Аџарија, негде у Србији: савремене европске позоришне праксе

ДНЕВНИК ПОЗОРИШНОГ КРИТИЧАРА: БАТУМИ, ГРУЗИЈА

Ако би се данас сумирао позоришни живот у Европи, био би то „узалудни љубавни труд“, сувише је различитог, разнородног и неспојивог у савременим позоришним праксама. Чисти драмски жанрови, по Аристотелу, ретки су и није „учено“ форсирати их на европским сценама

После револуције коју је изазвала такозвана авангарда апсурда, педесетих година 20. века, форма је у позоришту дефинитвно „пукла“, и свака представа освојила је право да буде правац, школа, или жанр за себе.
Ако би се данас сумирао позоришни живот у Европи, био би то „узалудни љубавни труд“, сувише је различитог, разнородног и неспојивог у савременим позоришним праксама. Чисти драмски жанрови, по Аристотелу, ретки су и није „учено“ форсирати их на европским сценама. Позориште је данас све што се стави на сцену (осим ако није)! Баш тако, дефиниције нема.
Ваш путујући позоришни критичар предлаже да на примеру одличног Првог интернационалног позоришног фестивала у Драмском театру „Илиа Чавчавадзе“, Батуми, Грузија, тј. за ту смотру селектованих представа (Грузија, Немачка, Пољска, Италија, Шпанија, Турска) увидимо различитост европских позоришних пракси. Уметнички директор театра, редитељ, професор глуме и режије Андро Енукидзе после овогодишње свеобухватне реконструкције театра (позоришни живот у Батумију датира од 1879. године, монументално позоришно здање од 1884, а данас је супермодерно опремљен театар са великом сценом и две мале сцене) успео је да, децембра 2019, покрене и међународни фестивал, зачуђујуће добро компонован, с обзиром на то да су одлуке о оснивању касниле. Затегнути односи са Русијом учинили су да на фестивалу у Батумију није било руских представа, а фестивал није ни заличио на мноштво оних у Русији, о којима смо у Дневницима писали, на којима има одличних представа, али одредница „међународни“ обично подразумева само земље бившег СССР-а.
Први интернационални позоришни фестивал почео је, 7. децембра, одличном немачком „Медејом“, Берлинер ансамбла, у режији БИТЕФ-у познатог Михаела Талхајмера. Еурипидова трагедија, обучена у модерно позоришно рухо, дакако, у Драмском театру „Чавчавадзе“ у Батумију је „код куће“. Заправо, „Златно руно“, трагедија у којој, због преваре, Медеја убија своју децу и сервира их мужу Јасону, догађа се, по Еурипиду, тачно ту – у античкој Колхиди, на месту где се данас налази грузијски туристички град Батуми! Талхајмер и Берлинер ансамбл сублимишу „Медеју“ на „женско питање“, такорећи на „трећи талас“ феминистичког покрета, па је и јунакиња у приличној мери андрогеног концепта (Констанца Бекер). У нашој причи немачка Медеја означава у модерном европском театру праксу осавремењавања античких и других митова, који стоје на искључиво моралном конфликту, а имплицирају злочин и казну, заслужену или не. У европском театру разрешење које се намеће, „деус екс махина“ је полис, град-држава, који пресуђује не по правди него по спиновању.
На фестивалу смо видели необичну, по стилу потпуно западноевропску представу театра домаћина, по Мрожековом „Каролу“, а коју је редитељ Андро Енукидзе назвао „Синдром или коме певаш?!“, а припада прворазредном политичком театру, жанру најближем Мрожековим делима. Сурово смешни трилер за шест лица Енукидзе је, у 60 минута представе, режирао тако да се гледа без даха. Одличан познавалац пољске драматургије и културе и пољског језика, редитељ је приказао „правог Мрожека“, а опет некако зачудног, грузијског, са карактеристичним акцентима на традицији и њеној персифлажи. Сваки театар је, нужно, због својих порука „сада и овде“, политички театар и одговара на животна питања гледалаца. А суштински политички европски театар је, данас, пре гротеска, него трагедија – зато што се сваки феномен, понављајући се, претвара у фарсу.
Представа коју је редитељ Јацек Гломб, у Модјеска театру, у пољском граду Легница, поставио по „Злим дусима“ Достојевског има квалитет и „величину“, и не би је се постидео ни БИТЕФ, али ни прворазредни европски фестивали. У око 200 минута трајања, пред гледаоцима, који седе на сцени Драмског театра „Илиа Чавчанадзе“, одвија се и историја, и анамнеза тоталитарних режима. Густо ткиво Достојевског помало „цури“ по Гломбовој хамартиологији, кроз феномен сагрешења самог, слојевито третираног. Сцена је раскошна, разуђена, симултана на неколико нивоа, које повезује гвоздени лифт-кавез који иде горе-доле… У вези са претходном причом, закључујемо да је европски политички театар, заправо, детекција перманентног злочина, као у „Злочину и казни“ Достојевског. Код Јацека Гломба је, лакановски, детективска прича „Злих духа“ апсолутно доминантна. Без разрешења, без опроштаја савременом светском поретку, као и неаристотеловском театру, који укида емоцију. Овде је има, и то много!
Друга пољска представа на фестивалу у Батумију, „Послушно стадо“ Павела Волака у режији Катарине Дворжак, већ у наслову наслућује тему Маргарет Атвуд, па је, логично, и обрађује, уводећи библијски мотив жртвовања деце у ритуалне сврхе. Постапокалиптична прича о борби за минимум људскости представља жанр европског грађанског театра који је раније представљао, на пример, Хенрик Ибзен. У постдрамској пракси, уз мноштво ритуала и гестова, симболичних радњи које носе поруку, мултиплицирајући и театрализујући идеју слоге и сарадње, „Послушно стадо“ је, као готово свака представа пољских театара, на трагу најбољих савремених европских позоришних пројеката.
За разлику од сирово, крваво актуелног тока социјално ангажованих представа, фестивал у Батумију је понудио и ретку прилику да поетичну представу-утопију „Моје велико дело“, шпанског уметника Давида Еспинозе, види само двадесетак гледалаца у једном извођењу, окупљених око стола. Уз помоћ двогледа, да би могли да прате анимацију много сићушних објеката (1:87) које перформер, уз музичку и светлосну кулису, анимира у драмске ситуације, мобилне, узбудљиве, стално у промени. Додавањем само једне фигуре Еспиноза нагло мења причу на сцени. Интимни догађај се претвара у сцену у којој још много актера учествује… Живот се одвија, без тренутка застоја… Није у питању луткарски театар, ова представа више личи на ток европског перформанса када нема живих глумаца на сцени („Штифтерове ствари“ Хајнера Гебелса, где „глуме“ само клавири, на 42. БИТЕФ-у).
У овом прегледу европских нових театарских пракси поменимо још један пројекат – он припада „новом циркусу“, легитимном позоришном жанру, који смо видели на прошлом БИТЕФ-у. „Божанствену комедију“ Дантеа Алигијерија извело је италијанско позориште магичних акробата, који свој шоу изводе одупирући се земљиној гравитацији (NoGravity Theatre), крећући се виртуозно у свим правцима, без ограде и препрека. На сцени, иза провидне завесе је црни простор у који акробате улећу, излећу, ходају, скачу, играју тако да човек, у једном тренутку, помисли да је у питању компјутерска анимација. Али није. Иза њих је компликован, нама невидљиви систем кранова, цугова, сајли, што може да се види на доступним сајтовима о њиховим пробама. Позоришта потписују уговор о поверљивости тајне, па ни ми нисмо сазнали како настају њихови ванвремени, ванпросторни ефекти на сцени, уз класичну, етно и другу музику, у режији Дантеа Пелисарија. Марвелови ефекти на позоришној сцени!
Турски глумац Кадри Ожџан одиграо је монодраму „Шињел“, по Гогољу, што је још једна карактеристика данашњег европског театра – ако можеш сам, без мољакања пара за путовања и продукцију, уради монодраму и путуј по фестивалима! Неодољиво симпатичан Кадри пре две године учествовао је и на Фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну. Заволео је Београд и колеге овде, али каже да га је „срам појео“ због турских зулума у неколико монодрама, те године!
Андро Енукидзе је, на Првом међународном позоришном фестивалу, гостима приказао „шоу-кејс“ аџарског театра, са енглеским титловима, међу којима и своју режију светски познате грузијске музичке романтичне драме „Ханума“, коју смо, осамдесетих година прошлог века упознали у филму великог Товстоногова. С јасним редитељским померањем ка данас незаобилазној гротески, што је, дефинитивно, чини европском. У тај корпус увршћен је и „Магбет“ Експерименталног театра из Аџарије, „Миагули“ Позоришта лутака из Батумија, а публика је уживала и у извођењу опере „Кавалерија рустикана“ Државног центра за музику у Батумију. Грузија има огромну позоришну традицију, светски признату, и то је било видљиво у домаћим представама.
Батуми је главни град републике Аџарије и главна је грузијска лука на Црном мору, у подножју Малог Кавказа. На свом језику Грузини своју прелепу земљу зову „Сакартвело“, и симбол јој је златни лав. Михаил Сакашвили, тада председник, одлучио је пре десетак година да се Батуми, град од око 300.000 становника, изгради и постане главна туристичка кота на Црном мору, у коју се лети, одасвуд, слије и до 2.000.000 туриста! Осим по античком миту, који овековечава статуа Медеје на главном градском тргу која у руци држи Златно руно, Батуми је врло познат и по споменику „Али и Нино“, Турчину и Грузинки, који се, сваких десетак минута, физички спајају у једно, у знак вечне љубави која не зна за разлике.
Посебно задовољство је вашем критичару био сусрет са Георгијем Кљајином, десном руком директора фестивала, а коме је Андро Енукидзе и професор режије. Георгију, „Ђолету“, тата је Србин, а мама Грузинка. Он течно говори и пише српски, јер, каже, родитељи међу собом говоре – на српском!
Ето опет европског „театра мунди“ – свет је Маклуаново „глобално село“, па и позоришне праксе, у којима се огледа!