Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
РУСКО ЛУДИЛО У ОЧИМА ЗАПАДА
У питању је, у ствари, само један отрцани клише, банални стереотип у западном поимању Русије који само потврђује неспособност Запада да о Русији размишља ван ригидних оквира који полазе од сумњиве претпоставке о сопственој супериорности
Путина је потребно уразумити: „Владимир Путин је изгубио осећај за реалност“, саопштила је Ангела Меркел Бараку Обами после разговора с руским председником 2014, у јеку украјинске кризе. Путин, тврдила је Меркелова, „живи у другом свету“. С констатацијом Меркелове о Путиновој неурачунљивости сложила се и Мадлен Олбрајт: „Слажем се са изјавом Ангеле Меркел… да је он у неком другом свету.“ „Путинови потези“, додала је Олбрајтова, „немају никаквог смисла.“ Реч је о „теорији Путиновог лудила“ (према изразу Патрика Бјукенена, политичког коментатора и саветника америчких председника), која је већ дуго у оптицају на Западу. Свој скромни допринос поменутој „теорији“ својевремено је пружио и амерички државни секретар Џон Кери, поредећи Путина с Наполеоном: „Не можете се у XXI веку понашати као у XIX веку и нападати другу државу на основу потпуно лажног разлога.“ Један од крунских доказа „Путиновог лудила“ била је и руска интервенција у Сирији, када је француски писац и академик Рафаел Гликсман позивао западне државнике да „зауставе Путиново лудило“. „Путиново лудило“ претило је да ће се „геноцид“, сматрао је филозоф, после Сребренице и Грозног пред очима цивилизованог света поновити у Алепу у Сирији.
Шта објашњава или оповргава поменута „теорија“? Ништа, изузев да је дијалог с Русијом („с Путином“) у ствари немогућ. Путина је потребно уразумити и поводом Украјине, Грузије, Сирије … па чак и Кине или Ирана. „Израз уразумити“, примећује швајцарски новинар Ги Метан, „инсинуира да Путин нема разум, и да га разум (увек) страшно изневерава.“ Али ако Путин ипак има разум, барем делимично, то би значило да је Запад погрешио. „А погрешити је неподношљиво за континент који тако снажно верује у универзалност својих вредности и надмоћ свог политичког и моралног поретка.“ Признати да је Русија, можда понекад, у праву, „то би био напад на наш најдубљи идентитет, на све оно на чему се наше опхођење према свету темељило хиљаду година“. Неподношљиво је, пре свега, признати сопствену грешку у односу према Русији. „Ко се, заправо“, пита се Патрик Бјукенен, „овде понаша неразумно? Путин или ми?“
Проблем је Русија
Ово „одсуство разума“ није лични проблем Владимира Путина већ проблем читаве Русије, која је „суштински ирационална“. Заправо, кад год се на Западу говори о Путину, мисли се на Русију. Како сматра „један од водећих стручњака за Русију“ и бивши амерички званичник Томас Грејем, Западу се само чини да има проблем с Путином, док он у ствари „има проблем с Русијом“, а тај проблем није нов: „Настао је још пре 200 година, на крају наполеонске епохе, стварањем оног што бисмо данас назвали ’јазом вредности’.“ Руски председник није случајна појава. Он „припада дугој традицији руске мисли. Његов одлазак не би ништа променио. Сваки веродостојан Путинов наследник заузео би сличан курс, можда с мало мање мазохизма“. Тај раскол у вредностима, према мишљењу овог експерта, произлази из историје XIX века, кад је Русија (баш као и данас уосталом) „одржавала аутократски режим, док се Европа кретала ка либералној демократији“.
У питању је, у ствари, само један отрцани клише, банални стереотип у западном поимању Русије који само потврђује неспособност Запада да о Русији размишља ван ригидних оквира који полазе од сумњиве претпоставке о сопственој супериорности. Политика САД, и читавог „колективног Запада“ у односу према Русији полази од извесних аксиома – заправо предрасуда које се „таложе вековима“ и које су „дубоко укорењене у западно колективно несвесно“, онемогућавајући Западу да води уистину рационалну и сврсисходну политику. Нетрпељивост Запада према Русији проистиче из „феномена лажне сличности“. Русија и јесте и није Запад (Европа), она је у исто време и Европа и Азија, и нешто друго и различито од једне и од друге: нешто што надилази западну моћ разумевања и упорно иритира. Отуда ће „Европљанину или Американцу“, констатује Метан, „увек бити лакше да призна своје грешке спрам Кине него Русије. Јер, она му је преблизу…“ Признати Русију као равноправну значило би довести у питање неколико векова историје цивилизације која претендује на универзалност. Западна политика према Русији била је и остаће суштински ирационална.
Услед тога, Запад се према Русији увек односи с упорним, тврдокорним непријатељством. Тако је још од доба Карла Великог и Велике шизме. Али „ново поглавље те историје“, упозорава Метан, „исписује се пред нашим очима овог тренутка.“ Хладни рат се наставља, он у ствари никад није ни био завршен. Чак ни кад се „Совјетски Савез мирно расформирао, а Русија се мирно повукла унутар својих граница“.
То, међутим, није било довољно: „Европска унија и НАТО захтевају да имају власништво над новим независним државама“, наставља Метан, „оптужујући Русију да жели да их нападне; али зашто би она желела да их нападне кад их је ослободила? Чињенице су мање битне.“ Кад је у питању Русија, оне не играју никакву улогу. „Оно што је важно је дискурс, који служи да прикријемо сопствене интересе иза других, китећи се врлинама – слободом, демократијом, поштовањем људских права – као да једино ми можемо да их узгајамо.“
Ко је ту, заправо, луд?
Да ли је понижавање Русије после 1991. било неопходно и оправдано? Да ли је било потребно испровоцирати украјинску кризу, распирујући рат и поделу земље (и да ли то исто важи и за Југославију, која је разбијена на сличан, у ствари једино могући начин – ратом подстицаним споља)? „Да су неоконзервативци у Америци победили, у НАТО, основан да се бори против Русије, ушле би не само земље бившег Варшавског уговора већ и пет република некадашњег СССР-а, међу којима и Украјина и Грузија“, констатује Патрик Бјукенен, постављајући америчким политичким елитама важно питање: „Шта смо добили уласком Естоније и Летоније у НАТО што вреди више од пријатељства и сарадње с Русијом које је Роналд Реган успоставио крајем Хладног рата? Изгубили смо Русију, али смо добили Румунију. Ко је овде луд?“
Нови хладни рат – Хладни рат 2.0 (хладни рат у својој усавршеној, технолошки унапређеној верзији) – према мишљењу Стивена Коена, професора емеритуса на Њујоршком и Принстон универзитету, много је опаснији од оног претходног. Између осталог: због приближавања политичког епицентра руским границама, непостојања кодекса у понашању великих сила и до сада невиђене демонизације кремаљског вође. Један од битних разлога је и помахнитала русофобија на Западу која је у међувремену прерасла у право „руско лудило“.
Овом темом се подробније бави Роберт Пери, у тексту Егзистенцијално лудило напада на Путина. „Демонизовање руског лидера спречава сваку рационалну расправу о односима САД и Русије и гура две нуклеарне силе према егзистенцијалном амбису“, сматра овај аутор. Једна од „најлуђих идеја америчких неоконзервативаца, међу осталим лудим идејама“ (којих није недостајало), констатује овај аутор, била је дестабилизација нуклеарне силе – Русије, слабљењем њене економије, изолацијом од Европе, гурањем НАТО-а до њених граница, демонизовањем њеног вођства и спонзорисањем антивладиних политичких активиста унутар Русије како би промовисали „промену режима“.
„Ова запањујуће опасна стратегија формулисана је и примењена уз веома мало озбиљних расправа унутар самих Сједињених Држава, пошто су главни медији и неоконзервативно-либерално-интервенционистички политичари пред том ’стратегијом’ листом поклекли, као што је то било случај током катастрофалне инвазије на Ирак 2003. године.“ Упркос свим ризицима, укључујући и реалну опасност од избијања нуклеарног рата, који прети истребљењем живота на Земљи, у америчком политичком и медијском простору и даље постоји недовољно промишљени, па чак и глупи став о потреби „промене режима“ у Москви.
Украјина је највећа награда
У септембру 2013. Карл Гершман, „један проминентни неоконзервативац“ и дугогодишњи председник Националне фондације за демократију (NED) коју финансира америчка влада, објавио је у Вашингтон посту текст „у коме је јасно ставио до знања да америчка политика треба да циља на Украјину, историјски и стратешки осетљиву земљу на прагу Русије“. Бивша совјетска република Украјина, у којој су нацисти 1941. започели операцију „Барбароса“, била је поприште тешких борби с немачким окупаторима. Ова разорна инвазија коштала је Совјетски Савез приближно 26 милиона жртава, од чега, додаје Пери, око четири милиона отпада на совјетске војнике.
У свом чланку Гершман је написао да је „Украјина највећа награда“, а Путин „крајња мета“: „Избор Украјине за придруживање Европи убрзаће рушење идеологије руског империјализма коју оличава Путин. Руси се суочавају са избором, а Путин ће можда бити поражен не само у блиском иностранству већ и у самој Русији.“ То нису биле тек празне речи: Национална фондација за демократију финансирала је читав низ пројеката, тешких на стотине хиљада долара, који су дељени украјинским политичким активистима и медијским кућама, стварајући „оно што представља политичку структуру у сенци“. Био је то само део припрема за предстојећи насилни преврат у Кијеву. Пуч подржан од Запада ескалирао је 20. фебруара 2014. године, када су „мистериозни снајперисти отворили ватру на полицију и демонстранте, који су покренули сукобе са жртвама на обе стране“. Тако је почео рат у Украјини.
Закључак Перија могао би да изненади западног читаоца: упркос мноштву јефтиних увреда које непрекидно пристижу из америчких политичких и медијских кругова, Путин остаје зачуђујуће присебан, чак хладнокрван. И колико год га либерални политичари и медији третирали као „опасног лудака“, „службени Вашингтон заправо рачуна на његову равнодушност како би се избегла егзистенцијална криза за свет“. Коначно, иако многи на Западу приватно савршено схватају да је Путин изузетно сталожен и промишљен лидер, то не значи да не постоји граница Путиновог (руског) стрпљења.
Да ли је „неоконзервативно лудило“ у САД коначно кулминирало, после чега би требало да уследи отрежњење и прихватање реалности у којој САД више не могу да играју улогу светског одметнутог полицајца и хегемона за кога не важе никаква правила? Могу ли САД да се одрекну својих претензија на светску доминацију без било каквих ограничења и норми, и прихвате далеко скромнију улогу једне од светских сила, можда прве међу једнакима? Није сигурно да је такво отрежњење наступило с Трампом. Америчку спољну политику диктирају различите струје и импулси, од којих се многи могу описати само као ирационални. Њено суштинско обележје је непредвидљивост, а за то није заслужан једино актуелни амерички председник.
Синдром империјалног хибриса
Постоји ли данас уопште америчка спољна и безбедносна политика, или се она, како у свом осврту закључује харвардски професор Стивен Волт, већ претворила у „игроказ“, у телевизијски ријалити шоу који обилује плитким сензацијама срачунатим на пoдизање гледаности? „Хаотичност спољне политике САД са Трампом доживљава врхунац, али не ради се само о њему. Вашингтон већ деценијама нема спољнополитичку стратегију.“ И ту још није крај лошим вестима: „Иако је Трампова администрација можда подигла приступ без стратегије на нови ниво, овај проблем је очигледан већ неко време“ – почев од председника Клинтона, „који је имао више среће него Буш, макар у оној мери у којој су негативне последице његових одлука почеле да се испољавају тек када је напустио Белу кућу“. „Једном када јавни дискурс постане потпуно одвојен од реалног света“, упозорава Волт, „проналажење стратегије која ће заправо функционисати у том свету постаје готово немогуће“.
Могу ли се САД и даље понашати као мушичави светски хегемон, који непрекидно изазива своје ривале и провоцира опасне кризе без стварног разлога и без спремности на било какве компромисе? У питању је феномен „империјалног хибриса“. „Хибрис“, грчка реч, означава дрскост, прекорачење сваке мере и норме, кад људи сами себе замишљају моћним попут богова. Аристотел „хибрис ароганције“ приписује трагичним херојима. Али у америчком „империјалном хибрису“ нема ничег херојског, а можда има трагичног.
Таква ароганција заправо значи неспособност да се разуме и прихвати стварност. Дани империјалне славе и ничим обуздане моћи су неповратно прошли. Сад остаје да се то схвати и у Вашингтону. О томе пише хрватски геополитичар Зоран Метер: „Вјеровати, како ће супротна страна (у овом случају ’Исток’) увијек (упркос сталним провокацијама) остати ’рационална’ и да се неће усудити чврсто одговарати на политичко-дипломатско-војне провокације супротне стране је потпуно ирационално, поглавито у увјетима ако је једна од страна стјешњена уза зид и одступнице више нема… Међутим, из неког разлога усијане главе… не желе ишчитавати одаслане сигнале супротне стране и тврдоглаво устрајавају на опасној политици јачања притисака и напетости, уљуљканој у привид своје потпуне сигурности и свеопће надмоћи, које, међутим, у стварности више нема, као што нема нити чврстих савезништава према којима су све земље априори спремне кренути у рат до истребљења за нечије ирационалне националне интересе.“
Како уништити РусијуПрилика за добре односе с Русијом и почетак нове ере сарадње Москве са Западом пропуштена је када су Сједињене Државе послале у Русију финансијске „стручњаке“ – многе из Харвардске бизнис школе – који су стигли у Москву са неолибералним плановима „шок-терапије“ како би „приватизовали“ руске ресурсе, што је прегршт корумпираних инсајдера преко ноћи претворило у моћне милијардере, познате и као „олигарси“, а „харвардске дечаке“ у добро награђене консултанте. |
