ЧУМИНДАН

У Срба ништа ново. Ударци са свих страна. Сметају несоју натовско-евроунијатском: Српска православна црква, ћирилица, прошлост, знаменити Срби и све што има придев српски

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

ПРАВДА И КРИВДА Прође јануар, ове 7528. године. Ука, бука, славље на почетку месеца, а тишина на крају, мада је данашњи, последњи дан месеца занимљивији него први. Данас, на Чуминдан по Српском народном календару, Енглези званично напуштају евроунијатску камору. Напуштају да би њом лакше владали. Ко је писмен разумеће.
У Срба ништа ново. Ударци са свих страна. Сметају несоју натовско-евроунијатском: Српска православна црква, ћирилица, прошлост, знаменити Срби и све што има придев српски. Несоју кличу они који све то немају. Оно имали су није да нису, док су били Срби и српскога рода. Затим су се одметнули привучени ђавољим обећањима о лагодном животу у свету где нема страха Божјег. Кад су увидели да су преварени, свој јед не усмерише према преварантима већ га искалише на браћу и рођаке. Као да су у сродству с принцом Харијем.
Срби су мета одавно. Ма које вере били. Завирите у књиге староставне и учиниће вам се да гледате данашњицу. Новија књига, Калајев режим у Босни и Херцеговини,1882–1903, аутор Томислав Крајачић („Катена мунди“, 2017) као да описује Инцка и остале странце. Било би добро да се објаве и закључци са католичког конгреса из 1900. године одржаног у Загребу, како би се видело како Ватикан инсистира да се сви припадници католичке вере имају сматрати Хрватима.
Могло би овако унедоглед, али није згорег прочитати и народну причу Правда и кривда. Објавио ју је „Нолит“ још 1956. У једнога краља била два сина, један бјеше лукав и неправедан, а други добар и праведан. Пошто им отац умре, рече неправедан праведноме: Хајде од мене, нећемо више заједно живјети. Ево ти триста цекина и коњ, то ти је дио свега што нам је од оца остало, више ти нема ништа.
Он узе триста цекина и коња, па пође говорећи: Хвала Богу, колико ме допаде од цијелог краљевства! Послије неког времена сретоше се ова два брата у путу јашући оба на коњима.
Праведни назва неправедном: Помози ти Бог, брате! А овај му одговори: Јаох ти Бог дао! Што вазда Бога спомињеш? Сад је боља кривда него ли правда. Тада му рече добри: Хајде да се окладимо да није боља кривда од правде.

ТАКО ЈЕ НАРОДНОЈ ПРИЧИ Окладише се у стотину цекина и рекоше кога најпре сретну да им о томе суди. Идући сретоше на коњу ђавола, који се бјеше претворио у калуђера, па га запиташе да им каже али је боља правда или кривда. Ђаво рече: Кривда! И тако добри изгуби стотину цекина. Али се опет окладе у другу стотину, па и у трећу, и по осуди ђавола који се различито претварао и пред њих излазио, изгуби добри све три стотине цекина, па потом и коња. Онда рече: Хвала Богу! Већ немам цекина, али имам своје очи, окладићу се још једном у њих.
Тако се оклади и у своје очи да је боља правда него кривда. Тадар његов брат и не тражећи другога суда извади нож па му извади оба ока и рече му: Сад нека ти помаже правда кад си без очију.
У наставку приче говори се како је слепи брат остављен поред извора, а на који су током ноћи дошле виле и не знајући да их ко слуша откриле чудотворну снагу воде. Кад виле одоше, брат поступи онако како су виле говориле, уми се водом, прогледа и понесе још воде у некаквом суду. Оде код краља чија кћер беше тешко болесна, уми је водом и она оздрави. Као у свим народним причама, краљ му даде кћер за жену и пола краљевства. Чувши за то неправедни брат оде до места где је раније оставио брата, надајући се да ће открити тајну извора и добити моћ. Прича се завршава тако што виле посумњаше да их је неко прислушкивао док су оне причале своје тајне и претражише место где су раније биле. Пронађоше у грмљу брата и у гневу га растргоше. Тако на крају правда победи кривду.
Тако је у народној причи. Будите опрезни. Оно што је некад давно испричано, а потом записано сигурно се и збило.
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, капетана Драгана. Сетимо се Милана Мартића и његовог мучеништва. Молимо се за здравље Џулијана Асанжа. Не заборавимо дечака, српског страдалника Слободана Стојановића. Памтимо злочине и злочинце да нам се не понове. Помогнимо Арно Гујона. Помозимо нашој браћи и сестрама који живе на Косову и Метохији. Чувајмо Републику Српску. Догодине у Призрену.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *