популарног дела једног од најбољих српских комедиографа обележио је не само једну и то веома значајну линију репертоара него је означио и дух ведрине, хуморне пре свега, лишене жаока и злобних подсмеха, који ће давати тон читавом будућем репертоару. Међутим, од првих сезона, почев од 1953. године, Хумористичко позориште проширује репертоар и на оперете, пошто се већ огледало у сличном жанру приликом извођења комада с певањем. Тако настаје још једна музичка сцена у Београду, поред постојеће, оперске у Народном позоришту. Прва изведена оперета припада класичном репертоару тога жанра. Реч је о комичној оперети Мамзел Нитуш Флоримона Ервеа, иначе приказиваној на сцени Народног позоришта у Београду почев од 1895, а обновљеном 1931. године. Ако знамо да је то дело у раздобљу до 1910. изведено 62 пута на сцени Народног позоришта, на чијем се репертоару нашло и у периоду између два рата, по оснивању сталног оперског ансамбла, онда се може закључити да је за старт оперетске сцене начињен прави избор. А већ наредне сезоне на сцени Хумористичког позоришта изводи се једна од најпопуларнијих оперета настала у нашој средини тога времена – Мала Флорами Ива Тијардовића, а потом и оперета Франца Шуберта Три девојчице што указује и на амбициозност, и на сигурност у стварању музичког репертоара.
Тако је још на самом почетку деловања Хумористичко позориште, односно Београдска комедија, имало две репертоарске оријентације, које ће неговати, можда не увек систематично, али зато истрајно, током скоро читаве своје активности. Комедија, домаћа и страна, у широком распону од класичних до савремених дела, уз присуство комада с певањем и ревија, била је у основи репертоара драмског ансамбла. Представе појединих савремених комедијских остварења, попут дела као што су Бесни Теофило Јована Геца или Заједнички стан Драгутина Добричанина, брзо су освојиле позоришну публику баш као што су извођења класичних оперета, попут Лепе Јелене Жака Офенбаха и Бокача Франца Супеа, допринела поновном одомаћивању тог музичко-сценског жанра у нашој средини. Забавни репертоар високог стила – тако се укратко може означити све оно што је ово позориште годинама нудило Београђанима и њиховим гостима.
Иако у условима неподесним за веће спектакле, посебно када се ради о музичко-сценским извођењима (позорница широка и несразмерно кратка по дужини, тако да скоро и није имала „дубину“ сценског простора), ансамбли Хумористичког позоришта постигли су завидне успехе и то првенствено када су у питању глумачки израз, односно музичка интерпретација, мада не треба пренебрегнути и поједина редитељска и кореографска остварења већ на почетку рада.

Аутобиографија

Комедијски репертоар Хумористичког позоришта био је састављен најпре од дела савремених аутора, нарочито домаћих, јер су она изазивала највеће занимање публике. Две комедије које смо већ поменули – Бесни Теофило и Заједнички стан – стекле су велику популарност: прва је изведена 75, а друга 269 пута, што је био рекорд своје врсте у послератном београдском животу. Ако је Бесни Теофило једноставно и непосредно откривао манире и нарави наших људи у одређеним околностима, онда је Заједнички стан био хумористичко реаговање на један од највећих проблема градског становништва у то време. Тим и таквим делима позориште је задовољавало велике потребе наше публике за хумором. Та потреба, данас донекле умањена због емитовања многобројних хумористичких емисија и серија на телевизији, била је средином прошлога века јасно изражена, упркос извесним резервама позоришне критике, којој се није свиђало изазивање смеха по сваку цену. Такве опаске нису сметале да се тадашња највећа биоскопска дворана у престоници претвара сваке вечери у препуну позоришну дворану, у којој захвални гледаоци уживају у најчешће актуелном хумору, аплаудирајући представама Хумористичког позоришта.
Комедију Заједнички стан, први пут приказану 19. јануара 1964, режирао је др Марко Фотез, док су сценографија и костими израђени према нацртима Саве Рајковића. Улоге су тумачили Марко Маринковић и Драгутин Добричанин (Деда Бога), Милева Бошњаковић (Госпа Ната), Владимир Медар (Драгиша), Вера Илић Ђукић (Љубица), Вука Костић (Тетка Пола), Гордана Гошић и Гроздана Иконић (Лула), Бранко Војнович (Миша), Миодраг Петровић Чкаља (Пепи) и др. Ако се има у виду да је наведена глумачка екипа током четири сезоне Заједнички стан извела, поменусмо, 269 пута, онда је јасно да се представа налазила на репертоару више од два пута седмично. Што ће рећи да је у питању незапамћени бестселер у београдском позоришном животу онога времена. Тај успех не треба тумачити само тематском актуелношћу комике Добричаниновог дела, јер никако не треба изгубити из вида ванредно спретну режију др Марка Фотеза – одликовала се вештим коришћењем ограниченог сценског простора у дворани биоскопа „Београд“, и, што је још важније, умешним коришћењем елана расположеног ансамбла, који је испољио несвакидашњу разиграност и раздраганост, редовно бодрен безбројним дуготрајним аплаузима одушевљених гледалаца.

Др

Напоредо с комедијама из савременог живота, Хумористичко позориште првих сезона изводи и дела Бранислава Нушића – поред комедије Др у режији Јована Геца, изведене су његове комедије Протекција, у режији Петра Матића, као и драматизација Општинског детета Александра Араницког, у режији Душана Антонијевића. Треба рећи да су све те представе, мање или више игране у духу традиционалног тумачења дела великог комедиографа, наилазиле на веома повољну рецепцију публике, првенствено због добре глуме већине протагониста. Значајан подухват била је свакако сценска реализација Општинског детета, што је била новост за нашу позоришну публику будући да је то дело, дотад неизвођено у београдском Народном позоришту, наишло на допадање међу љубитељима Нушићевог хумора, али и на признање критике. Критичар Душан Драговић прогласио је представу Општинског детета – за комедију сезоне. Уједначена игра ансамбла, у којем су суделовали и Душан Антонијевић, Јусуф Мусабеговић, Зоран Лонгиновић, Душанка Антонијевић, Соња Арадски, Вука Костић, Мима Предојевић, Живка Матић, Бошко Кузмановић и др., пленила је пажњу гледалаца, који су редовно дуготрајним овацијама и аплаузима пратили представе драматизације Нушићевог „романа једног одојчета“, како га је велики писац жанровски означио.

Крај у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *