Печат недеље

Хапшење у „Железници“

Полиција је прошле суботе, због сумње да је примио мито – спомињу се износи од око 800 хиљада евра – ухапсила Мирољуба Јевтића, директора Јавног предузећа „Инфраструктура железнице Србије“ које је у ингеренцији Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зоране Михајловић, као и тројицу његових (наводних) сарадника у овим коруптивним пословима, члана Надзорног одбора Привредног друштва „Ратко Митровић“ из Новог Сада Драгослава Брзановића и двојицу адвоката, Зорана Стојановића и Владислава Костића.
Осумњиченима се, како преносе медији, на терет ставља исплата екстремно високих хонорара, који су потом дељени међу њима, за поступке експропријације земљишта на траси планиране изградње брзе пруге.
Највећу пажњу јавности изазвале су тврдње таблоида да је ухапшени Јевтић полицији рекао да је само мањи део новца задржавао за себе, док је већи део исплаћивао невенчаном супругу министарке Михајловић, бизнисмену Владимиру Атанацковићу. О томе је, како се наводи, сачињена и службена белешка. Међутим, пише „Информер“, „на саслушању у Тужилаштву за организовани криминал Јевтић је у потпуности негирао кривицу и напрасно ’заборавио’ све што је рекао полицајцима“.
„Ни на који начин нисам учествовала и немам никакве везе са оптужбама због којих је ухапшен в. д. генералног директора ’Инфраструктуре железнице Србије’ Мирољуб Јевтић… Поздрављам рад државних органа у расветљавању свих чињеница у вези са овим случајем“, реаговала је министарка Михајловић на Јевтићево хапшење.
Читав случај, очигледно, има две димензије. Прва се односи на саму његову садржину – да ли су Јевтић и остала тројица криви за оно за шта се терете, и да ли њихова евентуална кривица обухвата и шири и политички осетљивији круг људи – док се друга димензија односи на медијски третман читаве приче у којој је у први план истакнута министарка Зорана Михајловић.
И док ће прва димензија можда бити расветљена током даље истраге, обриси оне друге, медијске, кудикамо су интригантнији за покушај тумачења.
Министарку Михајловић, наиме, у први план нису истакли опозициони медији – „Данас“ или ТВ Н1, на пример – већ таблоиди који с мноштвом добрих разлога слове за блиске актуелној власти. Или неком њеном делу. Што наводи на утисак да је у току некакав закулисни обрачун унутар саме власти, и уз то наговештава могућност да ће у релативно блиској будућности уследити и контраудар.

Видовдан у Аустралији

У финалу АТП купа у Сиднеју тениска репрезентација Србије, предвођена Новаком Ђоковићем који је тријумфовао над Рафаелом Надалом, савладала је Шпанију с 2:1 у победама и тако постала први победник овог такмичења.
„Подршка навијача је била кључ за победу. Никада нисам осетио тениску атмосферу на мечу као ову у Аустралији. Навијачи су нас дефинитивно носили до победе, дугујемо им велико хвала“, истакао је Новак Ђоковић, а друштвеним мрежама раширили су се снимци славља наших тенисера који су своју тениску победу прославили, и улепшали, певајући „Марш на Дрину“ и „Видовдан“, као да су све нас желели да подсете да нико не може да ми отме из моје душе Косово…

Одликовања

У симболичком гесту подршке нашим сународницима у Црној Гори, држава Србија одликовала је Андрију Мандића, председника Нове српске демократије и једног од лидера црногорског Демократског фронта, и његовог пријатеља и саборца из 1999. године Данила Лековића за „допринос систему одбране Републике Србије“.
На свечаности у Великој ратној сали Генералштаба одликовања и сабље с мотом „Не вади ме без поноса, не враћај ме без части“ Мандићу и Лековићу је уручио министар одбране Србије Александар Вулин.
Министар Вулин је, како је објављено на сајту Министарства одбране Србије, након уручивања признања истакао да сви који су бранили Савезну Републику Југославију 1999. године заслужују подједнаку пажњу и поштовање, без обзира да ли су држављани Србије или Црне Горе: „Свако ко је те 1999. године био уз свој народ и уз своју земљу, заслужује наше поштовање и заслужује да му се и на овај начин одужимо.“
„Ово је велико признање за батерију којом сам командовао, велико признање за све резервисте у Црној Гори, а било их је огроман број 1999. године, који знају и који се поносе што су се одазвали на позив отаџбине и што су бранили своју отаџбину онако како су то радили наши славни преци. Двадесет година је протекло и многи су се у Црној Гори трудили, исти они који су позивали на дезертерство 1999. године, који су радили за НАТО 1999. године, да људи треба да се стиде тога што су припадали Војсци Југославије“, истакао је Андрија Мандић.