Људи муве

Да ли је случајно довођење у везу људи са одређеном животињском врстом?

Све што појединци чине на себи својствен начин међусобно их разликује, али заједничке карактеристике њихових поступака и начина мишљења представљају основ за њихово сврставање у одређени тип људи. За разлику, на пример, од оних који исказујући вишак животне енергије зраче око себе, постоје они без довољно виталности због чега и имају потребу да је добијају од других. Прве бисмо могли назвати соларним, а друге лунарним типом.

ТОТЕМСКА ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈА Песничка визија у којој се човек поистовећивао са звездама добила је и научну потврду, јер из увида о јединству космоса сазнајемо да су и наша, као и топла и хладна небеска тела, саздана од исте материје. Њихова различитост схваћена као дијаметрална супротност, светла и таме, основ је бинарног модела нашег поимања света израженог и у одређеним типологијама људи. Тако се у односу на отвореност или затвореност према другима, људи деле на екстровертне и интровертне, а према склоности ка одређеном делу дана, убрајају се у ранораниоце и ноћобдије, односно шеве и сове.
Довођење у везу људи са одређеном животињском врстом није нимало случајно. Сагледан, наиме, као плод дугог еволуционог процеса, човек и својом онтогенезом доказује да су му претходиле бројне животињске врсте које га и искушавају као нижи облик искуства. Премда је пред изазовом свог људског самопотврђивања, он је и пред сталним искушењима да подлегне нижем од себе. Веровање у блискост животиња и људи изражено је и у религијским представама о претварању човекове душе након смрти у неке животиње: змије у доњем свету или вукове у овоземаљској равни у којој се јављају у демонизованом облику вукодлака. Идентификовање појединца или заједнице са одређеном животињском врстом био је примарни начин тотемске диференцијације међу људима. Животињска врста је знак који није одабран према критеријуму неке утилитарности већ зато што је био, како сматра Леви Строс, „добар за мишљење“. Веза између човека и природе првенствено је метафоричког карактера и изражава његову способност за класификовањем, а одабрана животињска врста има функцију диференцирања појединих људских група и утврђивања њиховог идентитета.

ЧОВЕК ЧОВЕКУ ВУК У оквиру бинарног поимања света, извесни елементи добијају позитивно, а они који се сматрају њиховом супротношћу – негативно значење. Према хришћанском одређењу, десна страна је позитивна, док је лева негативна, па се и разликовање оваца од коза узима као образац разликовања добрих од лоших људи, који ће због својих дела бити награђени вечним животом или кажњени вечном патњом. У баснама домаће и дивље животиње су ликови са људским особинама које се понашају, мисле и говоре као људи. С обзиром на чињеницу да људи исказују своје анималне особине, да је „човек човеку вук“, да појединци показују лисичје лукавство како би остварили своје циљеве, да се у животној арени боре као лавови да би савладали супарнике, да су пријатељски одани и верни као пси и да наликују мравима када се пред опасношћу скривају и живе у мрачним пећинама, у овим поучним причама животиње, у ствари, представљају људе у животу и друштву.
Човек медвед, кога је описао Проспер Мериме, исказује свој неодољив нагон за уједањем и на дан венчања смртоносно је ујео своју вереницу. Имајући у виду да је исти нагон показао и боксер Тајсон, који је свом супарнику Холифилду одгризао уво, као и аргентински фудбалер Луиз Суарез, који перманентно прави такве испаде уједајући противничке играче, чини се основаним да међу људима постоје и они са дивљом, медвеђом природом.
Иако се не могу апсолутизовати и применити на све, овакве типологије несумњиво одражавају заједничке особине појединаца које их разликују од других људи. Међутим, суштинска веза између појединих животињских врста и људи није, дакле, у формалној типологији већ у карактерологији, односно психолошким одликама појединаца и карактеристичног понашања одређених животиња.

ЧОВЕК СА ДВЕ ДУШЕ Иако је лично искуство концептуализовано дуализмом, ова типологија има дубље корене у дуалистичкој митологији о добрим и злим духовима, и потоњим анђелима и демонима, који одређују карактер и понашање појединца. Сваки човек, вели се у Талмуду, има у себи не само доброг већ и злог анђела који се замишља и као мува с дугим репом која седи на човековом срцу. Прихватајући овај дуалистички поглед и Гете је сматрао да човек има две душе, и да га једна од њих вуче ка небу, а друга ка земљи. Ону која га може учинити свечовеком симболизује доктор Фауст, док ону која га може учинити нечовеком оличава Мефисто.
Анђеоско и демонско у сваком само оличавају супротне силе које га распињу, али које и траже међусобно усаглашавање и равнотежу. У том смислу је наведена подела релативна, јер у човеку има потенцијала и за добро и зло, а потврђивањем једног не значи да неће бити искушавана супротним. Будући да у сенци добра настаје непрепознато зло, и у демонској реалности зачиње се могућност добра. Демонски аспект човекове душе Венцловић је представио црним биволом који настаје у његовом срцу. Иако долази и из спољашњег света, негативитет који угрожава човека настаје и у њему самом. О томе говоре и хиљаде малигних ћелија које се стварају у сваком људском организму, али које његов имунолошки систем савладава.
Имајући, дакле, у виду релативност ових типологија, подела људи на муве и пчеле чини се важећом само након формирања појединца са одређеним склоностима које постају и идентитетски доминантне. Показује се већ у детињству, а посебни у раној младости, да читава генерација доживи узлетање као природни дар одушевљења животом. Тада се сви нађу у истом јату изнад тла, али је групни узлет животног одушевљења краткотрајан јер се након тога веома брзо успоставља разлика међу узлетелима. Осим доминантног заједничког афинитета ка лепоти цветова, која претпоставља добро, потоње појединачно диференцирање, отпадање од првобитног и приклањање другом јату последица је прилагођавања и прагматичког односа који слаби етичко, релативизује његов значај у подржавању и потврђивању естетичког. По сили прагматичности, једни крећу на једну, други на другу страну, а каснији живот само потенцира ту поделу на оне који, попут пчела, круже и слећу на оно што је лепо, добро и истинито, док они други, након краткотрајног облетања око цветова, бирају ружно, зло и лажно. Од могућности самопотврђивања као пчела појединци постају муве.

У природи је више мува него пчела, док је у људском свету тај однос другачији. Уметничка визија даје том односу и апокалиптичку димензију: Инсталација „Смеће људи“ испред Келнске катедрале

ЉУДИ ОД СМЕЋА Душевни и духовни узлет одликује сваког појединца, али од његовог карактера и природних склоности, душевног и духовног, природе и културе, зависи ком циљу ће полетети. Многи културом симулирају да су пчеле, али се најбоље осећају као муве. У сваком човеку се налази потенцијал који се током живота може зависно и од спољашњих чинилаца различито профилисати у афинитет према лепом, добром и истинитом или према ружном, злом и лажном. Од уобличења те јединствене енергије зависи да ли ћемо гајити у себи анђеле или демоне, а који ће нашим понашањем потврђивати свој психолошки реалитет.
У природи је више мува него пчела, док је у људском свету тај однос другачији. Уметничка визија даје том односу и апокалиптичку димензију. Инсталацијом „Смеће људи“ испред Келнске катедрале, Х. А. Шулц је представио то осећање бројним антропоморфним фигурама сачињеним од разних отпадака нађених на ђубришту. Стварајући не само примарне облике своје духовне културе од елемената који су му надохват руке, човек истоветним митотворним принципом креира и самог себе. У том смислу од њега и зависи да ли ће свој духовни живот испуњавати садржајима таблоидних листова и популистичких телевизијских програма. О укусима не вреди расправљати, јер видимо како су фекални садржаји атрактивни за масовно окупљање и праћење. Бројност људи је доказ да у томе налазе оно што им је потребно и да имају право да на такав начин задовољавају своје потребе, јер знају да је то истина њиховог света и живота у ружичастом.
Феномен високотиражних таблоида и гледаности ријалити програма показатељ је масовности људске популације привучене негативним културним садржајима.
Непримереним извештавањем о несрећама, убиствима и самоубиствима, жртвама отмица и силовања, уредници и новинари таблоида исказују своје склоности ка огавном, смрдљивом и непристојном. На примеру извештавања о убиству певачице Јелене Марјановић и покушају самоубиства глумице Неде Арнерић могло се видети како ће се у Србији некажњиво таблоидно третирати свака лична несрећа на којој треба профитирати.

ОТМИЦА ПАМЕТИ Читаву Србију је крајем прошле године узнемирила отмица дванаестогодишње девојчице Монике Каримановић. Захваљујући мештанима девојчица је спасена, а убрзо затим је ухваћен и отмичар Нинослав Јовановић, осуђиван због истих злодела већ више пута. Познат као Малчански Берберин, отмичар је овај надимак добио због бизарног понашања и односа према својим жртвама које је шишао пре него што их је силовао.
После његовог хапшења и саслушања поједини таблоиди су известили о животној драми отете малолетнице. Поводом таквог њиховог недоличног извештавања и писања огласило се и Министарство културе и информисања владе РС, оцењујући да су њихове насловне стране и текстови о овој отмици само „дно медијског неморала и бестидности“. Због кршења постојећих правила и закона, осуди су се придружили и поједини министри у влади, повереница за заштиту равноправности као и Удружење новинара Србије. Имајући у виду да уредници и власници таблоида добро знају за законе о јавном информисању и заштити малолетника, јасно је да је такво безобзирно понашање и наношење додатног бола жртви и њеној породици мотивисало профитирање над туђом патњом упаковано у јефтин сензационализам.
У потоњем извињењу редакције „Српског телеграфа“ рационализован је овај поступак тврдњама да објављивањем оваквог извештаја није била намера да се начини штета жртви, већ да се насилник овога пута адекватно казни за учињено кривично дело. Међутим, детаљи о отмици и насиљу над девојчицом објављени на странама ових новина показују драстично кршење законских и етичких норми које штите њену приватност и достојанство. Та рационализација показала је и своју лажну и лицемерну страну јер је после извињења опет објављен текст којим се наноси бол жртви и њеној породици и узнемирује јавност. Имајући у виду природу овог таблоида, не изненађује његов однос према малолетној жртви.

ТАБЛОИДНО БЛАТО Иако се из Удружења тужилаца Србије тврди да су те информације о отмичару и његовом понашању према отетој девојчици само нагађања и да не представљају детаље истраге која је у току, бол коју су таблоиди нанели жртви и њеној породици тиме се не умањује. Док се очекује да надлежни тужилац утврди да ли су и на који начин одређене информације доспеле у јавност и потом процени да ли има разлога за гоњење по службеној дужности, несумњиво да је оваквим писањем таблоида већ угрожен јавни интерес. На основу кривичног закона и Закона о јавном информисању, тужилац је већ могао да реагује на недоличне наслове и текстове у таблоидима.
Безнадежно тонући у таблоидно живо блато, Србија је без снаге да се из њега извуче. Признавали то или не, жута штампа је и огледало нашег неморала, бестидности и корупције. Разлика између истине и лажи, поштења и лоповлука, части и бешчасти је укинута, па је и медијско прекорачење граница у пласирању лажи и превара зачињених болом, сузама и крвљу невиних жртава последица друштвене и културне аномије у којој се некажњено може стицати непосредна корист од таквог сензационализма. Зато комично и апсурдно изгледају таблоидна лицемерна извињења, јер наликују већ познатим причама Барона Минхаузена. Остаје само наивнима да поверују да ће потонули појединац моћи да руком ухвати себе за косу и подигне се изнад актуелних невоља.
У те невоље спада и наше неадекватно схватање света према бинарном обрасцу који користимо и као основ за сопствену моралну оријентацију. Показује се, међутим, да је постојање супротности у свету и у нама реалност коју откривамо не само као неку судбинску датост већ и као резултат процеса у којем вољно и невољно и сами непосредно учествујемо. Од поимања важности уобличености, значајније је само обликовање, а свест о том процесу чини нас одговорним за оно што постајемо, бирајући да будемо слични мувама или пчелама.

ПЧЕЛЕ И МУВЕ

На основу свог богатог животног и духовног искуства, Свети старац Пајсије Светогорац је сматрао да људи припадају двема основним категоријама и да нека трећа групација не постоји. На основу свог богатог животног и духовног искуства, Свети старац Пајсије Светогорац је сматрао да људи припадају двема основним категоријама и да нека трећа групација не постоји. „Једни људи“, вели овај мудрац, „личе на пчелу а други на муву. Они који личе на муву у свакој ситуацији траже само да виде чега има рђавог и заокупљени су тиме. Нигде не виде ништа добро. Они који личе на пчелу свугде налазе само оно што је добро. Покварени човек покварено мисли, све прима слева, све види наопако. Са друге стране, онај ко има добре помисли, шта год да види, шта год да кажеш, имаће добру помисао.“ Указујући на чињеницу да је главна особина муве да је привлачи нечистоћа, он вели: „Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити, и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, клозет и блато. Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра. Друга категорија јесу они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер. Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи, која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.“ 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *