Излазак из сопствене сенке

Конференција о Либији у Берлину показала је да Немачка излази из „фазе уздржаности“ и све уочљивије показује амбиције и аспирације да у временима радикалних промена и драматичних изазова игра значајнију улогу на глобалном плану, као и шта о њеној спољној политици и позицији мисле у Вашингтону, Москви и Паризу

Немачки медији с разлогом аплаудирају канцеларки. Успешно је окончала рискантну „либијску операцију“. Још у предвечерје „самита каквог Берлин није видео“, исти ти медији су је упозоравали да се креће ивицом дипломатске провалије, између тешког фијаска и тријумфа.
Ако је тријумф у овом случају можда прејака реч, једно је сигурно: Ангела Меркел је неспорно остварила готово немогућу мисију. За велики округли сто у канцеларском уреду довела је све актере разарајућег либијског грађанског рата, оштро сукобљених интереса и намера, а који су га, по броју уплетених у његову ужарену лаву, учинили светским.
Уз представнике непосредно зараћених страна, премијера Фајеза ел Сараџа, чија је власт сведена практично на Триполи, и одметнутог генерала („фелдмаршала“) Халифа Хафтара, који, господарећи огромним пространством пустињске земље, незадрживо јуриша ка престоници, за столом су се нашли званичници САД (Трамп је изостао, што је дало повода за спекулације о лошим односима са Меркеловом), Кине, лидери Русије, Велике Британије, Француске, Турске, Италије, Египта, Алжира, Уједињених Арапских Емирата, Републике Конго, прве личности Уједињених нација, Европске уније, Афричке уније и Арапске лиге.

[restrict]

НЕСПОРАН УСПЕХ Сама та чињеница је неспоран успех, без обзира на судбину берлинског споразума којим су се сви учесници, без изузетка, обавезали како ће све учинити да се несрећној земљи, у којој осам година бесни грађански рат, врате трајан мир и стабилност (што је, упркос свему томе, крајње неизвесно!). Била је то канцеларкина својеврсна премијера планетарних размера: реализовала је први пут једну иницијативу глобалног значаја. Она са Украјином била је у тандему с тадашњим француским председником Оландом а самит лидера Западног Балкана („берлински процес“) био је, ипак, регионалног карактера.
Меркелова је овом иницијативом извукла и себе и своју земљу из наглашене уздржаности и сенке условљене, превасходно, немачком прошлошћу и историјом. Учинила је то дипломатски, још, очигледно, неспремна да то чини и војно. Њеној наследници на партијском кормилу, и претенденткињи на канцеларски трон (тренутно с танким изгледима) Анегрет Крамп Каренбауер блиска је, међутим, идеја да Бундесвер (а тренутно је министарка одбране) у догледно време заигра улогу и светског полицајца.
У сваком случају, Немачка трага за новом, и видљивијом, улогом на светској сцени. Више дипломатски, за шта има политичке и посебно економске моћи, него, не бар за сада, војно, с недовољно такве моћи за глобалног „играча“. Чини то из сопственог интереса. Али и све учесталије на инсистирање других. Из њихових интереса, који не морају увек да буду и немачки.
То би требало да буде раскид с позицијом у којој је Берлин (по „Шпиглу“) чекао често да „друге земље решавају проблеме који се тичу и Немачке“. Нема га на увек политички трусном Блиском истоку (иако је реч о непосредном европском суседству), који директно погађа немачке интересе. Премало чини да се спаси судбински важан нуклеарни споразум са Ираном, у чијем је настанку и склапању Немачка учествовала. У деликатним односима с Русијом и Турском нема дугорочне стратегије.

НЕМАЧКА ФЛЕГМАТИЧНОСТ „Шпигл“ констатује да је канцеларка „остала без речи“ на европске визије француског председника Емануела Макрона. Остала је затечена пред чињеницом да САД предвођене Доналдом Трампом не показују више посебан интерес за безбедност Старог континента. А толико је очигледних разлога за наглашено немачко ангажовање: епохалне промене узроковане глобализацијом и дигитализацијом, повратак национализма и протекционизма, криза демократије, Европске уније и Запада, климатске промене. Берлин на све то, на тај „паклени темпо“ промена, реагује „немачки флегматично“.
Немачка политика се, по оцени „Шпигла“, на „крају ере Ангеле Меркел“ бави превише собом. Како ту чињеницу доживљавају најважнији немачки партнери? То је подстакло овај (утицајни) недељник да „опипа пулс“, у неколико земаља, и сазна међу тамошњим експертима како се гледа на Немачку и шта се од ње очекује: у САД, Русији, Француској, Кини и Пољској.

НАЈАВЕ БЕЗ ЗАВРШНИЦЕ Многима од њих је несхватљиво због чега Берлин „премало хоће“, чуде се звучним и претенциозним најавама које остају без покрића и завршнице. Тако су звучно најављиване „нова источна политика“ (попут оне чувене и учинковите политике која је њеном творцу Вилију Бранту донела Нобелову награду за мир) и „мултилатерална алијанса“, која би обухватила и земље попут Јапана, Аустралије и Канаде а коју је иницирао актуелни шеф дипломатије Хајко Мас, од чега ништа није било.
С оне стране Атлантика се оштро замера што „тако богата“ Немачка премало издваја за одбрану. Оних фамозних два одсто бруто националног производа. Иако то чини гласно и реско, Доналд Трамп у томе није усамљен. Гневне су и демократе: уместо да више троши на сопствену и европску безбедност, Берлин, ето, енергетским аранжманима финансијски издашно подржава, и ојачава, „аутократију у Кремљу“. Две странке су показале неуобичајено јединство усред жучних свађа око председниковог опозива приликом гласања у Конгресу о увођењу санкција фирмама које учествују у изградњи „Северног тока 2“.
Вашингтонски експерти потврђују оно што је, својевремено, не без горчине, констатовала немачка канцеларка после избора Доналда Трампа за председника: да се Европљани не могу више ослањати на Америку, морају узети сопствену судбину у своје руке. И не само кад је реч само о Старом континенту. Европљани се морају суочити, речено је изричито новинарима „Шпигла“, са чињеницом да су одговорни за „своје суседство“, укључујући и Блиски исток.
Америка је, наводно, „сита ратова“. Следи нова ера њеног изолационизма, у чему су сагласни Трамп и његови изазивачи из демократског табора, Елизабет Ворен и Берни Сандерс. Немачка би из тога морала да извуче консеквенце: у случају да „васкрсне“ Исламска држава, или у Ираку букне грађански рат, Европљани ће се неминовно сами, без америчке помоћи, суочити и носити с последицама.

КАД ПАРТНЕРИ ПОСТАНУ РИВАЛИ А шта мисле, и како на Немачку гледају, Кинези? За њих је Берлин, а не Брисел, „кључ за Европу“. Немачка је трећа сила, поред САД и Русије, с којом се Кина упоређује и мери. На њу се досад из Пекинга гледало као на „економску велесилу“, која је, наглашено оријентисана на извоз, и као Кина, такође наглашено заинтересована за стабилност у кризним регионима, безбедност трговачких путева и несметани процес глобализације. А управо економија показује колико се ситуација у међувремену радикално променила кад је реч о економској моћи: кинески бруто национални производ је, тренутно, трипут већи од немачког.
Ревидирао се, такође, и поглед из Пекинга на Берлин: од партнера, који су се допуњавали, Кина и Немачка су постали ривали. Не само економски. Настало је, и политичко и геостратешко ривалство. Кинезе је „зачудила“ идеја министарке одбране и лидерке владајуће Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Анегрет Крамп Каренбауер да Немачка прошири, кад је реч о политици безбедности, сферу утицаја и на „западни Пацифик“. То их је уверило како Немачка жели да и политички, а не само економски, игра глобално велику улогу.
Пекинг је, очигледно, иритирала раније споменута идеја и иницијатива шефа немачке дипломатије о „мултилатералној алијанси“, која би укључивала Јапан и Аустралију, а искључивала Кину. Кад га је његов кинески колега Ванг Ји питао због чега нема Кине, Хајко Мас је лаконски, и неуверљиво, одговорио како је Кина „превелика да би била део те алијансе“.
Немци, иначе, запажају како се „мења тон“ у дијалогу с кинеским партнерима: источњаци наступају с наглашенијим самопоуздањем које се граничи с надменошћу и – претњом: из Пекинга су, на пример, „натукнули“ немачким партнерима, док се Берлин још колеба око „Хуавеја“, тј. његовог учешћа у изградњи 5Г мреже у Немачкој, колико је немачка привреда, посебно њена кључна бранша, аутомобилска индустрија, зависна од Кине…
Руси су, дакако, били веома заинтересовани да виде шта ће се догодити са звучно најављиваном „источном политиком“ Берлина. И – ништа! Експерте у Москви чуди због чега се немачки званичници понашају наглашено уздржано и у питањима која се непосредно тичу њихове земље. Пример: гашење руско-америчког споразума о ракетама средњег домета или судбина нуклеарног споразума с Техераном.
С друге стране, у Москви су са задовољством регистровали чињеницу да је Немачка чврсто стала иза „Северног тока 2“, упркос снажном америчком притиску и санкцијама. То задовољство није било искључиво мотивисано економским разлозима и интересима: за Русе је то био „тест“ за проверу немачког држања и поузданости.
Да се Немачка, под америчким притиском, дистанцирала од „Северног тока“, ми не бисмо знали, рекао је новинарима „Шпигла“ експерт за спољну политику Фјодор Лукјанов, како се треба односити према Европи „која не може да (од)брани сопствене интересе“. За Русе је Немачка, дугорочно, изузетно важна. Краткорочно, званична Москва се, међутим, више оријентише према Француској: Макрон има иницијативу, нешто предлаже, на шта Путин позитивно реагује. И то се осећа.
„Шпигл“ констатује да званичницима у Паризу није једноставно да схвате шта се заиста догађа у Берлину. Некад поуздани Немци постали су, наједном, непредвидљиви. На кормилу владајуће ЦДУ нашла се Каренбауерова, за коју нико не може предвидети да ли ће наследити Меркелову и на канцеларском трону. Другу странку владајуће коалиције, Социјалдемократску партију, тренутно води двојац политичара за које у Француској нико није чуо. Макрон је рачунао на снажно немачко партнерство у реформисању ЕУ, изградњи заједничке одбране, побољшању односа с Русијом.
Макрон је био уверен да ће Берлин делити с њим „хитност и важност“ заједничког ангажовања у многим геополитичким питањима. Французи очекују „немачки одговор“ на радикалну промену међународних односа, на заједничку европску политику кад је реч о клими, на изазове које доноси вероватна победа Доналда Трампа на председничким изборима. Ништа од свега тога. Наглашена пажња с којом су у Паризу дочекани лидери странке Зелених показује с „колико чежње“ Французи очекују могуће политичке промене у Берлину.

ЖЕНСКИ НОВИ ТРИО „Шпигл“очигледно верује да би и пре евентуалних промена после избора за Бундестаг (2021), већ ове године немачки „женски трио“ – канцеларка Ангела Меркел, министарка одбране Анегрет Крамп Каренбауер и шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен – могао нешто „да покрене у Европи“: нова председница Европске комисије има „изванредне односе“ с француским председником. И „директну везу“ с канецалрком. А Меркелова би, на крају каријере, могла, ослобођена страначких обзира и обавеза, да наступи слободније и храбрије. И да покрене летаргичну немачку спољну политику.
„Шпигл“ констатује да Немци почињу, истина споро, да се „навикавају на помисао“ да би њихова земља требало да игра значајнију улогу у међународним односима. Укључујући и војно ангажовање. А немачка спољна политика би, ето, коначно требало да изађе из „фазе адолесценције“ и сопствене сенке…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *