Шта је озарило (и преварило) наше НАТО лобисте

НОВИ ИЗАЗОВИ ОДБРАНЕ НЕЗАВИСНОСТИ СРБИЈЕ

У току је још један покушај кидања наших чврстих веза с Русијом, пре свега врло успешне војне сарадње, а на том трагу се тенденциозно тумаче и изјаве председника Србије којима се циљано учитавају неистинита значења

Посета председника Александра Вучића Русији изазвала је праву олују на међународној и унутрашњој политичкој сцени. Наша независност поново је на испиту и ко зна до када ће бити. У овом тренутку Србија мора да брани право независне државе да купује оружје које је најефикасније за њену одбрану од онога ко нуди најбољи квалитет у односу на цену. „Пријатељски“ савети и „добронамерне“ препоруке да пазимо шта радимо поново долазе са Запада, најпре из САД. Навикли смо на то, али овога пута све то полако прелази у отворене претње и уцене, с паничним упозорењем да се уразумимо јер нас у супротном чека катастрофа. Као симбол те катастрофе све чешће се спомињу санкције.
Наравно да је јасно о чему се ради: у питању је још један покушај кидања наших чврстих веза с Русијом, и пре свега врло успешне војне сарадње. Та сарадња је ојачала ваздушну компоненту наше војске, што је најскупљи део јачања одбране, и унапредила ударну и маневарску способност Копнене војске. Моћници са Запада су схватили да тај тренд хитно морају да зауставе ако желе да потчине Србију јер је динамика унапређења ВС и њих изненадила. Сада траже најбољи начин како то да ураде, а актуелни планови нису нимало наивни јер улазе у фазу прљавих специјалних операција у комбинацији с озбиљним притисцима и претњама. Тако постаје сасвим јасно ко представља праву опасност и препреку у очувању српске суштинске независности и војне неутралности. Запад не уважава чињеницу да је независност у Србији традиција и да овај чврсти став значи да нам је оружје и те како потребно, пре свега као фактор одвраћања (уз наду да никада нећемо бити приморани да га употребимо).

[restrict] Нервоза САД и водећих држава НАТО-а За респект је политика коју у том смислу води државни врх, односно Министарство одбране, које је проценило да се управо ПВО систем Србије мора унапредити и модернизовати, без обзира на цену, јер тек тада свеукупно наоружавање и модернизација имају смисла. Недостатак адекватне ПВО директно провоцира нову агресију (сва наша остала војна техника представљала би само квалитетне мете за модерног агресора). Не треба рачунати с тим да се подвиг који је извела Трећа армија на Космету приликом НАТО агресије може поновити, када су у апсолутној премоћи непријатеља у ваздуху успели да сачувају људе и технику. Тај подвиг је непоновљив.
Које су предности нове стратегије која чини реалном и могућом одбрану Србије од много снажнијег агресора? Поједноставимо ли стручна и сложена објашњења тако да чињенице остану јасне – комплетирана ловачка ескадрила, ПВО систем „Панцир“ и моћни борбени хеликоптери Ми-35 потпуно елиминишу опасност од агресије некога из нашег окружења, а евентуална куповина моћног ПВО система С-400 скоро да елиминише опасност од војне агресије НАТО-а. Далеко од тога да се и у том случају можемо поредити са снагом најмоћније војне алијансе, али је реч о томе да је поменути савез навикао да води ратове само с нултим ризиком, дејствима из ваздуха, односно да би им губици нанети нашим ПВО системима били неприхватљиви. У томе и јесте проблем који производи притиске на Србију јер се НАТО тешко одриче војне претње као пресудног аргумента у дисциплиновању малих држава.

Акција подривања српско-руских веза потпуно пропала? Сусрету председника Вучића с председником Путином никада досад није посвећена толика пажња (било их је 17) у смислу да се ефекти разговора обесмисле. Очигледна је била намера да подмукле подвале овај сусрет учине корисним за САД и НАТО, а не за Србију и Русију. Планирано је да сусрет буде расправа о међусобном угрожавању и шпијунирању а затим свађа и разлаз. Непосредно пре сусрета, како би емоције биле свеже, лансиране су две темпиране афере – једна шпијунска против Србије (афера „руски шпијун“) и друга против Русије о продаји српских мина Украјини „које убијају руску децу“. Пропагандна машинерија у Србији имала је припремљене „информације“ о томе да је сарадња с Русијом прекинута, а у тај „празан простор“ требало је да ускочи агресивна америчка дипломатија, пре свега Метју Палмер, изасланик државног секретара САД за западни Балкан, и Ричард Гренел, изасланика Беле куће о истом питању. План је био заснован на лошим проценама и зато је пропао. Планери нису узели у обзир да је председник Путин и сам дуго радио у обавештајно-безбедносним службама и да зна све о прљавим подметањима, а да српски председник има високу безбедносну културу и велико искуство с лажним аферама. Они нису могли да наседну на обавештајне игре из арсенала специјалног рата без обзира колико су добро припремљене. Сусрет је не само верификовао досадашњу врхунску сарадњу већ ју је у перспективи проширио. Више није само реч о међусобној продаји и куповини оружја и муниције него се први пут озбиљно разматра заједничка производња. Спомињу се неке реалне могућности да се у Србији производе борбена возила пешадије и моћни точкаши, али и нешто што је више у домену нереалних жеља, могућност производње сложених борбени система. Па ипак, ако се било шта од тога реализује, биће то додатна инјекција која ће још више ојачати нашу наменску индустрију. Палмер је у складу с планираном акцијом жестоко наступио и пре него што се наша делегација с председником Вучићем на челу вратила у Београд. Међутим, јасно се види да је његов наступ био прилагођен нарушеним српско-руским односима као што је то било планирано. Тако његове изјаве типа „ваше ослањање на руску војску није добро за ваш пут у ЕУ“ нису посебно запажене и више личе на импровизацију изнуђену непланираним околностима. Чак су му и изјаве везане за ситуације на КиМ и у БиХ контрадикторне и не доприносе приближавању САД и Србије што је морао бити саставни део плана. Позитивно је што први пут спомиње „компромис“, али је све обесмислио изјавом како Америка очекује да се договор о нормализацији односа Београда и Приштине заврши међусобним признањем и да су САД за све на Балкану бољи партнер од Русије. Што се тиче међусобног признања, експресно му је одговорио председник Вучић – да нама приштинско признање не треба, а то ко нам је бољи партнер за сарадњу не треба ни објашњавати. Исто тако, ставовима о БиХ Палмер се враћа на стару реторику и јасно даје до знања чије интересе на Балкану ће Америка бранити као своје: „САД подржавају суверенитет БиХ и реаговаће на покушаје да се он наруши.“ И, да би све било кристално јасно, каже: „Неке изјаве и одлуке које долазе из РС су проблематичне.“ Значи, у другом ентитету ништа проблематично и спорно нема. Јасно је и зашто. По њему, САД се залажу за јачање институција БиХ да би та земља могла да задовољи критеријуме за чланство у ЕУ, као да смо толико наивни па не видимо да је крајњи циљ чланство у НАТО-у, а не ЕУ. Нема смисла даље анализирати дипломатску офанзиву представника САД који у ствари не раде на решењу проблема него крче путеве за даље наступање НАТО-а. Независност и војну неутралност Србије прихватају само декларативно, а у пракси чине све да је обесмисле и учине немогућом. Својим ко зна којим по реду погрешним наступом и погрешним усмерењем својих унутрашњих партнера у Србији само дају већи смисао и јаче разлоге за сарадњу Србије с Русијом и Кином. Сарадња с овим земљама, између осталих и војна сарадња препородила је Воску Србије и нашу одбрамбену моћ, док се резултати сарадње са САД и НАТО-ом не виде ни микроскопом.

Шта нам говори појачана нервоза унутрашњих НАТО промотора НАТО лобисти и промотори панично призивају јачи притисак на Србију са Запада, свесни да је њихов утицај на стратешки развој одбрамбених способности наше земље небитан и занемарљив. Да се они питају, српска војска била би тамо где су је сместиле неке претходне владе, на дну дна, а судбина Србије била би у туђим рукама. Чудно је да се баш сада јављају они који су својевремено по инструкцијама НАТО саветника топили српске тенкове и артиљерију као старо гвожђе. Тако министар војни из тог времена Драган Шутановац каже да савремено ратовање захтева мање оклопних јединица, као да се правда за оно што се са српским тенковима догодило. Овај „стручњак“ за тактику и оператику показује висок степен „војног знања“, које је стекао на „напредним“ курсевима НАТО-а, када каже да треба смањивати оклопне јединице а јачати ваздухопловство, с тим што је он са својом екипом уништио и једно и друго.
Директорка Центра за евроатлантске студије Јелена Милић се свим расположивим средствима ЦЕАС-а ставила у функцију кидања српско-руских веза, посебно у домену војне сарадње. Она каже да куповина руског оружја Србији доноси санкције САД. Тачка. Као што је правдала НАТО агресију, сада невешто покушава унапред да оправда евентуалне америчке санкције Србији. Како каже, „нема ту ништа лично“ јер ма како то нама апсурдно звучало, ако нам уведу санкције, нема то везе са Србијом. Нама, по њеној оцени, САД желе само добро, него је у питању Русија. „Амерички Конгрес је због руског мешања у америчке изборе и илегалне анексије Крима донео Закон о борби против америчких непријатеља кроз санкције“, каже она. Ипак, иза свега тога само се крије намера да се Србији запрети санкцијама, да се српски политички врх уплаши и поколеба, и да се војна сарадња с Русијом квалитетно омета, а Милићка је тек један од гласноговорника који ту поруку преносе. То застрашивање усмерено је према широј јавности, али се полако преводи на персоналне притиске тумачењима да би се санкције могле применити према појединцима и деловима министарстава који су одговорни за куповину руског оружја, где је сасвим јасно коме су претње упућене.

Реченица која је обрадовала заговорнике уласка Србије у НАТО У време посете председника Србије Александра Вучића Русији, где се с председником Русије Владимиром Путином састао у Сочију, медији у Србији који су под контролом страног фактора и дела агресивне опозиције жестоко су бомбардовали јавност „информацијама“ о томе како је ова посета неуспешна и штетна за Србију. Покушали су да заварају јавност причама о томе да је Србија попустила под претњама САД и одлучила да прекине куповину руског оружја како би избегла санкције које су неминовне ако се сарадња с Русијом настави. Једну једину реченицу председника Вучића извукли су из контекста и закључили оно о чему могу само да сањају – да ће Србија прекинути војну сарадњу с Русијом.
Тако је телевизија Н1 упорно форсирала „вест“ да ће Војска Србије трпети тешке последице због непромишљене сарадње с Русијом „јер се започета модернизација зауставља на пола пута“. То би требало да значи да од модернизације Војске Србије нема ништа и да нам НАТО не гине хтели ми то или не. Наравно да ништа од тога није тачно и да се ради о смишљеном дезинформисању јавности. Намерно су злоупотребили анализу војног аналитичара Александра Радића у којој он повезује (његово право) реченицу коју је изговорио председник Вучић с недавном посетом званичника Стејт департмента Томаса Зарзецког, задуженог за увођење санкција земљама које сарађују с руским одбрамбеним сектором. Он сматра да ова посета има везе с одлуком да се једно време стане с куповином оружја, што је Н1 оберучке прихватила „здраво за готово“ како би приказала да је Србија уцењена и принуђена да мења своју политику према Русији.

Александар Вучић јесте рекао да ће Србија једно време стати с куповином оружја, али у наставку те реченице је потом додао: „Па полако, у складу са својим финансијским могућностима.“ На конференцији за медије Вучић је то и појаснио. Није споменуо да је Зарзецки дошао да прети, али то је свима јасно већ из његове функције у Стејт департменту. Уочава се да председник Србије, као опрезан државник, избегава конфронтацију са Америком, али то, разуме се, не значи да се поколебао на путу независности који је сам трасирао. Јасно је навео редослед значаја фактора који утичу на доношења одлука о куповини наоружања. Прво, руководимо се нашим потребама, затим – могућностима, а на трећем месту су међународне околности (што подразумева и актуелне америчке претње). Зашто би унапред и непотребно гурали прст у око највећој светској сили коју очито највише брине С-400 ако је то још увек сасвим неизвесно и на дугачком штапу?
Закључимо и да је јасно речено да су ограничавајући фактор финансије, а не претње и уцене са Запада. То има смисла јер је Србија за кратко време за набавку оружја потрошила велики новац. Само за оружје из Русије издвојено је 600 милиона долара, а поред тога купљено је девет модерних Ербасових хеликоптера и потписан уговор за куповину француског ПВО система „Мистрал“. Захваљујући динамичном развоју, Србија је могла да издвоји 9,17% БДП за подизање стандарда припадника војске, наоружавање и модернизацију и да по улагањима у војску буде друга на Балкану (испред нас је само Грчка). Тако висока издвајања тешко је држати у континуитету. Амерички председник Трамп притиска чланице НАТО-а да редовно издвајају само 2% БДП па већина чланица то не може. На пример, Хрватска издваја само 1,68% и по најсмелијим проценама очекују да 2% достигну тек за пет година (2024).
Амбасадор Србије у Москви Мирослав Лазански помало тајанствено најављује могућност да Србија купи С-400. Потпредседник владе Руске Федерације Јуриј Борисов не искључује могућност да се овај моћни ПВО систем прода Србији по повољним условима, на кредит. Наравно да се овакви планови морају држати у тајности јер неки на Западу једва чекају повод да нам уведу санкције. Већ саму наруџбину би третирали као опасност за НАТО, што она у ствари и јесте, али само у случају да планира да поново изврши агресију на Србију.
У разматрању ове за Србију сложене ситуације треба имати у виду да јачање војске не подразумева само наоружавање и модернизацију. Знамо да се озбиљно разматра могућност редовног служења војног рока, а то је план који захтева велика финансијска улагања. Инфраструктура и опрема која је све то омогућавала уништена је од оних који су уништавали војску. Планирани циклус наоружавања успешно је реализован и сада би у смислу јачања одбране најважније било бројно ојачати активни и резервни (ратни) састав војника. Све друге варијанте сем редовног служења војног рока су скупе, а не решавају проблем оптимално. Поред моћне и вишеслојне ПВО, редовно служење војног рока био би јак фактор одвраћања потенцијалног агресора.

[/restrict]