Од несвесне храбрости до свесног кукавичлука

О ПРАВДАЊУ НЕОПРАВДИВОГ ЗЛА

Будући да Србија има велико историјско искуство негативних последица насилне и бруталне промене власти, сваки покушај репризирања тог дела њене прошлости требало би да изазове жестоко противљење. Тежња да се великом ватром осветли излазак из кризне садашњости одводи, по правилу, у неизвесну и мрачну будућност

Зло се као болест представља у традицији као негативна последица деловања демона који не долази само из спољашњег света већ настаје и у човековом организму. У самом срцу, како га је појмио Венцловић, рађа се тај „црни бик“ који својом силином тежи да нас разнесе или уништи другог. Негативитет који се јавља као чинилац животног постојања на макро и микро плану, конституент је јединственог природног процеса, али се стихијност његовог деловања са становишта човека, коме оно наноси штету и угрожава његов опстанак, означава као зло. У том смислу се и испољавање природе у људима, супротно њиховим културним и моралним начелима добра, истоветно значењски одређује.
Сагледан с етичког аспекта, психолошки негативитет који се несвесно јавља у човеку је велико свакодневно искушење чије игнорисање и потискивање доводи до његовог пројектовања у другог. Будући да је део природе и чинилац сталне промене и животног опстанка, тај негативитет до посебног изражаја долази уколико се толерише и допусти да нарасте, када се суочавање са његовим последицама безуспешно настоји да лечи. Упозорење да је „боље спречити него лечити“ има посебан значај за понашање којим се људи недовољно енергично супротстављају злу, па због свог доследног опортуног и конформистичког става и равнодушности која одводи у моралну апатију постају његове жртве. Егоистичко затварање појединца у себе и гледање само свог посла, док зло не закуца и на његова врата, поставља питање не само граница своје одбране и односа према другима када су они угрожени већ и разумевања зла.
Будући да допуштају да у њима, зарад остварења одређених њихових интереса, дође до изражаја негативна страна њиховог природног бића, супротно одређењу добра у контексту културе и морала, људи се сагледавају у светлу антрополошког песимизма као зли. У настојању да се разуме и објасни зло које чине, сматра се да су они првенствено рђави и да ту своју природу испољавају уколико нису присиљени да буду добри. Та присила се може схватити као препрека исказивању оне тамне стране њихове природе у условима који омогућују да некажњено чине зло.

ЈЕДНОМ И НИКАД ВИШЕ И после више од два века од Макијавелија, Волтер указује на ефектност само једном учињеног негативног поступка. Зло које је човеку учињено или које сам почини другом може да буде и у функцији добра уколико, према овом обрасцу, морални и друштвени прекршаји, попут крађе, лажи и злочина, извршени само једном ојачају врлину у човеку, тако што доживљено искуство као лош пример оснажи његову етичку супротност. Овај принцип је идентичан ефектности паганског празника који у време трајања суспендује важење постојећих друштвених правила и закона, али се након његовог завршетка афирмише њихово друштвено важење. Привремени губитак одређене вредности, заснован на самоодрицању, исказује своју психолошку и материјалну ефектност увећаним добитком.
Могућност извршења злочина у име добра које постаје евидентно јасно истиче да кршење етичких принципа може бити изузетак, да се учини само једном, а не да постане основа за праксу која одводи у тоталитаризам. Злочином актуализован природни принцип привремено поништава начело етичности које потом добија обновљену снагу и показује се као основа људског постојања. Међутим, иако нико свесно не одлучује да постане лажов, лопов и убица, верујући да када чини то први пут кршење закона и друштвених правила неће више никад поновити, испољен негативитет и учињено зло без казне одводе у даље чињење истог.

ЗЛОСЛУТНЕ ПРЕТЊЕ Зло и злочин се под извесним условима могу правдати уколико потом преовладава добро, али без обзира на коначни ефекат, они не могу бити и оправдани јер имају алтернативу у могућности да се другачијим, примеренијим средствима постигне исти циљ. Упориште таквом деловању није у политичком и моралном прагматизму већ у етичкој принципијелности. Свако правдање кршења постојећих правних и моралних норми је начин да се оне прилагоде актуелним животним потребама. У том контексту су и неоправдане претње злом које се исказују у протестима против актуелне власти који се сваке суботе већ више од годину дана одржавају у Београду под слоганом „Један од пет милиона“. Ношењем вешала, моторних тестера и агресивним понашањем, учесници протеста наговештавају могућност да незадовољство прерасте у крваве сукобе.
Овим претњама је недавно дала свој прилог и наша бивша амбасадорка у Мексику Весна Пешић, која је на свом твитер налогу запретила убиством председнику Александру Вучићу. Уплашена да би он могао доживотно да влада, произвољним тумачењем је политичку ситуацију у Русији повезала с предизборним стањем у Србији, па је у суботу, 18. јануара, исхитрено и недипломатски написала: „Хајде бре да вас видим шта ћете када се прогласи доживотним председником. Док твитераши безбрижно твитеришу. О томе не мислите. Ено га Путин баш то ради. Ако Брнабићка да оставку да знате – спрема се доживотни Вучић. Е нема ту бојкота, само цев у главу …“ Убрзо после овог она се јавља новим твитом: „Ево навалило на мене на Пинку да хоћу да убијем председника. А ја хтела да убијем себе. Свашта ће да преокрену у напад, заиста невероватно. Чак сам тај твит избрисала, да не би дошло до оваквих изобличених режимских напада.“
Из контекста првог твита је сасвим јасно ка коме ауторка сугерише да се усмери цев, а значење њених последњих реченица то недвосмислено и потврђује. Будући да је власника таргетиране главе именовала у претпоследњој реченици, опомињући да се на опасност од његовог доживотног владања не одговара бојкотом избора већ његовим физичким уклањањем, она се неубедљиво брани да јој није ни пало на памет да прети Вучићу и да је, у ствари, хтела да убије себе. Међутим, да је заиста хтела то да каже, онда би и завршна реченица у спорном твиту требало другачије да гласи и са назнаком да је мета цеви њена, а не туђа глава.
Не признајући своју несвесну злонамерност према другом, изражену у написаном тексту, ауторка потом тврди да ју је имала према себи. Будући да нема покриће у значењу текста за такву тврдњу, измишљену у самоодбрани, испољена злонамерност као да припада некој другој особи, ауторкином двојнику, с којим она нема никакве везе. Међутим, злочини нису увек планирани и са свешћу о њиховим последицама, већ се врше под неким афектом, непромишљено и неконтролисано, што не значи да их не чине сасвим конкретна лица чија подвојеност у тренутку извршења може бити само олакшавајућа околност, а не и негирање учињеног. Неконтролисана претња је дошла од стране осамдесетогодишње бивше политичарке која је својевремено одушевљено видела у актуелном српском председнику Шарла де Гола. Као што је у тренутку егзалтације то поређење било непримерено, тако је и сада, у моменту разочарања, изречена претња скандалозна. Председник се од када је на власти, могу се сагласити сви који га познају, није битно променио, али га хировита природа појединаца, попут ауторке твита, доживљава различито и сходно тим својим доживљајима реагује непримерено.
Обузета незадовољством, из ње је провалила агресивност претећи великим злом, па се зато она и није уплашила од могућности погрешног тумачења њеног текста већ се ужаснула од сопственог исказа. Када је увидела шта је написала, почела је да се правда и доказује да њена несвесна храброст вреди мање од свесног кукавичлука. У том процесу је од трагичне постала комична фигура слична лику из приче Реја Баркера и Луиса Фриџа „Моја бака је пљачкаш банке“. Након пљачке банке, коју је извршила да би скренула пажњу на себе и постала позната, ухапшена бака је, казује ова прича, на питање да ли би то поново урадила одговорила: „Мислим да је једном довољно.“ И наша бака, атентаторски инспиратор, добила је своје минуте славе, али је брзим брисањем свог твита поручила да се оно што је било једном, у ствари, није ни догодило. Таква порука призива као алиби сопствену смањену урачунљивост у учињеном, али не може поништити одговорност и бити оправдање за одсуство самоконтроле и долажење у стање у којем би се другоме могло нанети зло.

НАГОВЕШТАЈ ТРАГИЧНОГ Будући да Србија већ има велико историјско искуство негативних последица насилне и бруталне промене власти, сваки покушај репризирања тог дела њене прошлости требало би да изазове жестоко противљење. Након ослобођења од немачке окупације, у послератном комунистичком терору убијено је у Србији, према досадашњој евиденцији, више од шездесет хиљада људи, али је тај број далеко већи. Показало се да су те огромне жртве биле крвави пут успостављања „нове класе“ чија је етика брзо, како је рекао Дедијер, отишла низ црева. Након полувековног владања комуниста, преименованих у контексту политичког плурализма у социјалисте, долазак на власт Демократске опозиције Србије обележен је петооктобарским вандалским деструисањем, паљењем и пљачкањем зграде Народне скупштине у Београду.
Евидентно је да је тада испољено насиље имало и симболички значај који је наговестио и најтрагичније догађаје најновије српске историје: убиство премијера Зорана Ђинђића и пљачкашку приватизацију којом је Србија привредно опустошена, већина осиромашила, а само малобројни појединци блиски властима успели да се енормно обогате. Та власт се најпре морално самопоништила и потом и политички урушила, а огромно разочарање које је изазвала у народу имало је за последицу пораз на изборима и давање шансе новооснованој Српској напредној странци. И док се данас незадовољство појединих левичара социолога исказује намерама да своје политичке противнике и неистомишљенике јуре улицама, јављају се и поменуте атентаторске претње које примарне намере настоје да замагле потоњим наивним тумачењима о циљу агресије. О сваком тексту, па и о овом који је узбуркао нашу јавност може се расправљати. Међутим, без обзира како ће се окончати полемика око његовог значења, јасно је шта ова ситуација тражи. Према свакој усијаној глави која би да запали земљу чини се да треба усмерити цев, али не ону која би нас опет увела у трагедију већ водоводну, која би благовремено охладила ту главу, а да ли су претње које долазе из ње реалне, утврдити предвиђеном процедуром.
Иако се, дакле, настоји да оправда, сваки злочин је дубоко неправедан и зато са становишта културе, хуманости и етике неоправдан. Уздржавање од природних подстицаја за чињење зла и свест о последицама таквог чина је најефикаснија превентива од испољавања негативитета и чињења непромишљених поступака који се потом не могу рационално објаснити. Етичка принципијелност не допушта макијавелистичку прагматичност да се зарад хипотетичког добра може прекршити његово реално животно начело, већ налаже доследност у коришћењу одговарајућих средстава за остварење жељеног циља. Показује се да је насилна промена власти, атентатима и оружаним побунама, решење с великим негативним последицама, а илузија да се брзо може доћи до циља и обићи реалност има краткотрајно дејство и дугорочну штету. Тежња да се великом ватром осветли излазак из кризне садашњости одводи, по правилу, у неизвесну и мрачну будућност. У том смислу и једина реална промена друштва може се остварити постепеном променом његових чланова који развијајући своју културу и своју свест постају и одговорнији за своје мисли, речи и поступке, чиме и стварају отпор према сваком непродуктивном и штетном политичком екстремизму.