Замка плаве коверте

У низу законских побољшања поступка наплате потраживања од дужника нису промењена спорна решења која су и до сада задавала муке дужним грађанима

Мало ко није упамтио сцене из америчких филмова када нека особа (испоставиће се, службено лице) у присуству још једне, позвони некоме на врата или га пресретне на улици, у ресторану или на неком другом јавном простору и изненађеном му тутне у руку службену коверту, такорећи по систему дечје игре „шуге“, и са осмехом му саопшти да му је управо уручен неки службени папир – позив, пријава, решење…

ОБАВЕШТАВАЊЕ ДУЖНИКА Код нас се то ради „плавим ковертама“ које, углавном, не доносе добре вести, што и изазива природну реакцију у виду покушаја да се избегне њено преузимање. Е, то обавештавање је једна од најспорнијих ствари и у летос усвојеним изменама Закона о извршењу и обезбеђењу, који на снагу ступа 1. јануара 2020. године. Грађани никако не могу да прихвате праксу да се плени имовина или наплаћује новац од дужника који и не зна да је донета судска одлука. За њих је обавештавање оглашавањем на судској табли вређање здраве памети јер, поставља се логично питање, ако извршитељ није могао да обавести дужника, пошто му не зна адресу, како је успео да га пронађе када треба да му одузме плату или имовину?
„Да проблем буде већи“, како је то ових дана за агенцију „Бета“ рекао Душан Протић, програмски менаџер за унутрашње тржиште и конкурентност у Центру за европске политике (ЦЕП), „комунална предузећа нису обавезна да доставе опомене, па се дешава да дужник, потрошач, први пут уопште сазна за дуг и за поступак када почне принудна наплата путем блокаде рачуна или на други начин“.
Управо је овај центар реализовао пројекат „Приступ правосуђу у извршним поступцима – изградња модела кроз перспективу заштите потрошача“, чији је циљ био да испита постојеће стање заштите потрошача-дужника, нарочито у комуналним предметима, и да се уоче кључни проблеми и понуде могућа решења.
Пројекат је успешно окончан, публикована је студија, представљени су модели сарадње потрошачких организација и јавних извршитеља, израђена је и тематска брошура, као и други инфо-материјали намењени потрошачима ради подизања свести о њиховим правима и обавезама…
Као највећи успех тог пројекта, Протић је истакао то што је први пут окупио за истим столом, наизглед, непомирљиве супротности, јавне извршитеље и представнике потрошачких организација, као и друге кључне актере, и изградио први мост за њихов дијалог и могућу сарадњу.

[restrict] ПРАВНА НЕСИГУРНОСТ Истраживање поменутог пројекта показује да се „истиче проблем правне несигурности, која се јавља као последица начина доставе (решења), јер се не захтева објективан доказ о достави, већ се прихвата тврдња лица које доставља решење“. У досадашњој пракси, у случају две неуспешне доставе решења о извршењу на основу веродостојне исправе у комуналним предметима, следи истицање решења на огласној табли месног надлежног суда, и оно се сматра достављеним протоком рока од осам дана.
„Могућа идеја за решавање овог проблема је неки облик документовања доласка достављача на лице места“, рекао је Протић, мада ни то није поуздан доказ да ће обавештење стићи до онога коме је намењено. Иако је пројекат и истраживање подржао УСАИД-ов „Пројекат владавине права“, онај амерички „шуга“ метод није помињан. Ваљда да се достављач не би превише ангажовао и замарао.
С друге стране, пракса је показала да код успешне доставе, ако дужник благовремено поднесе приговор против решења о извршењу донетог на основу веродостојне исправе, суд готово увек усваја приговор и упућује странке на парницу.
Потрошач у току поступка чак има могућност да директно с пружаоцем услуга, путем рекламације, доказује евентуалне повреде права везане за садржину обрачуна, књижења уплата, квалитет и услове пружања комуналне услуге, застарелост појединих потраживања и сличне примедбе.

ЈАВНИ ИЗВРШИТЕЉИ Јавни извршитељи пак поступају у складу с правилима Закона о извршењу и обезбеђењу, а потрошачима је у интересу да предупреде поступак извршења и решавају проблеме непосредно с повериоцем, путем рекламација или потрошачких приговора који се упућују преко потрошачких организација. Наравно, под условом да обавештење до њих дође.
Јер није случајно што је посао извршитеља у старту, још од 2011. године када је донет закон, дочекан с великим подозрењем због чињенице да њихова примања процентуално зависе од величине дуга који успеју да „утерају“. То је одмах изазвало сумњу у оправданост многих извршења, уз оцену да су им дата велика овлашћења, у потпуној несразмери с одговорношћу. А једна од најспорнијих ствари је управо обавештавање дужника.

НАЧЕЛО СРАЗМЕРЕ Да би се ствари колико-толико измениле и на неки начин људима заштитио кров над главом, у нови Закон о извршењу и обезбеђењу уведено је такозвано „начело сразмере“, односно одредба да се избегавају ситуације у којима се за мали дуг одузима имовина далеко веће вредности. Закон предвиђа да се дужнику не може одузети стан уколико је реч о дугу за комуналне услуге чија главница не прелази 5.000 евра. Управо дуговања за комуналије су најраспрострањенија у Србији, и претежан део грађана има проблем с њима. Према подацима Националног регистра потрошачких приговора који води Министарство трговине, у 2018. години 76,2 одсто потрошачких приговора у области услуга односило се управо на комуналне и њима сродне услуге као што су даљинско грејање, вода, електрична енергија, телекомуникационе услуге, паркинг сервис.
Добра страна је и смањена квота задирања у плате и пензије задужених грађана. До сада су извршитељи могли да опцигују чак две трећине плате или пензије или, од минималне, половину.
Од 1. јануара од минималне пензије неће моћи да се узме више од једне десетине, а од минималне плате највише једна четвртина, а максимално половина примања. Уведене су, практично, три категорије, зависно од тога да ли је плата, односно пензија изнад просека, испод просека, или минимална.
Што се тиче правних лекова, проширен је круг разлога за изјављивање жалби и приговора. До сада грађани нису могли то да учине како би обуставили извршење. Прецизнијим и бољим је учињен и такозвани захтев за отклањање неправилности, који се досад није могао улагати против закључака извршитеља, због чега је изостајала судска контрола њихових аката када крене спровођење извршења.
Проширен је и круг ствари које се не могу пленити. Код земљорадника је био цензус тако да до 10 ари њиховог земљишта није смело да се плени, а сада се, поред тога, од пленидбе изузимају и њихове пољопривредне машине и прибор за рад. Исто је тако и код занатлија и других самосталних делатности. Остављена им је, дакле, могућност да раде, зараде и намире дуг.
Добра одлука за грађане је и увођење лицитација које ће од 2020. године бити и електронске, као и повећање износа јемства које треба да буде положено да би се спречили марифетлуци и обарање цене некретнина у извршном поступку.
Без обзира на поменуте „добре“ одредбе новог закона, Покрет обнове Краљевине Србије (ПОКС) предложиће измену закона у Народној скупштини, по узору на тзв. Путинов закон у Русији, а којим ће се забранити наплата дугова за комуналије социјално угроженима грађанима преко судских извршитеља.
ПОКС се залаже за увођење економског система по узору на онај из времена Краљевине Србије, када су сви порески обвезници, са српским краљем на челу, били третирани једнако, и када је држава сваком грађанину давала шансу да по фер условима отплати своје дугове поштено и у складу с могућностима.

ТЕТОШЕЊЕ БАНАКА И ОДГОВОРНОСТ ИЗВРШИТЕЉА Е сад, у вези са чланом по коме неће моћи да се прода једна некретнина дужника уколико је дуг мањи од 5.000 евра, „квака“ је у томе што то важи само за „комуналне и сродне“ дугове, али не и уколико банка потражује мање од 5.000 евра. У том случају се и даље може остати без стана. Чак је на такво решење амандман уложила и председница Скупштине Србије Маја Гојковић, али није прошао. Очигледно, држава и даље тетоши банке, што је потврдио и случај са „швајцарским кредитима“, када је држава, то јест грађани санирали већи део дуга. У Хрватској је то све пало на банке.
Тек, посебно лошим се сматра то што закон нигде не уводи појачану одговорност извршитеља, односно њихову личну и материјалну одговорност за неправилности које странкама направе у извршном поступку. Ту опет долазимо до фамозне доставе писма о решењу и закључка о извршењу.
И док се не предвиђа пооштрена казнена политика против извршитеља, законом се додатно ојачава казнена политика против грађана који су указали на проблеме у понашању извршитеља или покушали да солидарно помогну дужнику у спречавању извршења. А то наново оживљава познату максиму да је држава некоме мајка, а неком маћеха…

[/restrict]