PROJEKAT „VELIKE ISTOČNE EVROPE“

Boris Nad 06/12/2019 Duh vremena, BROJ 597 Ostavite komentar

PITANJE EVROPSKE BUDUĆNOSTI JE PONOVO OTVORENO

„Poželjna evropska budućnost“, ona koju simbolišu Mastriht i Brisel, proživljava ozbiljnu, a možda i svoju terminalnu krizu. U osnovi, to je bio zapadni i atlantistički projekat Sjedinjenih Evropskih Država, model unifikacije kontinenta po liberalnom obrascu, kao „jedna vizija sveta bez granica“

Francuski veto na dalje proširenje Evropske unije, uz priznanje predsednika Makrona da se EU danas nalazi na „rubu katastrofe“, otvorio je debatu o geopolitičkoj budućnosti evropskog kontinenta. Svakako, to nije bio samo taktički potez, ni hir jedne moćne članice, već znak da jedan projekat „poželjne evropske budućnosti“, onaj koji simbolišu Mastriht i Brisel, proživljava ozbiljnu, a možda i svoju terminalnu krizu. U osnovi, to je bio zapadni i atlantistički projekat Sjedinjenih Evropskih Država, model unifikacije kontinenta po liberalnom obrascu, kao„jedna vizija sveta bez granica“.
Sada se ovaj model „proširenja Zapada na Istok“ suočava sa složenom, i sve složenijom, evropskom stvarnošću. Da li će se ovako zamišljene „evrointergacije“ jednom u budućnosti, za neodređen broj godina, nastaviti, kao što to obećavaju u Briselu, ili je proces zaista došao do svog kraja? U međuvremenu, EU je izložena sve snažnijoj fragmentaciji na regionalne blokove i rastućim otporima unifikaciji. U stvarnosti, Evropa nikad nije predstavljala jedinstvenu civilizacijsku celinu, kulturno homogenu zajednicu naroda, još manje jedan politički organizam, već kontinent obeležen dubokim podelama – kulturnim, verskim, civilizacijskim, etničkim i političkim.

[restrict]

Antisovjetska Srednja Evropa

Tokom Hladnog rata, evropski kontinent se delio na dva osnovna i među sobom suprotstavljena dela: Zapadnu (kapitalističku i proameričku) i Istočnu (socijalističku i prosovjetsku) Evropu. Između njih se, negde 80-ih godina prošlog veka, više kao nejasna i maglovita ideja, pomaljaju obrisi „Srednje Evrope“ – koncept (prividno) „otvoren za sve različitosti“, koji je trebalo da formuliše drugačiji i „autentični identitet“ naroda koji nastanjuju središte kontinenta.
Koncept „Srednje Evrope“ imao je veoma važnu ulogu u „eroziji sovjetske dominacije u graničnim zemljama Istočnog bloka“. Pozitivan, ukoliko stvari posmatramo s aspekta „težnje centralnoevropskih naroda za oslobađanjem od vlasti Moskve“; negativan, ukoliko ga posmatramo s geopolitičkog stanovišta Evroazije, Istoka, koje nema nužno ideološki, „komunistički predznak“. Italijanski pisac Klaudije Magris ga je odredio na sledeći način: „Mitteleuropa je senzibilitet koji znači otpor prema svakom totalitarnom programu.“ „Idealističko određenje“, koje zaobilazi činjenicu da je Srednja Evropa rodno mesto evropskih fašizama, ali koje ima smisla ako ga tumačimo u antisovjetskom ključu, kao ideju kulturnog i političkog distanciranja od „sovjetske Moskve“ i približavanja Zapadu. Otuda eksplicitni „antisovjetizam“, u stvari antirusizam, koji često prerasta u otvoreni rasizam. Zastupao ga je, među ostalim, jedan Milan Kundera, i čitav niz poljskih, čehoslovačkih, istočnonemačkih, mađarskih, pa i jugoslovenskih disidenata; prema Kunderi, reč je o „maksimumu različitosti na minimumu prostora“. Takva „Mitteleuropa“ zapravo iscrtava nove granice i uvodi nove rigidne linije podela: ne samo prema „neevropskom Istoku“ (Rusiji) nego i prema (odviše) „istočnjačkom Balkanu“, koji takođe „ne pripada Zapadu/Evropi“.

Eksplicitni „antisovjetizam“, u stvari antirusizam, koji često prerasta u otvoreni rasizam. Zastupao ga je, među ostalim, jedan Milan Kundera, i čitav niz poljskih, čehoslovačkih, istočnonemačkih, mađarskih, pa i jugoslovenskih disidenata; prema Kunderi, reč je o „maksimumu različitosti na minimumu prostora“

Narodi Treće kulture

„Projekat Velike Istočne Evrope obuhvata slovenske krugove (Poljake, Bugare, Slovake, Čehe, Srbe, Hrvate, Slovence, Makedonce, muslimane iz Bosne i Srbije, te manje etničke zajednice, na primer Lužičke Srbe)“, uočava Dugin, „a takođe i narode pravoslavne vere (Bugare, Srbe i Makedonce – zajedno s Rumunima i Grcima). Jedini istočnoevropski narod koji ne potpada pod definiciju slovenskih i pravoslavnih su Mađari.“ Ali Mađari bez sumnje poseduju stepsko i evroazijsko poreklo, zajedničko s drugim ugro-finskim narodima koji nastanjuju područja evroazijskog Hartlenda, kao i mnoga vitalna evroazijska kulturna obeležja. Može li Velika Istočna Evropa u budućnosti postati samosvestan, autonoman ili nezavisan Veliki prostor, možda unutar ujedinjene Evrope, ali okrenut saradnji i sa Istokom i Zapadom kontinenta, umesto da, kao do sada, igra ulogu „sanitarnog kordona“, neprijateljskog klina zabijenog između Rusije (Evroazije) i Nemačke – geografskog središta Evrope? Ili je ovaj evroazijski region, s narodima koji ga nastanjuju, predodređen za ulogu piona u velikoj geopolitičkoj igri? Slavni rumunski istoričar Mirča Elijade, „rođen sasvim blizu one imaginarne linije na kojoj se Zapad susreće s Istokom“, posvetio je život potvrđivanju sopstvene intuicije o suštinskom jedinstvu tradicija Evroazije, odbijajući da rumunsku i evropsku kulturu odredi u uskim granicama „Zapada“. Elijade nije bio zapadnjak već „čovek treće kulture“; kulture koja se formirala na geografskom raskršću; kulture posredovanja i velikih stvaralačkih sinteza, koja je tradicionalno igrala ulogu „mosta između Zapada i Vizantije, između Zapada i slovenskog sveta (Rusije), između Orijenta i Mediterana“. Ono što važi za rumunsku kulturu – „kulturu posredovanja“, kontakata i velikih sinteza između različitih civilizacija – važi i za kulture evropskog istoka i jugoistoka, za čitavu Istočnu Evropu i naročito za Balkan. Njegovo delo jedan je od putokaza za tu novu i drugačiju Evropu, koja neće negirati kulturne posebnosti i istorijsko nasleđe, Evropu koja će možda jednom nastati na razvalinama sadašnje, atlantističke i liberalne.

Crno-žuta nostalgija

Ovaj „koncept prihvatanja različitosti“ konačno se slomio početkom 1993. godine (sasvim precizno: 1. januara 1993), krajnjom „redukcijom različitosti“, kada se Čehoslovačka, koja, baš kao ni Jugoslavija, nije bila „komunistička tvorevina“, raspala na dve države. Slovačka tokom vladavine Vladimira Mečijara nije smatrana „(srednjo)evropskom“ zemljom. Vaclav Klaus je tada pozivao Čehe da načine izbor: „Ili sami u Evropu, ili sa Slovačkom na Balkan.“ Mirnom raspadu Čehoslovačke prethodilo je ujedinjenje dve Nemačke (Istočne i Zapadne), i ratni raspad Jugoslavije, u kojoj su „Srednju Evropu“ navodno predstavljale severozapadne republike: Slovenija i u manjoj meri Hrvatska. Paradoksalno, pobeda nad komunizmom, primećuje Aleksej Miler, označila je „Pirovu pobedu koncepcije Srednje Evrope“, posle čega se ispostavilo da „Srednja Evropa“ nema nikakav pozitivan sadržaj, i da „razmišljanja o Centralnoj Evropi ne sadrže nikakav pozitivan program…“
U kulturnom smislu, u smislu prostora sa svojim kulturnim i političkim posebnostima, Srednja Evropa se pokazala samo kao „prolazna iluzija“; u najboljem slučaju, kao „nostalgija za Austrougarskom, pogled unazad na Kakaniju, sa šlagom i zaher tortom“; kao „pokušaj da se pobegne od neprijatne realnosti u maglovitu i romantizovanu prošlost“ – a to je bilo upravo ono što su njeni ideolozi, poput Đerđa Šeflina, želeli da izbegnu.
„Njegovu (Šeflinovu) nadu“, primećuje Milan Subotić, „da će se u diskusiji o ’Srednjoj Evropi’ formulisati neki ’autentični identitet’, koji će poslužiti kao organizujući onima koji teže nečem drugačijem od ’sovjetskog tipa realnosti’, možemo danas, kada sovjetski tip društva pripada prošlosti, okarakterisati samo kao utopijsku.“ Čitalac sam može da produži ovu paralelu na primeru „posebnog vojvođanskog kulturnog identiteta“, suprotstavljenog svemu „istočnom“, „balkanskom“, „srbijanskom“; identiteta „otvorenog za različitosti“, ali ne i prema „divljem Istoku“ i „Balkanu“; identiteta koji je navodno deo centralnoevropskog (u stvari germanskog) kulturnog prostora, jednom jasnom linijom odvojen od svega „neevropskog“, u suštini: „od (nekulturne) Azije“.

Italijanski pisac Klaudije Magris je pojam odredio na sledeći način: „Mitteleuropa je senzibilitet koji znači otpor prema svakom totalitarnom programu.“ „Idealističko određenje“, koje zaobilazi činjenicu da je Srednja Evropa rodno mesto evropskih fašizama …..

Postoje li drugorazredni narodi?

Ruski mislilac Aleksandar Dugin predlaže upravo poseban pristup u Teoriji multipolarnog sveta (2012). Temeljni aksiom je „priznavanje potpune jednakosti istočnih i zapadnih, modernih i arhaičnih, tehnološki i ekonomski razvijenijih i takozvanih zaostalih naroda“. Odnosno „odbacivanje svakog oblika (eksplicitnog i implicitnog) rasizma“ i kulturnog ekskluzivizma, budući da zapadni univerzalizam počiva na, nekad eksplicitnom, otvorenom, a danas više implicitnom, prikrivenom rasizmu. Kada je reč o evropskom Istoku, „Rusija predlaže jedan konkretan projekat“: „projekat Velike Istočne Evrope“, zasnovan na istorijskim, kulturno-etničkim i verskim osobenostima Istočne Evrope. Istočna Evropa ovde nije shvaćena kao uzgredni i slučajni proizvod Hladnog rata već kao autonoman i punopravan deo Evrope, kao zaseban Veliki prostor, koji se oblikovao pod specifičnim istorijskim okolnostima kroz veoma dug istorijski period. Istočna Evropa je shvaćena kao zona u kojoj se ukrštaju i isprepliću veoma različiti i raznovrsni uticaji; kao zona sukoba, ali i dodira i interakcija kultura, civilizacija i imperija. „Kroz čitavu istoriju Zapadne Evrope“, tvrdi Dugin, „slovenski narodi i pravoslavne zajednice nalazile su se na njenoj periferiji“; na njih se nije obraćala naročita pažnja i one su „malo uticale na razvoj opšte društvene, kulturne i političke paradigme“. Ove zajednice su tretirane kao „istočni šizmatici, otpadnici, jeretici“ i kao „drugorazredni narodi“, što je posledica duboko ukorenjenog evrocentrizma, vrednovanja kulturnog nivoa nekog društva isključivo na osnovu njegove sličnosti sa zapadnoevropskim modelom. Zapravo, ovde uopšte nije reč o odnosu superiornosti i inferiornosti, nego o temeljnoj različitosti od romano-germanskih, protestantsko-katoličkih zemalja, različitosti kojoj je najzad potrebno prići na afirmativan način, ne odbacujući je niti je negirajući.

Nova pravila igre

To je, otprilike, i krajnji domet poljske misli o Rusiji, rusofobskih predstava o ovoj zemlji kao satrapiji, Mongoliji, orijentalnoj despotiji, Aziji, komunizmu itd., koje, kada je reč o Srbiji i Balkanu, doslovce ponavljaju hrvatski nacionalisti, isključujući, na sličan način, Srbiju iz Evrope, a sebe sa Balkana, u ime pripadnosti jednoj drugačijoj i navodno superiornoj kulturi: Austriji, nemačkom kulturnom krugu, Srednjoj i, na koncu,Zapadnoj Evropi („Zapadu“).
Ipak, utopija je poslužila svrsi. Nekadašnja Istočna Evropa izmakla je vlasti „Moskve“, a Jugoslavija („južnoslovenska civilizacija“) je srušena, da bi potpala pod vlast „Zapada“, zapravo Brisela i Vašingtona. Odnosno kako bi se „integrisala u Zapad i Evropu“, jer se od epohe prosvetiteljstva normativni koncept Evrope identifikuje sa „Zapadom“. Drugim rečima, „Istok se evropeizuje“, da bi konačno nestao kao „unutrašnji Drugi“ i postao „pravi Zapad“ (po mogućnosti, bolji i veći Zapad od onog stvarnog). „Političari postkomunističkih zemalja“, zaključuje Aleksej Miler, „brzo su prihvatili pravila igre i, ćutke napustivši pokušaje pretvaranja Centralne Evrope u samostalnog političkog aktera, posvetili se obezbeđenju za svoje države prava prvenstva za stupanje u zapadne strukture“ – u Evropsku uniju i NATO. U praksi, takav pristup je dojučerašnju Istočnu Evropu pretvorio u koloniju Zapada, u njenu kolonijalnu periferiju, obeleženu rastućim siromaštvom, trajnim zaostajanjem, kulturnim i ekonomskim, i naglom depopulacijom.
Koncept „Srednje Evrope“ je napušten i zaboravljen najpre tamo gde je nastao. Koriste ga i dalje jedino humanistički intelektualci na periferiji, u znaku nemoći i „melanholičnih lamentiranja“, suočeni s „pravilima igre tržišta i masovne kulture“ Zapada.

Evropa bez Istoka i bez središta

„U ’klubu uspešnih’ postkomunističkih zemalja koje su postale deo Evropske unije, danas se podsećanje na njihov distinktivni ’centralnoevropski identitet’ doživljava kao etiketa manje vrednosti ili se koristi samo kao argument od strane konzervativno-nacionalistički orijentisanih protivnika evropske integracije“ (M. Subotić). Koncept Srednje Evrope danas pokušava da oživi mađarski premijer Orban, dajući mu novo, „neliberalno“ značenje: saradnje zemalja regiona utemeljene na hrišćanskom nasleđu i obnovi nacionalnih suvereniteta: „Naša poruka je da mi želimo da odlučujemo o svojoj sudbini, želimo da budemo slobodne nacije, a ne pokrajina ili podanici imperije“ (govor u Pragu u novembru ove godine, na 30. godišnjicu „plišane revolucije“). Prema Orbanu, takva Srednja Evropa uključuje i Srbiju i Crnu Goru, i predstavlja pravu budućnost Evrope i istinsku misiju „srednjoevropljana“. Uspeh ovog projekta ostaje upitan. Važno je napomenuti da Srednja Evropa, u Orbanovom tumačenju, više nema antirusku orijentaciju i da nije zamišljena kao „sanitarni kordon“ već kao regija otvorena za saradnju i sa Istokom i sa Zapadom. Ipak, sve u svemu, „Srednja Evropa“ nestaje u središnjem delu kontinenta i povlači se sve dalje na istok, ka granicama Rusije ili do Urala (takozvana „evropska Rusija“). U Ukrajini, u gradu Rahovu, postavljena je tabla koja „prolaznika obaveštava da je upravo tu središnja tačka evropskog kontinenta“. Pojam „Centralne Evrope“ sada se koristi za Bugarsku, Rumuniju, pa čak i Belorusiju ili Ukrajinu, kako bi se one, oštro i nepomirljivo, po mogućnosti zauvek, odvojile od Rusije. Termin „Istočna Evropa“ konačno nestaje, izbačen je iz upotrebe. „Istočna Evropa“ je kategorija koja se danas osporava i odbacuje, uočava Marija Todorova. Danas se čak i u akademskim krugovima postavlja pitanje da li Istočna Evropa još uopšte postoji: „Ako se držimo nomenklature Stejt departmenta, Istočna Evropa ne postoji, postoji samo Srednja Evropa, a iza nje dolazi Rusija, odnosno Evroazija, kako je danas eufemistički nazivaju.“ To dovodi do čudnog paradoksa: „Sad imamo zanimljivu situaciju – kontinent koji se zove Evropa, koji ima središte koje nije baš skroz Evropa, pa se zato zove Srednja Evropa (kad smo već kod imena, mogli bismo ga zvati i Untereuropa, ’niža Evropa’, Pod-Evropa), njegov zapad je prava Evropa, a istoka nema.“ Problem Istočne Evrope sličan je problemu Balkana, takozvane Jugoistočne Evrope: uprkos osporavanjima, političkim (zlo)upotrebama i instrumentalizacijama termina i naziva, ovi regioni nastavljaju da postoje, sa svojim istorijskim nasleđem i posebnostima, kulturnim, istorijskim i političkim, koji ga čine različitim od Zapada ili Zapadne Evrope. Ne pomaže ni ukoliko Balkan nazovemo „Regionom“: delom Evrope koji zapravo nema svoje ime.

Francuski zid u Evropi

Evropa, međutim, nikad nije bila jedinstvena, ne samo u političkom već i u civilizacijskom smislu. Realnost su „različite Evrope“, ili postojanje različitih delova Evrope, čije su posebnosti uslovljene nasleđem, istorijom, kulturom, religijom, njihovim etničkim sastavom…
Samjuel Hantington ukazuje na prvu i najvidljiviju podelu u Evropi: onu koju diktira verska podela, na istočni (pravoslavni) i zapadni (katoličko-protestantski) deo, sa „malim islamskim klinom“. Ova podela nije prevaziđena ni danas, na Istoku ni na Zapadu Evrope, zapravo je samo dobila na značaju, počev od jugoslovenskih ratova 90-ih, ilegalnog NATO rata protiv Jugoslavije 1999, sve do 2014, krize i rata u Ukrajini i novog talasa rusofobije na Zapadu.
Marija Todorova je sredinom 90-ih smatrala da će Istočna Evropa, kao „istorijski fenomen nastao u Hladnom ratu“, određen „nasleđem socijalizma“, nestati „tokom sledećih deset, dvadeset, pedeset, sto godina“, utapajući se u „institucionalni okvir Evrope“. Istočna Evropa, međutim, nije samo proizvod socijalizma već poseban deo Evrope, oblikovan, između ostalog, i nasleđem multinacionalnih imperija (Habzburške, Ruske, Osmanske…), sa složenim etničkim i verskim zajednicama, koji pokazuje „inherentnu nesposobnost da usvoji princip naroda na samoopredeljenje i princip homogene države-nacije, onako kako je on ostvaren na Zapadu“.
Sada se taj „institucionalni okvir“, definisan Evropskom unijom i NATO-om kao njenom „vojnom senkom“, pokazuje kao nestabilan, problematičan i, verovatno, samo privremen. Neizvestan je, uostalom, i opstanak EU, a između EU i „ostatka Evrope“ danas je podignut „francuski zid“; dalje širenje na istok je pod znakom pitanja, ili je ta mogućnost konačno isključena. Kakva je onda geopolitička budućnost kontinenta? Ova promena, za mnoge neočekivana, najzad otvara put za drugačije projekcije i modele budućnosti Evrope.

„Srednjoevropljani“ danas otvoreno ispoljavaju staru pretenziju: da „u očima Amerike postanu jezgro ’nove Evrope’, koja je ’zapadnija’ i od same stare (Zapadne) Evrope“. To je ona „Nova Evropa“ koju je 2003. proglasio američki državni sekretar Donald Ramsfeld

Slama u cipelama

Što se tiče koncepta „Srednje Evrope“, on je ili pao u zaborav, ili poprimio sasvim drugačiji, pa i suprotan smisao od onog prvobitnog. „Nekadašnji ’srednjoevropljani’“, uočava Milan Subotić, sada su „takođe skloni da svoje istočne (kao i jugoistočne) susede, sa njihovim pravoslavljem i ćirilicom, isključe iz ’Evrope’“, kako bi na sebe preuzeli ulogu „graničara“, „predziđa Zapada“ i njegove odbrane od „istočnjaka i Azije“. „Srednjoevropejstvo“ je prestalo da bude tolerantno, ili je njegova tolerancija bila samo prividna. „Srednjoevropljani“ danas otvoreno ispoljavaju staru pretenziju: da „u očima Amerike postanu jezgro ’nove Evrope’, koja je ’zapadnija’ i od same stare (Zapadne) Evrope“. To je ona „Nova Evropa“ koju je 2003. proglasio američki državni sekretar Donald Ramsfeld. Ali ova ambicija svedoči jedino „o kompleksu niže vrednosti koji se teško prevazilazi“. O tome govori Adam Mihnjik, u polemici sa Danijelom Kon-Benditom: „Razmišljamo blisko i sistem vrednosti nam je sličan, ali ipak mi se u nečemu razlikujemo. Ti si sto odsto Evropljanin, a ja deset odsto. Još uvek sam jednom nogom u komunizmu, u Aziji. Slama još ispada iz mojih cipela.“ Mihnjik u stvari očajnički želi da se ukrca u „zapadni voz“; njegova jedina briga jeste da se ukrca, ne pitajući za cenu karte, za razred u kome će putovati, ni kuda on zapravo ide; prema kojem odredištu?
Da li je problemu kulturnih i civilizacijskih razlika moguće pristupiti i na drugačiji, afirmativan način? Ne izdvajajući jedan (onaj zapadni) model kao superioran, univerzalan, progresivan i za sve obavezujući, što na drugoj strani – na strani „večitih gubitnika istorije“ – izaziva osećanje krivice, kompleks manje vrednosti, inferiornosti i stida? Uz poštovanje različitosti i uvažavanje „inovernih“ i „drugačijih“ (pravoslavnih, muslimana, katolika itd.)? Drugim rečima, da li je moguć stvarni dijalog i suživot s „drugim“ i drugačijim? Da li smo i mi sami „drugačiji“? Da li nas takav suživot, koegzistencija u razlikama, obogaćuje ili osiromašuje, osnažuje ili ubija?

[/restrict]