Синђанг из српског угла

Ујгурски аутономни регион за Пекинг је поприште интензивне модернизације, привредног, инфраструктурног и друштвеног развоја, а за Запад је још један „кец у рукаву“

Tоком првих девет месеци ове године Ујгурски аутономни регион на северозападу Кине посетило је невероватних 180 милиона туриста, 40,9 одсто више него у истом периоду лане. Приход од туризма у овом делу Кине у истом периоду износио је 42,62 милијарде долара (304,64 милијарде јуана). Ови статистички подаци важни су из најмање два разлога. Први разлог је неспорна импресивност броја туриста, стопе раста тамошње туристичке индустрије и следствено томе огромних прихода које ова почиње да доноси. Други разлог је политички. Пре пет, десет или петнаест година, масовне туристичке посете Синђангу нису биле могуће због терористичких акција тамошњих ујгурских екстремиста. Захваљујући мерама дерадикализације, које је спровео Пекинг, у Синђангу више од три године влада мир. Није забележен ниједан етнички или верски мотивисан терористички инцидент.
Политика одлучног сузбијања тероризма отворила је врата убрзаном развоју овог кинеског региона. Од 1978. до 2018. године бруто домаћи производ Синђанга увећан је са 3,9 милијарди на 1,22 билиона јуана.

„ЉУДСКА ПРАВА“ КАО ЏОКЕР ИЗ РУКАВА Кинеским такмацима на Западу, међутим, не одговара стабилан и просперитетан већ нестабилан Синђанг. Ратоборни геостратези на Западу Синђанг, Хонгконг, Тибет и Тајван виде као карте на које желе да одиграју. Зато су протеклих недеља, баш као у случају Хонгконга, где су нереди почели још у пролеће, из рукава извукли свог старог излизаног џокера – питање „људских права“.
Како, за разлику од Хонгконга, у Синђангу ипак није могуће тако лако финансирати и организовати протесте, у америчким и другим западним медијима последњих недеља прокључали су нама добро познати изрази: геноцид, концентрациони логори, масовна силовања жена, разарање споменика, експлоатација ујгурске популације…
Иако су наши медији остали имуни на ову широку пропагандну акцију, они који су читали извештаје на интернету нису могли да се не сете дословце истоветних прича у западним медијима о нама и нашој држави и народу, од пре тридесетак година. Антикинеску пропаганду у вези са Синђангом, започету летос конференцијом у Уједињеним нацијама чији су домаћин биле САД, пратила је, нама такође добро позната, политичка акција. Одговарајући на медијске прилоге о масовним силовањима жена, тврдње да је наводно утамничено више од милион муслимана, што је на Твитеру дословно објавио амерички државни секретар Мајк Помпео, и геноциду који се непрекидно помиње у западним медијима, лист „Чајна дејли“ је у уредничком коментару од 10. октобра ове године поручио: Помпео би требало да види Синђанг из прве руке!
Шта би, према Пекингу, Мајк Помпео могао да види у Синђангу? Јула ове године Синђанг је посетило педесетак делегација из многих земаља. Међу њима су били представници Русије, која такође има знатну муслиманску мањину, Пакистана, Саудијске Арабије, Алжира, Кубе, бројних латиноамеричких и других држава, од којих су 28 чланице Организације за исламску сарадњу. Након посете Синђангу чланови ових делегација, управо представници земаља у којима живи више од две милијарде људи, написали су заједничко писмо УН. У писму су, без изузетка, подржали кинеске антитерористичке мере.

УЈГУРСКИ АУТОНОМНИ РЕГИОН Синђанг је један од пет кинеских аутономних региона. Налази се на северозападу земље и простире се на површини од 1.646.800 квадратних километара, што је приближно шестина укупне кинеске територије. Релативну већину у Синђангу од око 45 одсто чине Ујгури, туркофони народ муслиманске вере. Следе Хани (етнички Кинези) којих је нешто преко четрдесет одсто. Остале етничке групе у Синђангу чине Казаци (нешто више од шест одсто), народност Хуеј око четири и по одсто и остали. У древним временима Таримски басен и подручје Џунгарије насељавали су индоевропски Тохарци, Согдијанци и ирански Скити. Њих су у деветом и десетом веку потисла турска племена Ујгура, намећући ислам становништву Синђанга. Политичке, трговинске и државно-правне везе „западних крајева“ са централном Кином одржаване су од раног средњег века.

Оно што су представници ових земаља видели у Синђангу драстично се, судећи према њиховим сведочењима, разликује од западног наратива који догађаје и стање на северозападу Кине описује из медијских центара у Вашингтону, Њујорку, Лондону и другим градовима. Синђанг је током историје био најважнија веза Кине са централном Азијом, Русијом, Персијом, арапским светом и Европом. Око осамдесет одсто кинеске трговине у прошлости одвијало се кроз Синђанг.
Покретањем иницијативе за успостављање економског појаса дуж путева свиле „Појас и пут“, Синђанг је поново постао важан транзитни коридор. У оквиру ове глобалне кинеске иницијативе, коју је председник Си Ђинпинг обнародовао 2013. године, кинеска влада је у Синђанг уложила више од седамдесет милијарди долара само у развој инфраструктуре. У одрживи развој, обавезно образовање становништва и пројекте смањења сиромаштва уложено је још 280 милијарди долара (око два билиона јуана). Просечна стопа раста у Синђангу одржана је на око шест и по одсто, упркос притисцима које Пекинг трпи у трговинском сукобу са Вашингтоном.
При свему овоме, вреди подсетити да члан 132 кинеског устава гарантује финансијску и техничку подршку свим мањинама, укључујући и ујгурску, те да су све време породице припадника етничких мањина имале право да имају више деце. У школама и јавним установама посебне квоте су резервисане за припаднике етничких мањина. Пустињски пејзаж Таримског басена и некада сиромашни крај земље данас пресеца пруга за возове великих брзина. У градовима су подигнуте модерне зграде, а модеран живот залази и до најзабитијих села.

 

ПЕКИНГ НАСТАВЉА ДА УЛАЖЕ У СИНЂАНГ Само ове године кинеска централна влада је у електроенергетски развој овог региона уложила 370 милиона долара. По Синђангу ветрогенератори ничу као печурке после кише. Овом износу треба додати и повећана улагања локалних електроенергетских предузећа. У исто време локална влада Синђанга уложила је нешто више од 480 милиона долара у водоводну мрежу која ће свежом водом снабдети више од 266.000 сиромашних становника. Изграђено је, при томе, око 2.500 километара нових сеоских путева.
Тринаестим петогодишњим планом НР Кине који траје до 2020. године предвиђен је посебан програм развоја Синђанга. У оквиру иницијативе „Појас и пут“ обезбеђена су знатна средства, у сарадњи са Азијском развојном банком, централном кинеском владом и локалном владом Синђанга, а која треба да допринесу унапређењу међународне сарадње Синђанга с Монголијом, Казахстаном и другим централноазијским земљама. Биће повећани трговински капацитети и пружена још већа подршка малим и средњим предузећима, нарочито у пограничним економским зонама. Унапређен је сектор транспорта и логистике. Побољшане су могућности за унапређење културе и суживота.
Инсистирање САД на етничким поделама и наводној угрожености Ујгура у Синђангу води ка дестабилизацији Кине, а не ка добробити ујгурског народа. Тероризам и активности криминалних група у Синђангу не могу бити поистовећивани са животом и традицијама ујгурског народа. Медијска хајка на Кину у случају Синђанга, баш као финансирање и организовање немира у Хонгконгу, представља амерички тактички маневар у трговинском рату у којем Белој кући не цветају руже. После петнаест месеци амерички трговински удари на Кину, у циљу њеног дугорочног утеривања у замку средњег нивоа развијености, нису дали жељене резултате. Штета није нанета само двема највећим економијама света већ, следствено, светској привреди у целини.
Око деведесет одсто нација у свету пролази кроз фазу синхронизованог успорења својих економија. Према проценама Међународног монетарног фонда, трговински сукоб Беле куће с Пекингом свет ће догодине коштати око 700 милијарди долара. Многи експерти верују да се свет налази пред новом рецесијом. Такав глобални ефекат трговинског рата на Пекинг САД данас маскирају информацијама о масовним силовањима, концентрационим логорима, геноциду и уништавањем културног наслеђа у Синђангу. Претходно су, у априлу, САД потпомогле организовање нереда у Хонгконгу који још трају.
Ми у Србији смо ову врсту акције, као и аргументације засноване на двоструким стандардима, осетили на својој кожи. На основу властитог искуства стекли смо могућност да колективно разумемо шири, глобални контекст медијске хајке усмерене против Пекинга. Наша могућност да разумемо шири контекст медијске хајке и не сводимо све информације до којих дођемо на црно-бели, грубо речено хладноратовски политички спектар, део је заједничког искуства које делимо с Кином и другим земљама, суоченим са изазовима тероризма и његовим последицама. То људско разумевање је сасвим довољно.