Печат недеље

СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ…

Гостовањем у емисији „Бујица“ на једној загребачкој телевизији и потоњим дружењем с декларисаним усташама, „падре Микеле“ дефинитивно развејао и последње сумње у то где му је срце и куда води „пројекат ЦПЦ“

Јато на окупу: Златко Хасанбеговић, Мираш Дедеић, Велимир Бујанец (стоји) и Анте Пркачин

Више него масовним пливањем за часни крст, централној манифестацији обележавања Богојављања у Никшићу на позив такозване Црногорске православне цркве на које се одазвао 1 (словима ј е д а н) верник ове невладине организације, гостовањем у емисији „Бујица“ загребачке телевизије „З1“, рашчињени свештеник Српске православне цркве и Васељенске патријаршије Мираш Дедејић, који се представља као „архиепископ цетињски и митрополит црногорски“ такозване Црногорске православне цркве, показао је какву и колику подршку има. Није битан квантитет него квалитет, кажу. Иако се број присталица његове невладине организације, коју признаје само станица полиције на Цетињу, креће у оквиру статистичке грешке, ту су све часни људи отвореног ума и чврстог карактера који знају да се прекрсте и левом и десном руком, за разлику од ових „обичних“, српских, православаца што се крсте само десницом. Узмимо за пример наступ у емисији „Бујица“, коју води млади и перспективни Велимир Бујанец, жовијалан лик чија се љубав према НДХ може поредити само с његовом љубављу према кокаину и проституткама, а коју, авај, судски органи не разумеју, па је због ње више пута био хапшен и осуђиван. Када му дозволе обавезе које због ове љубави има у загребачком затвору Реметинец, Бујанец воли и да се бави политиком и то на начин који би у свакој другој држави, осим у Хрватској, изискивао подједнаку кривичну одговорност као конзумација и препродаја кокаина или проститутки.
Осећајући се као риба у води у емисији оваквог водитеља, „падре Микеле“, како Дедеића воле називати његови верници, отворио је душу Бујанецу у пријатељском и конструктивном разговору. Нису се дотакли онога у чему су најискуснији, кршења световних и црквених закона и суочавања са судовима, него друге тачке у којој се њихове личности спајају, а то је мржња према Србима и свему српском. Тако је у жару расправе између истомишљеника Микеле изјавио „да су Срби реметилачки фактор на Балкану и да би требало мало да се спусте на земљу, јер више нема велике Србије“. Бујанецу је и ово прихватљиво, иако би, вероватно, више волео да се Срби спусте под земљу, а не на њу. Ово би се могло и покушати уколико се обистини Дедеићева претња изнета у емисији – да, ако Закон о слободи вероисповести не буде примењен, може доћи и до грађанског рата у Црној Гори.
Микеле је изјавио и друге ствари које су за уши Бујанеца и његове публике били права музика, попут оптужбе да је СПЦ финансирала српске ратне злочинце, па их чак и скривала у својим манастирима, укључујући и Острог, те да је у Сребреници почињен „стопостотни геноцид“, али да је он мањи од оног који су Срби починили у Црној Гори од 1918. до 1920. године.
Лупетао је Дедеић још свашта о Србији и Српској православној цркви, али је рекао и једну веома важну ствар у вези са управо усвојеним Законом о слободи вероисповести због којег се дигао народ у Црној Гори. Дедеић је својом изјавом запушио уста не само бранитељима овог антицивилизацијског закона у Црној Гори који тврде да никакве отимачине цркава неће и не може бити него и онима у Србији који попут Николе Самарџића, Биљане Србљановић или адвоката Александра Оленика тврде да у спорном закону нема ни говора о тако нечему. „Да не мисле ту имовину да дају на коришћење Црногорској православној цркви, не би је ни враћали. Од 600 цркава и манастира ми немамо ниједну, све је окупирала српска црква, којој и није стало до цркава и манастира, већ до рушења власти у Црној Гори“, рекао је он.
Пријатељски и срдачан разговор наставио се и после емисије, а овом угледном двојцу придружили су се, судећи по фотографијама објављеним на друштвеним мрежама, подједнако часни и угледни бивши министар културе у влади Хрватске Златко Хасанбеговић, који је из власти отеран пошто су се појавиле његове фотографије у црној усташкој униформи, и генерал Анте Пркачин, некадашњи начелник Главног стожера Хрватских обрамбених снага, најусташкије од свих усташких паравојних формација из ратова деведесетих година. Претпостављамо да је централна тема овог разговора била разрада идеје о стварању Хрватске православне цркве, подухвату Анта Павелића који није заживео, а што је нешто на шта, како је Дедеић изјавио, Хрватска има „политичко право“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *