Руски гас – за Украјину спас

Ако украјински транзит стане, сви могу да изгубе, али нису сви у истој позицији – ЕУ ће се окренути америчком течном гасу, Русија ће нова тржишта тражити у Кини и Азији, док за Украјину спаса неће бити

Председник Националне банке Украјине Јаков Смолиј упозорио је прошле недеље да би у случају прекида транзита гаса из Русије, финансијска стабилност земље била угрожена. „Остварење ових ризика може да погорша инфлаторна и очекивања везана за девизни курс, и да отежају приступ међународним тржиштима капитала у условима неопходности исплата дугова“, поручио је Смолиј. Ово није прво упозорење из украјинске централне банке, одакле су раније стигле прогнозе да би у случају прекида руских испорука Европи преко ове земље, БДП Украјине већ 2020. изгубио 0,6 одсто, а 2020. чак 0,9 процената. Како су упозорили украјински аналитичари, главни удар би се догодио услед смањења девизног прилива. Непријатне последице одразиле би се на економију у целини, као и на снабдевање становништва природним гасом. Но највећи губитак претрпео би Гасно-транспортни систем (ГТС Украјине), изграђен у време Совјетског Савеза за транзит руског гаса на Запад. Ако цеви ГТС-а нису напуњене гасом, он постаје подложан техничким кваровима и оштећењима и услед тога почиње брзо да пропада. Због свега тога, највеће штете имаће сами грађани Украјине који остају и без зараде и без гаса…

[restrict]

УЦЕЊИВАЧКИ ПОТЕНЦИЈАЛ „Код нас је у стану гас, а код вас?“, питао је руски председник Владимир Путин свог украјинског колегу Владимира Зеленског, на прошлонедељном самиту Нормандијске четворке у Паризу. Овај стих из совјетске дечје песмице добро је разумљив не само украјинском лидеру већ и већини грађана његове земље. И ако је Русима ова песмица смешна и забавна, за Украјинце може бити асоцијација на то да у сфери енергетике готово у свему зависе од Москве. Или, како је то постављено од времена претходног председника Петра Порошенка, сада Кијев зависи од добре воље Европе – која руски гас увози из Русије, па га препродаје Украјинцима. Одличан „трик“ за смањење „зависности од Кремља“, једино што знатно више кошта. И што суштински никакву зависност не смањује. Гас остаје па остаје руски, јер другог нема. „Лукави маневар“ за смањење зависности Европе од Русије раније су покушали да примене и Американци: да постану дистрибутери руског гаса, па да сви буду задовољни! Стручно се то зове „диверзификација“, а практично – „стављање профита у свој џеп“.

Наравно да од свега тога нема ништа, што се могло чути у Паризу, где се разговарало о могућностима спровођења Минских споразума који треба да донесу мир у Донбас и широм Украјине. Док у Кијеву и даље плаше народ да у Донбасу живе „сепаратисти“ – иако они то нису, јер желе аутономију – дотле се највећа борба води управо око гаса и путева његовог транзита у Европу. Москви не пада на памет да одустане од изградње „Северног тока 2“ и „Турског тока“ и да сва јаја опет стави у украјинску корпу, односно у њен ГТС. С друге стране, Вашингтон је наумио управо то, да би манипулисањем Украјином и њеним ГТС-ом стално држао Кремљ у шаху. Не само што лавовски део гаса из украјинског цевовода већ деценијама волшебно нестаје, наводно из „техничких разлога“, него увек лебди и претња да може и потпуно да стане, у складу с политичким околностима.
Један од тих драматичних тренутака дешава се управо сада. С обзиром на то да десетогодишњи уговор Москве и Кијева о транзиту гаса истиче крајем 2019, прави је тренутак да Украјина истакне своје захтеве, да би се промет енергента наставио. Након париске рунде у којој су, поред Путина и Зеленског, учествовали и француски и немачки лидери, Емануел Макрон и Ангела Меркел, на ред су одмах потом, крајем прошле недеље, дошли и експертски преговори у Бечу. Завршени су „релативно успешно“, постизањем „прелиминарних договора“. Украјина је, како су оценили коментатори, почела питању транзита да приступа „са економске, а не с политичке тачке гледишта“. То је већ велики успех, ако упоредимо председника Зеленског с његовим претходником Порошенком: он је апсурд подигао на највиши ниво, увозећи руски гас из земаља које се њиме снабдевају преко – Украјине. Зеленски се, изгледа, коначно досетио да би било логичније, а и доста јефтиније, куповати и преузимати руски гас директно од Русије, као што су генерације пре њих деценијама чиниле.
Из руског „Газпрома“ одавно поручују да Кијев и Москва, када је гас у питању, треба да разговарају о уговорима, а не о политици. И коначно, када су и из Европе мало „погурали“, кренуло се у том правцу. Требало је, очито, да се десетогодишњи уговор примакне свом крају, па да се ствари помере са мртве тачке. То је још један доказ да украјински транзит носи огроман уцењивачки потенцијал и кочи, а не развија добре односе Европе и Русије. Зато се на договор о овом осетљивом питању тако дуго чега, јер је спољним снагама у интересу да постизање споразума буде што мукотрпније. Посебно Америци, која чека спремна као запета пушка да понуди свој течни, али много скупљи гас. Њихова рачуница је јасна: ако уговарање и натезање с Русима и Украјинцима буде толико стресно за Европу, и ако ризик од изненадне обуставе испорука буде тако велики, могуће је да ће се водеће снаге у ЕУ одлучити масовно за испоруке преко бродских терминала, а не путем руских гасовода. А за то је неопходно још додатно притиснути Европљане претњом увођења санкција за компаније које сарађују на пројектима „Северни ток“ и „Турски ток“.

ИСКУШЕЊА ЗА „УКРАЈИНСКО ПОШТЕЊЕ“ Путин, међутим, не показује знаке журбе, још мање панике. Москва не пристаје да нови споразум буде потписан на рок од 10 година, јер се сада показало да током деценије може много тога да се промени. Такође, Москви такви уговори с Украјином више нису неопходни. И „Северни“ и „Турски ток“ су у завршној фази – па ако не буду изграђени до краја наредне године, онда никад и неће. И тада ће се Русија потпуно окренути од Европе, према Кини и Азији, где постоји огроман потенцијал за снабдевање руским гасом. То се најбоље видело прошлог месеца, када је у рад пуштен руско-кинески мегапројекат, гасовод „Снага Сибира“. Да се на томе неће стати, говоре и најаве да је већ у плану и други гасовод из Сибира према централној Кини, овог пута преко територије Монголије, која ће од тога имати такође велике користи. Ово су пројекти чија се вредност мери стотинама милијарди долара и може се десити да у будућности Москва неће бити много ни заинтересована за испоруке гаса Европи, нити ће имати толико расположивог енергента. За Европу ће то значити нова поскупљења.
Почетком децембра 2019., шведски суд одбио је жалбу „Газпрома“ који се суди с украјинским „Нафтогазом“. Претходно, Стокхолмска арбитража, пресудила је да руска компанија треба да исплати украјинској 2,56 милијарде долара, на шта се „Газпром“ жалио тражећи да се пресуда укине, али је то одбијено. Сада се овај проблем појавио у преговорима две стране. Украјинци траже да се најпре измири „дуг“, а да се онда крене у постизање новог уговора. Руси то одбијају и предлажу да се крене од нуле, и да сви забораве на међусобне претензије. Чињеница је да и једни и други имају своје „разлоге и доказе“ да су оштећени, али је неспорно такође да од међусобне сарадње могу само да профитирају, док сукоби и надгорњавања воде у даље губитке. Ако Јаков Смолиј, шеф централне банке, упозорава да би штета од изгубљеног транзита била око један одсто БДП-а годишње, треба поменути и рачунице које указују да би то могло бити и три до четири пута више.
Са своје стране, руски званичници с Путином на челу, много пута су говорили да не намеравају да потпуно укину украјински транзит, али да и кијевски партнери морају да покажу више добре воље. Позвавши Украјину и „Нафтогаз“ да спусте тензије у преговорима и напусте максималистичке позиције, Путин је предложио понуду која ће деловати веома примамљиво за украјинске олигархе – цену гаса нижу 25 одсто. Руски председник је подвукао, међутим, да „Украјина мора да ради поштено да би се решио проблем о питању гаса“. То практично значи да би се процена „украјинског поштења“ вршила чешће, можда чак и сваке године, уколико шема једногодишњег уговора коју је Путин предложио остане на снази.
У том случају, дугорочни уговор био би потписан тек пошто се потпуно врати изгубљено поверење – и након што гасоводи преко Немачке и Турске буду завршени. Другим речима, јасно је да у овој игри сви могу да изгубе: и Русија, и Европа, и Украјина. Али нису сви у истој позицији. Ако украјински транзит стане, ЕУ ће се окренути америчком течном гасу, а Русија ће спас тражити у Кини и другим источним тржиштима. За Украјину спаса неће бити. Зато решење може бити нађено.

[/restrict]