Духовни милионери, или филозофија кубанског ината

Специјално за „Печат“ с Кубе Слободан Деспот

Ниоткуда се Империја не види јасније него с овог истуреног положаја у Карибима. Хавана је права историјска сликовница. Ту се сумрак европског колонијализма прелива у зору северноамеричког империјализма. Ту се, на неколико сати пловидбе од њених обала, буквално за потиљком осећа дах те незасите немани

Револуције не умеју да рађају лепоту. То им је једно од општих и суштинских својстава. Наравно, Кастрова Хавана више није онај „велики казино и бордел за америчке бизнисмене“ који описује Артур Шлезингер. А опет, Куба свој јединствени art de vivre црпе управо из тог казина. Без колонијалних палата и вила, на шта би личила Хавана? Без музике из педесетих и њених вршњака, древних раскошних „крајслера“, шта би нас радовало по баровима и на улицама? Реални социjализам све прекрива скрамом сивила.
„Ко није живео под старим поретком, тај не зна шта је уживање“, говорио је о минулом краљевском добу француски министар Талеран. Све оно из чега се састоји културни и архитектурални шарм Кубе подсећа нас на предреволуционо доба. У позоришту „Гвахирито“, за шездесетак евра укључујући вечеру и пиће, помало увеле звезде естраде сваке вечери оживљавају дух и хитове легендарног „Буена виста сошл клаба“, који је нестао с претходним режимом. Но таленат и енергија Раја Кудера и Вима Вендерса више нису ту да подгревају мит који су пре двадесет година оживели истоименим филмом. Те се с концерта враћамо с неком чудном меланхолијом, као да смо присуствовали сунчаном заласку који нема краја. Након што су запалиле сцену својим латинским жаром, карипске краљице – одједном сићушне без оних високих штикли – с дубоким борама засићеним неизбрисивом шминком, возе се кући под шкиљавим неонским фењерима у „лада“ таксијима са разваљеним седиштима.

Хемингвејев поглед Проста соба на углу зграде, с уским креветом и најбољим погледом на стари град и луку. Одатле се уочава стварна географија Хаване, у много чему слична Београду. Барокна раскош, а одмах до ње рушевине које подсећају на какво бомбардовање из Другог светског рата.
Нико више не одседа у соби 511 хотела Ambos Mundos (Два света). Ћелија у коју се Ернест Хемингвеј повлачио још од 1925. постала је минијатурни музеј. Садржи тек неколико личних реквизита, попут „луј витон“ кофера, писаће машине марке „ројал“ и уског писаћег стола на вијак који му је омогућавао да пише стојећи и одмара оштећено колено. За тим пултом је Хемингвеј, кажу, написао прве странице романа За ким звоно звони и још бар две значајне књиге. У предасима би се спустио до бара Флоридита да стуче неколико даикирија без шећера – та варијанта коктела је у његову част названа Папа. Место је много скромније од пишчеве куће-музеја (Finca Vigía) даље од центра, но у њему има нечег потресног. Замишљам тог бучног, необузданог кавгаџију и љубавника како сатима смерно седи за том машином, ћутке, и тек повремено подиже поглед ка пучини и северу.
Ту се преселио из најближег комшилука, Ки Веста, на самом крају Флориде. Зашто је, попут других америчких бунтовника, одабрао управо Кубу, још пре Револуције? Да би у тој империји где дисидентство заправо и не постоји себи обезбедио неку опозициону трибину, попут Декарта у Амстердаму, Троцког у Мексику или Игоа на острву Гернзи? Не би ли померио тачке гледишта? Својим сународницима пружио огледало?
Ниоткуда се, наиме, Империја не види јасније него с овог истуреног положаја у Карибима. Хавана је права историјска сликовница. Ту се сумрак европског колонијализма прелива у зору северноамеричког империјализма. Ту се, на неколико сати пловидбе од њених обала, буквално за потиљком осећа дах те незасите немани.

Све за нацију „Рођен сам под санкцијама“, каже нам наш водич Алехандро, „и под санкцијама ћу умрети.“ Од 1962. Куба живи под блокадом која згодно оправдава месне јавашлуке, али која је пре свега истински злочин. Наравно, била је совјетски носач ракета под носом Вашингтона, но пропаст СССР-а није означила крај санкција, далеко од тога. Само је погоршала сиромаштво Кубанаца. Санкције су постојане попут годишњих доба. Оне су зла коб ове земље, али и њен понос. То је цена слободе, сваки Кубанац ће вам то потврдити. Блокада их сваки дан свирепо подсећа шта значи одбијати улогу банана-републике у предворју Ујка Сема. Одрицања и немаштина изоштравају ум и сналажљивост. Упркос свему, Куба је свету подарила првокласне уметнике, музичаре и писце. И дан-данас шаље лекаре у сав несврстани свет.
Алехандро је у Совјетском Савезу изучио за пилота и инжењера аеронаутике. Тамо је и „покварио“ младу Украјинку нежељеном трудноћом. Као частан човек, своју непланирану породицу је довезао на Кубу у најтежим годинама. „Покварио-платио“, вели. Прелепа ћерка са латинско-словенским цртама му је управо дипломирала. Живахан, образован и патриота до сржи, није нас само провео кроз град већ и кроз животну филозофију. Опортунистичку на делу и идеалистичку у убеђењима.
Чекао нас је пред хотелом са возачем Лазаром и старим „крајслером“ лила боје. С приватним муштеријама зарађује много боље него својим државним водичким послом. Плате су на Куби смешно мале, при томе у неконвертибилним пезосима, који вреде 25 пута мање од девиза за странце. Без „сиве економије“ не би могло да се живи. Држава вас осигурава, лечи, штити, па и помало храни. Али тако скромно да ћете крепати ако је не поткрадате. (И ту опет прискаче у помоћ стари поредак: шта би било од врлих гладних интелектуалаца да им очеви и деде нису оставили у аманет неки стари „бјуик“ или „доџ“, верну краву музару толиких универзитетлија преквалификованих у таксисте?)
Алехандро у свом правоверништву ту не види никакву противречност. Своју земљу воли лудо, а престоницу зна као свој џеп. Води нас у тропску шуму усред града са зидовима од лијана, као у филму Аватар. На путељцима газимо мртву живину коју нико не чисти. И не сме да се чисти! У Хавани практикују три афричке религије и њихови следбеници ту, на обали реке, приносе жртве и обављају обреде. Управо налећемо на вуду-церемонију: пршти перје, а ускоро ће и крв. „Све религије су сада дозвољене, ниједна не смета другима, може се и неколико њих упражњавати истовремено. То је оно што ми зовемо син-кре-тизам.“
Дијалектички материјализам је на Куби попуцао по свим шавовима, но патриотизам остаје неокрзнут. Свака вера је добра, све док служи јединству нације.
Бесмртна легенда На пропланку изнад мора лежи изложено дугачко сломљено крило шпијунског авиона U2. Подсећа нас да је тог 27. октобра 1962. погибија америчког мајора над Кубом безмало изазвала нуклеарни рат. Подсећа ме на остатке „невидљивог“ F-117 обореног у мом Срему, првих дана НАТО агресије. Упркос временској и географској раздаљини, иста надмоћна ароганција дочекана истим пркосом и слободарством.
Тик преко пута тог спомен-музеја налази се кућа Че Геваре, убијеног у Боливији након што је покушао да извезе револуцију у Конго. Наша велика песникиња је тражила помиловање „за оне који су храбри само кад гину“. Херојски пут легендарног брадоње достојан је Десанкине молитве. Било је вероватно лакше ширити идеал на све четири стране света – ма и по цену смрти – него применити тај исти идеал у стварном животу. Аргентинац авантуриста није био баш неки менаџер као привремени министар индустрије. Немилосрдно је наређивао стрељање противника. Но његова христолика легенда само расте и буја. Погибија у 40. години од руке ЦИА послушника брише све грехе.
Једног дана ће Кубанци ревидирати Фиделову политику, но Чеове легенде се никада неће одрећи. Она је чист сан, неокаљан блатом реалности. Дим хаване који бесконачно лебди у ваздуху. Куба неће престати да се весели и плеше јер нема хлеба, престаће кад више не буде снова. Зато Кубанци – они који нису побегли – још увек воле своју револуцију, истовремено је подржавају и поткрадају. Не спасава Револуција народ већ народ упркос свему штити Револуцију. Јер је она његова фабрика снова.

Филозофија хаванских цигара Тај кључ сам спознао у палати маркиза Вилануеве, чувеном стецишту љубитеља томпуса. Иначе, страсни сам – непушач. Смрад цигарете ми је мрзак, грозим се чак и пикаваца. Донедавно сам тек толерисао опојни мирис добрих цигара. Но култура хаванских цигара, како сам схватио, нема везе само са уживањем дувана. Управљање томпусом се изучава. Треба га умети запалити, одржавати и држати … а и сопствено држање прилагодити. То је прави ритуал, са тананим кодовима.
„Ко уме да пуши томпус, тај је духовни милионер“, тврди нам Алехандро. Зашто? Ствар имиџа и стила, но то је тек површина. Спорост церемонијала, неопходан спокој, елеганција покрета – све то изграђује неку унутрашњу сталоженост и ауторитет који је сушта супротност грозничаве стрепње у којој обично живимо. Искусни пушач хаване, ма ко он био, привремени је господар света и времена. На овом острву их толико пуше да се време зауставило, укроћено.
Лажна власт? Самообмана? Можда. Попут поезије, вере и уметности. Узлети духа нису ништа друго до димови хаване. Јер дух, у самом корену речи, није ништа друго до – дах. Боље да не замишљамо какав би „казино и бордел за америчке бизнисмене“ била данашња Куба (а и остали свет), да тај дах ту и тамо није надахњивао појединце и народе. Овде се већ шездесет година опире империји чистог користољубља, тамо преко пута, у којој су и људски идеали – пуко оруђе и роба на продају.
„И све то – за то?“, помислимо кад први пут видимо Кубу са њеним оронулим ружним зградама, разореним путевима и паролама избледелим од тропске влаге. Но „Револуција је јача и од климатских пошасти“, како рече Фидел – и то у неку руку није нетачно. Револуција са својом бујицом речи није решила конкретне проблеме људи нити је одбила урагане. Но можда је, ипак, помогла да се сачува неки дух и неки смисао људске заједнице који је скоро свугде већ нестао. Да, на Куби је човек ипак у центру свега, док се у такозваном „слободном“ и „демократском“ свету утапа у океану база података, уравниловки и нормализација једног свевладајућег организационог система који је сам себи постао циљ.
„Колико је партија на Куби?“, питао нас је Алехандро на почетку нашег сусрета. „Само једна!“ „Тачно! А колико је партија у западној Европи?“ „Исто толико.“ Наш водич је кликнуо од радости: први пут да му Европљани дају тачан одговор. Од тог тренутка постали смо пријатељи.
На Куби, где живи скоро милион људи са факултетском спремом, човек се још увек испољава у непрерађеном виду, са својом сналажљивошћу, умом, солидарношћу, верношћу, лажљивошћу… Укратко – човек! Идеологију „човека у центру свега“, као пројекат идеалног друштва, историја је поразила. Али управо тим својим поразом она је – победила. Тамо где системи пропадају, човек још влада.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *