Бојкотовање цензуса

Уместо да је одобровољи, најављено Вучићево смањење изборног цензуса је, у ствари, уплашило опозицију, бар њен главни део, јер тиме може доћи до њеног додатног дробљења и уситњавања

Поред сукоба дела опозиције с влашћу око изборних услова, односно око опозиционе намере да бојкотује изборе, ништа мањи није ни сукоб у самој опозицији око истих питања. То додатно појачава њену расцепканост и разједињеност, оно што је, у ствари, карактерише већ 30 година, још од увођења вишестраначја, и спречава је да формира било какав озбиљан блок који би власти био озбиљна контратежа. Кулминација је уследила ових дана у „Савезу за Србију“, где је у питање доведена и формална сагласност ионако климавог и политички шареног савеза.

ДРАГОЉУБ МИЋУНОВИЋ И БОШКО ОБРАДОВИЋ До љуте свађе и појачаних разлика у Савезу око тога да ли треба учествовати на изборима дошло је када је Драгољуб Мићуновић, некадашњи председник Демократске странке, рекао да је бојкот избора на пролеће бесмислен и да би једино могао да делегитимише изборе ако на њих не би изашло 50 одсто бирача, што се, како је додао, неће десити. Елаборирајући свој став, Мићуновић упозорава да се бојкотом избора прави и напетост у друштву кроз покушаје да се ванпарламентарним средствима, уз грађанску непослушност, конфликте и демонстрације, угрози власт.
Бошко Обрадовић, лидер „Двери“, оштро критикујући Мићуновића, на твитеру је написао: „Да ли је могуће: од комунисте, јахања попова и Голог отока, преко лажног дисидента и договора са Милошевићем, до вечног користољубља лажног патријарха демократије и дила са Вучићем.“
И док је председник Демократске странке Зоран Лутовац само „најоштрије“ осудио, како је навео, потпуно непримерен начин комуникације Бошка Обрадовића, посланици ДС-а Балша Божовић и Александра Јерков затражили су много оштрију реакцију странке, односно да се Обрадовић хитно избаци из „Савеза за Србију“ или да ДС одмах напусти тај савез.
И Мићуновић је изјавио да га не интересује лидер „Двери“ Обрадовић, али да јесте очекивао оштрију реакцију „Савеза за Србију“ и ДС-а.
„Мене не интересује политички хулиган и антиевропљанин Бошко Обрадовић, који покушава да у наш политички живот уведе таблоидно просташтво. Увек је било оних који хоће да постану нешто вређајући оне који су неко“, рекао је Мићуновић у интервјуу за „Данас“, понављајући још једном да је бојкот бесмислен о чему је, како каже, говорио и пре годину дана и касније више пута јер се у последњих 30 година показао неуспешним и погрешним потезом, али и због тога што су скоро све чланице УН изабрале репрезентативну демократију као уставни поредак.
„Слободним и контролисаним изборима власт се осваја или губи. Постоје међународна и унутрашња контрола. Не можете на такмичењима да победите ако не учествујете“, рекао је Мићуновић и додао да се власт, „додуше, може освојити и револуцијом“, али да до сада ту варијанту „нико није заступао“.

[restrict]

ИЗЛАЗАК ИЗ СЗС-а Тако је полемика о бојкоту прерасла у полемику о изласку из СЗС, што нарочито подржавају посланици ДС-а насупрот председнику странке Лутовцу и људима око њега.
„Мени се чини да је решење да ДС редефинише свој начин деловања у ’Савезу за Србију’. Нама је свима ДС на срцу и сви желимо да она буде јака, јача и да има много већи утицај на политички живот у Србији. Оно што се нама свима чини, јесте да је учешћем у ’Савезу за Србију’ у значајној мери ДС изгубила свој идентитет и да је изгубила уопште једно своје оперативно деловање које је као странка имала“, рекла је Наташа Вучковић и изазвала реаговања која показују тоталну разједињеност у ДС-у.

ПОТРЕС ЗБОГ ЦЕНЗУСА Ако се идеја СЗС о бојкоту избора донекле и добро примила у неким опозиционим круговима, неочекивана најава да ће уместо пет одсто, цензус бити три одсто изазвала је прави потрес, и то не само у опозицији.
Известилац Европског парламента за Србију и члан делегације у међупартијском дијалогу Владимир Билчик сматра да нема законских препрека за снижавање изборног цензуса у Србији, али указује да се о том питању није разговарало у међупартијском дијалогу, и да свака измена правила пред изборе отвара питање правичности изборног процеса.
Још оштрија у оцени била је председница Одбора за стабилизацију и придруживање Србије и ЕУ Тања Фајон, с којом је у клинч и полемику често улазио и председник Србије Александар Вучић, стално јој спочитавајући угрожена људска права Срба у њеној Словенији, док се она по Србији здушно обрушава баш на људска права и „угрожене“ медијске слободе.
„Изненађена сам и забринута због идеје о снижавању изборног прага са 5 на 3 одсто. Нисам видела да је спуштање изборног цензуса акција о којој је било која од политичких странака расправљала током нашег јесењег дијалога“, каже Тања Фајон, уз опаску да су радикалне промене изборних правила тако близу одржавању избора веома опасне тактике.
Ове критике више су начелне природе, јер упозорење да се изборно законодавство не мења у изборној години нема упориште ни у једној законској нити уставној норми, већ је пре свега ствар договорене парламентарне праксе. Главни „адут“ предлога је што он не штети критички настројеној опозицији већ, формално гледано, владајућој структури.
Председник Србије Александар Вучић је изричито рекао да је смањење цензуса његова идеја, што се већ тумачи као његова замисао да растерети СНС коалиционих партнера који годинама добијају сигурна пролазна места на изборној листи напредњака.
Већ се лицитира да се то односи на Расима Љајића, Милана Кркобабића и Ненада Поповића од којих се, наводно, очекује да иду самостално на изборе или да угасе своје партије и учлане се у СНС…
Циници критички настројени према власти, као поређење, већ користе руски пример, где је Дмитриј Медведев управо изгубио место премијера, али не и место председника Јединствене Русије, те се сличан кадровски расплет замишља и у Београду. Да уместо Брнабићеве неко други добије да води владу, и тако се створи доживљај власти напредњака као нечег новог.
Идеја о смањењу цензуса није нова, а три одсто као некаква граница спомиње се већ годинама. Мада се смањење прага с пет одсто није спомињало изоловано већ се углавном тицало предлога који би важио за такозвани степенасти цензус. То би значило да се тих три одсто односи само на то када нека партија излази на изборе сама, док би за коалиционе листе важио виши цензус, зависно од тога с колико „савезника“ се улази у изборну утакмицу. У најновијем предлогу тога нема.

ПРАВИ И ЛАЖНИ ОПОЗИЦИОНАРИ Па ипак, полемике се не стишавају – коме снижени изборни праг помаже, а коме одмаже.
Опозиционе странке различито тумаче позадину идеје о смањењу цензуса. Док једни кажу да би, имајући у виду истраживања јавног мњења, то био добар начин да у парламент уђу различите опције, опозиција која заговара бојкот поново говори о жељи власти да кроз скупштинска врата уведе „лажне опозиционаре“, како то тврди Обрадовић из „Двери“.
Посланица опозиционе Странке модерне Србије (СМС) Татјана Мацура подржава смањење изборног цензуса, али се и залаже за његово степенасто успостављање, „да би се обесмислиле малверзације“. За једну странку на листи, по њеном уверењу, довољно је три процента, али за коалициони наступ цензус треба повећати. Она предлаже да за две странке он износи четири процента, а за три пет одсто, уз даље повећање ако је коалиција бројнија. Ипак је упозорила: „Није пракса да се то ради у изборној години, ал’ добро… за све то мора и јавна расправа, а пре тога анализа – да ли уопште имамо времена за то?“
Председник Демократске странке Србије и члан Председништва Покрета „Метла 2020“ Милош Јовановић изјавио је да о промени изборног система треба да се воде разговори међу политичким партијама, а не да се промене „сервирају арбитрарно, из политикантских разлога“. За Јовановића јесу потребне промене у изборном систему, али оне треба, како каже, да значе увођење већинског изборног система како би се грађанима омогућило да бирају људе „по имену и презимену“, да знају ко су њихови представници и од кога могу да траже одговорност.
Све ће, у ствари, зависити од броја изашлих бирача, а претпоставке о томе ко би могао да профитира или изгуби леже у најавама да ће снижавањем изборног прага бити мање такозваних бачених гласова, односно листића бирача чије странке нису прешле цензус. У том случају, нешто мандата могли би да изгубе напредњаци, јер су ти гласови по правилу, приликом расподеле мандата, „одлазили“ већим странкама, али и мањинама, јер би порастао природни праг на основу којег они добијају места у парламенту.
Такође, логика говори да цензус иде наруку странака које „ходају по жици“ и имају од три до пет одсто подршке. Према истраживањима, то су СРС, ПСГ, СПАС…
На претходним изборима, кроз „иглене уши“ провукле су се коалиције Двери–ДСС и СДС – ЛДП – Савез за бољу Србију. Први су освојили 190.530 гласача, односно 5,04 одсто подршке бирача, а други 5,02 одсто или 189.569 гласова. Сви који су освојили мање, изузев мањинских странака, остали су ван парламента.
Занимљиво је, како је за „Новости“ оценио Владимир Пејић из „Фактора плус“, да би бирачи дали значајну подршку новом савезу странака који би чинио део Демократске странке, тј. посланици и функционери који су против бојкота, Странка модерне Србије, као и партије Ненада Чанка и Зорана Живковића. Према истраживању „Фактор плуса“ из децембра 2019. године, СНС има подршку 52,9 одсто грађана, СЗС 10,1 одсто, СПС 9,8 одсто, ПСГ 6,5 одсто, СПАС 4,1 одсто, ПУПС 3,6 одсто, а СРС 3,2 одсто. СДПС има 2,7 одсто, а ДСС (Покрет „Метла 2020“) 2,4 одсто подршке грађана на изборима.

РЕЗЕРВНА СТРАТЕГИЈА Новости“ пишу да је све више заступљена и прича да се странке које чине СЗС увелико спремају за резервну стратегију за наступ на пролећним изборима, углавном на локалном нивоу, „под плаштом“ разних група грађана, покрета, удружења, што је овај опозициони блок довело на ивицу опстанка.
Највећу пометњу у редовима Савеза унеле су претње Покрета „Један од пет милиона“ да ће учествовати у изборној трци уколико бојкот не прогласе Нова странка Зорана Живковића и Странка модерне Србије.
То су многи одмах протумачили као игру једног од лидера СЗС-а Драгана Ђиласа да, преко „својих омладинаца“, преигра политичке партнере. У прилог овим сумњама они додају и то што је крајем прошле године изненада на Врачару регистровано Удружење „Демократска омладина“, и то на истој адреси на којој се налази Општински одбор Ђиласове Странке слободе и правде.
Дакле, нови цензус оснажује мишљење да ће се и неке странке из опозиционих блокова одлучити за самостални наступ на изборима. И поједини делови Демократске странке, уз већ узавреле размирице унутар партије, увелико разрађују стратегију заобилажења бојкота. Наводно, у таквим пројектима чак је и Саша Пауновић, заменик лидера Зорана Лутовца и један од највећих заговорника бојкота. Према изворима „Новости“, ни Народна странка Вука Јеремића сигурно неће пасивно посматрати како се њихови партнери, преодевени у друге политичке дресове, спремају за излазак на изборе.
Рекло би се да у овом изборном галиматијасу једини мирно може да чека изборе Александар Вучић, било са цензусом од три или пет одсто, док опозицији остаје она вечна максима: „Ако узме кајаће се, ако не узме кајаће се још и више.“

[/restrict]