ПРОЈЕКАТ „ВЕЛИКЕ ИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ“

Борис Над 06/12/2019 Дух времена, БРОЈ 597 Оставите коментар

ПИТАЊЕ ЕВРОПСКЕ БУДУЋНОСТИ ЈЕ ПОНОВО ОТВОРЕНО

„Пожељна европска будућност“, она коју симболишу Мастрихт и Брисел, проживљава озбиљну, а можда и своју терминалну кризу. У основи, то је био западни и атлантистички пројекат Сједињених Европских Држава, модел унификације континента по либералном обрасцу, као „једна визија света без граница“

Француски вето на даље проширење Европске уније, уз признање председника Макрона да се ЕУ данас налази на „рубу катастрофе“, отворио је дебату о геополитичкој будућности европског континента. Свакако, то није био само тактички потез, ни хир једне моћне чланице, већ знак да један пројекат „пожељне европске будућности“, онај који симболишу Мастрихт и Брисел, проживљава озбиљну, а можда и своју терминалну кризу. У основи, то је био западни и атлантистички пројекат Сједињених Европских Држава, модел унификације континента по либералном обрасцу, као„једна визија света без граница“.
Сада се овај модел „проширења Запада на Исток“ суочава са сложеном, и све сложенијом, европском стварношћу. Да ли ће се овако замишљене „евроинтергације“ једном у будућности, за неодређен број година, наставити, као што то обећавају у Бриселу, или је процес заиста дошао до свог краја? У међувремену, ЕУ је изложена све снажнијој фрагментацији на регионалне блокове и растућим отпорима унификацији. У стварности, Европа никад није представљала јединствену цивилизацијску целину, културно хомогену заједницу народа, још мање један политички организам, већ континент обележен дубоким поделама – културним, верским, цивилизацијским, етничким и политичким.

[restrict]

Антисовјетска Средња Европа

Током Хладног рата, европски континент се делио на два основна и међу собом супротстављена дела: Западну (капиталистичку и проамеричку) и Источну (социјалистичку и просовјетску) Европу. Између њих се, негде 80-их година прошлог века, више као нејасна и магловита идеја, помаљају обриси „Средње Европе“ – концепт (привидно) „отворен за све различитости“, који је требало да формулише другачији и „аутентични идентитет“ народа који настањују средиште континента.
Концепт „Средње Европе“ имао је веома важну улогу у „ерозији совјетске доминације у граничним земљама Источног блока“. Позитиван, уколико ствари посматрамо с аспекта „тежње централноевропских народа за ослобађањем од власти Москве“; негативан, уколико га посматрамо с геополитичког становишта Евроазије, Истока, које нема нужно идеолошки, „комунистички предзнак“. Италијански писац Клаудије Магрис га је одредио на следећи начин: „Mitteleuropa је сензибилитет који значи отпор према сваком тоталитарном програму.“ „Идеалистичко одређење“, које заобилази чињеницу да је Средња Европа родно место европских фашизама, али које има смисла ако га тумачимо у антисовјетском кључу, као идеју културног и политичког дистанцирања од „совјетске Москве“ и приближавања Западу. Отуда експлицитни „антисовјетизам“, у ствари антирусизам, који често прераста у отворени расизам. Заступао га је, међу осталим, један Милан Кундера, и читав низ пољских, чехословачких, источнонемачких, мађарских, па и југословенских дисидената; према Кундери, реч је о „максимуму различитости на минимуму простора“. Таква „Mitteleuropa“ заправо исцртава нове границе и уводи нове ригидне линије подела: не само према „неевропском Истоку“ (Русији) него и према (одвише) „источњачком Балкану“, који такође „не припада Западу/Европи“.

Експлицитни „антисовјетизам“, у ствари антирусизам, који често прераста у отворени расизам. Заступао га је, међу осталим, један Милан Кундера, и читав низ пољских, чехословачких, источнонемачких, мађарских, па и југословенских дисидената; према Кундери, реч је о „максимуму различитости на минимуму простора“

Народи Треће културе

„Пројекат Велике Источне Европе обухвата словенске кругове (Пољаке, Бугаре, Словаке, Чехе, Србе, Хрвате, Словенце, Македонце, муслимане из Босне и Србије, те мање етничке заједнице, на пример Лужичке Србе)“, уочава Дугин, „а такође и народе православне вере (Бугаре, Србе и Македонце – заједно с Румунима и Грцима). Једини источноевропски народ који не потпада под дефиницију словенских и православних су Мађари.“ Али Мађари без сумње поседују степско и евроазијско порекло, заједничко с другим угро-финским народима који настањују подручја евроазијског Хартленда, као и многа витална евроазијска културна обележја. Може ли Велика Источна Европа у будућности постати самосвестан, аутономан или независан Велики простор, можда унутар уједињене Европе, али окренут сарадњи и са Истоком и Западом континента, уместо да, као до сада, игра улогу „санитарног кордона“, непријатељског клина забијеног између Русије (Евроазије) и Немачке – географског средишта Европе? Или је овај евроазијски регион, с народима који га настањују, предодређен за улогу пиона у великој геополитичкој игри? Славни румунски историчар Мирча Елијаде, „рођен сасвим близу оне имагинарне линије на којој се Запад сусреће с Истоком“, посветио је живот потврђивању сопствене интуиције о суштинском јединству традиција Евроазије, одбијајући да румунску и европску културу одреди у уским границама „Запада“. Елијаде није био западњак већ „човек треће културе“; културе која се формирала на географском раскршћу; културе посредовања и великих стваралачких синтеза, која је традиционално играла улогу „моста између Запада и Византије, између Запада и словенског света (Русије), између Оријента и Медитерана“. Оно што важи за румунску културу – „културу посредовања“, контаката и великих синтеза између различитих цивилизација – важи и за културе европског истока и југоистока, за читаву Источну Европу и нарочито за Балкан. Његово дело један је од путоказа за ту нову и другачију Европу, која неће негирати културне посебности и историјско наслеђе, Европу која ће можда једном настати на развалинама садашње, атлантистичке и либералне.

Црно-жута носталгија

Овај „концепт прихватања различитости“ коначно се сломио почетком 1993. године (сасвим прецизно: 1. јануара 1993), крајњом „редукцијом различитости“, када се Чехословачка, која, баш као ни Југославија, није била „комунистичка творевина“, распала на две државе. Словачка током владавине Владимира Мечијара није сматрана „(средњо)европском“ земљом. Вацлав Клаус је тада позивао Чехе да начине избор: „Или сами у Европу, или са Словачком на Балкан.“ Мирном распаду Чехословачке претходило је уједињење две Немачке (Источне и Западне), и ратни распад Југославије, у којој су „Средњу Европу“ наводно представљале северозападне републике: Словенијa и у мањој мери Хрватска. Парадоксално, победа над комунизмом, примећује Алексеј Милер, означила је „Пирову победу концепције Средње Европе“, после чега се испоставило да „Средња Европа“ нема никакав позитиван садржај, и да „размишљања о Централној Европи не садрже никакав позитиван програм…“
У културном смислу, у смислу простора са својим културним и политичким посебностима, Средња Европа се показала само као „пролазна илузија“; у најбољем случају, као „носталгија за Аустроугарском, поглед уназад на Каканију, са шлагом и захер тортом“; као „покушај да се побегне од непријатне реалности у магловиту и романтизовану прошлост“ – а то је било управо оно што су њени идеолози, попут Ђерђа Шефлина, желели да избегну.
„Његову (Шефлинову) наду“, примећује Милан Суботић, „да ће се у дискусији о ’Средњој Европи’ формулисати неки ’аутентични идентитет’, који ће послужити као организујући онима који теже нечем другачијем од ’совјетског типа реалности’, можемо данас, када совјетски тип друштва припада прошлости, окарактерисати само као утопијску.“ Читалац сам може да продужи ову паралелу на примеру „посебног војвођанског културног идентитета“, супротстављеног свему „источном“, „балканском“, „србијанском“; идентитета „отвореног за различитости“, али не и према „дивљем Истоку“ и „Балкану“; идентитета који је наводно део централноевропског (у ствари германског) културног простора, једном јасном линијом одвојен од свега „неевропског“, у суштини: „од (некултурне) Азије“.

Италијански писац Клаудије Магрис је појам одредио на следећи начин: „Mitteleuropa је сензибилитет који значи отпор према сваком тоталитарном програму.“ „Идеалистичко одређење“, које заобилази чињеницу да је Средња Европа родно место европских фашизама …..

Постоје ли другоразредни народи?

Руски мислилац Александар Дугин предлаже управо посебан приступ у Теорији мултиполарног света (2012). Темељни аксиом је „признавање потпуне једнакости источних и западних, модерних и архаичних, технолошки и економски развијенијих и такозваних заосталих народа“. Односно „одбацивање сваког облика (експлицитног и имплицитног) расизма“ и културног ексклузивизма, будући да западни универзализам почива на, некад експлицитном, отвореном, а данас више имплицитном, прикривеном расизму. Када је реч о европском Истоку, „Русија предлаже један конкретан пројекат“: „пројекат Велике Источне Европе“, заснован на историјским, културно-етничким и верским особеностима Источне Европе. Источна Европа овде није схваћена као узгредни и случајни производ Хладног рата већ као аутономан и пуноправан део Европе, као засебан Велики простор, који се обликовао под специфичним историјским околностима кроз веома дуг историјски период. Источна Европа је схваћена као зона у којој се укрштају и испреплићу веома различити и разноврсни утицаји; као зона сукоба, али и додира и интеракција култура, цивилизација и империја. „Кроз читаву историју Западне Европе“, тврди Дугин, „словенски народи и православне заједнице налазиле су се на њеној периферији“; на њих се није обраћала нарочита пажња и оне су „мало утицале на развој опште друштвене, културне и политичке парадигме“. Ове заједнице су третиране као „источни шизматици, отпадници, јеретици“ и као „другоразредни народи“, што је последица дубоко укорењеног евроцентризма, вредновања културног нивоа неког друштва искључиво на основу његове сличности са западноевропским моделом. Заправо, овде уопште није реч о односу супериорности и инфериорности, него о темељној различитости од романо-германских, протестантско-католичких земаља, различитости којој је најзад потребно прићи на афирмативан начин, не одбацујући је нити је негирајући.

Нова правила игре

То је, отприлике, и крајњи домет пољске мисли о Русији, русофобских представа о овој земљи као сатрапији, Монголији, оријенталној деспотији, Азији, комунизму итд., које, када је реч о Србији и Балкану, дословце понављају хрватски националисти, искључујући, на сличан начин, Србију из Европе, а себе са Балкана, у име припадности једној другачијој и наводно супериорној култури: Аустрији, немачком културном кругу, Средњој и, на концу,Западној Европи („Западу“).
Ипак, утопија је послужила сврси. Некадашња Источна Европа измакла je власти „Москве“, а Југославија („јужнословенска цивилизација“) је срушена, да би потпала под власт „Запада“, заправо Брисела и Вашингтона. Односно како би се „интегрисала у Запад и Европу“, јер се од епохе просветитељства нормативни концепт Европе идентификује са „Западом“. Другим речима, „Исток се европеизује“, да би коначно нестао као „унутрашњи Други“ и постао „прави Запад“ (по могућности, бољи и већи Запад од оног стварног). „Политичари посткомунистичких земаља“, закључује Алексеј Милер, „брзо су прихватили правила игре и, ћутке напустивши покушаје претварања Централне Европе у самосталног политичког актера, посветили се обезбеђењу за своје државе права првенства за ступање у западне структуре“ – у Европску унију и НАТО. У пракси, такав приступ је дојучерашњу Источну Европу претворио у колонију Запада, у њену колонијалну периферију, обележену растућим сиромаштвом, трајним заостајањем, културним и економским, и наглом депопулацијом.
Концепт „Средње Европе“ је напуштен и заборављен најпре тамо где је настао. Користе га и даље једино хуманистички интелектуалци на периферији, у знаку немоћи и „меланхоличних ламентирања“, суочени с „правилима игре тржишта и масовне културе“ Запада.

Европа без Истока и без средишта

„У ’клубу успешних’ посткомунистичких земаља које су постале део Европске уније, данас се подсећање на њихов дистинктивни ’централноевропски идентитет’ доживљава као етикета мање вредности или се користи само као аргумент од стране конзервативно-националистички оријентисаних противника европске интеграције“ (М. Суботић). Концепт Средње Европе данас покушава да оживи мађарски премијер Орбан, дајући му ново, „нелиберално“ значење: сарадње земаља региона утемељене на хришћанском наслеђу и обнови националних суверенитета: „Наша порука је да ми желимо да одлучујемо о својој судбини, желимо да будемо слободне нације, а не покрајина или поданици империје“ (говор у Прагу у новембру ове године, на 30. годишњицу „плишане револуције“). Према Орбану, таква Средња Европа укључује и Србију и Црну Гору, и представља праву будућност Европе и истинску мисију „средњоевропљана“. Успех овог пројекта остаје упитан. Важно је напоменути да Средња Европа, у Орбановом тумачењу, више нема антируску оријентацију и да није замишљена као „санитарни кордон“ већ као регија отворена за сарадњу и са Истоком и са Западом. Ипак, све у свему, „Средња Европа“ нестаје у средишњем делу континента и повлачи се све даље на исток, ка границама Русије или до Урала (такозвана „европска Русија“). У Украјини, у граду Рахову, постављена је табла која „пролазника обавештава да је управо ту средишња тачка европског континента“. Појам „Централне Европе“ сада се користи за Бугарску, Румунију, па чак и Белорусију или Украјину, како би се оне, оштро и непомирљиво, по могућности заувек, одвојиле од Русије. Термин „Источна Европа“ коначно нестаје, избачен је из употребе. „Источна Европа“ је категорија која се данас оспорава и одбацује, уочава Марија Тодорова. Данас се чак и у академским круговима поставља питање да ли Источна Европа још уопште постоји: „Ако се држимо номенклатуре Стејт департмента, Источна Европа не постоји, постоји само Средња Европа, а иза ње долази Русија, односно Евроазија, како је данас еуфемистички називају.“ То доводи до чудног парадокса: „Сад имамо занимљиву ситуацију – континент који се зове Европа, који има средиште које није баш скроз Европа, па се зато зове Средња Европа (кад смо већ код имена, могли бисмо га звати и Untereuropa, ’нижа Европа’, Под-Европа), његов запад је права Европа, а истока нема.“ Проблем Источне Европе сличан је проблему Балкана, такозване Југоисточне Европе: упркос оспоравањима, политичким (зло)употребама и инструментализацијама термина и назива, ови региони настављају да постоје, са својим историјским наслеђем и посебностима, културним, историјским и политичким, који га чине различитим од Запада или Западне Европе. Не помаже ни уколико Балкан назовемо „Регионом“: делом Европе који заправо нема своје име.

Француски зид у Европи

Европа, међутим, никад није била јединствена, не само у политичком већ и у цивилизацијском смислу. Реалност су „различите Европе“, или постојање различитих делова Европе, чије су посебности условљене наслеђем, историјом, културом, религијом, њиховим етничким саставом…
Самјуел Хантингтон указује на прву и највидљивију поделу у Европи: ону коју диктира верска подела, на источни (православни) и западни (католичко-протестантски) део, са „малим исламским клином“. Ова подела није превазиђена ни данас, на Истоку ни на Западу Европе, заправо је само добила на значају, почев од југословенских ратова 90-их, илегалног НАТО рата против Југославије 1999, све до 2014, кризе и рата у Украјини и новог таласа русофобије на Западу.
Марија Тодорова је средином 90-их сматрала да ће Источна Европа, као „историјски феномен настао у Хладном рату“, одређен „наслеђем социјализма“, нестати „током следећих десет, двадесет, педесет, сто година“, утапајући се у „институционални оквир Европе“. Источна Европа, међутим, није само производ социјализма већ посебан део Европе, обликован, између осталог, и наслеђем мултинационалних империја (Хабзбуршке, Руске, Османске…), са сложеним етничким и верским заједницама, који показује „инхерентну неспособност да усвоји принцип народа на самоопредељење и принцип хомогене државе-нације, онако како је он остварен на Западу“.
Сада се тај „институционални оквир“, дефинисан Европском унијом и НАТО-ом као њеном „војном сенком“, показује као нестабилан, проблематичан и, вероватно, само привремен. Неизвестан је, уосталом, и опстанак ЕУ, а између ЕУ и „остатка Европе“ данас је подигнут „француски зид“; даље ширење на исток је под знаком питања, или је та могућност коначно искључена. Каква је онда геополитичка будућност континента? Ова промена, за многе неочекивана, најзад отвара пут за другачије пројекције и моделе будућности Европе.

„Средњоевропљани“ данас отворено испољавају стару претензију: да „у очима Америке постану језгро ’нове Европе’, која је ’западнија’ и од саме старе (Западне) Европе“. То је она „Нова Европа“ коју је 2003. прогласио амерички државни секретар Доналд Рамсфелд

Слама у ципелама

Што се тиче концепта „Средње Европе“, он је или пао у заборав, или попримио сасвим другачији, па и супротан смисао од оног првобитног. „Некадашњи ’средњоевропљани’“, уочава Милан Суботић, сада су „такође склони да своје источне (као и југоисточне) суседе, са њиховим православљем и ћирилицом, искључе из ’Европе’“, како би на себе преузели улогу „граничара“, „предзиђа Запада“ и његове одбране од „источњака и Азије“. „Средњоевропејство“ је престало да буде толерантно, или је његова толеранција била само привидна. „Средњоевропљани“ данас отворено испољавају стару претензију: да „у очима Америке постану језгро ’нове Европе’, која је ’западнија’ и од саме старе (Западне) Европе“. То је она „Нова Европа“ коју је 2003. прогласио амерички државни секретар Доналд Рамсфелд. Али ова амбиција сведочи једино „о комплексу ниже вредности који се тешко превазилази“. О томе говори Адам Михњик, у полемици са Данијелом Кон-Бендитом: „Размишљамо блиско и систем вредности нам је сличан, али ипак ми се у нечему разликујемо. Ти си сто одсто Европљанин, а ја десет одсто. Још увек сам једном ногом у комунизму, у Азији. Слама још испада из мојих ципела.“ Михњик у ствари очајнички жели да се укрца у „западни воз“; његова једина брига јесте да се укрца, не питајући за цену карте, за разред у коме ће путовати, ни куда он заправо иде; према којем одредишту?
Да ли је проблему културних и цивилизацијских разлика могуће приступити и на другачији, афирмативан начин? Не издвајајући један (онај западни) модел као супериоран, универзалан, прогресиван и за све обавезујући, што на другој страни – на страни „вечитих губитника историје“ – изазива осећање кривице, комплекс мање вредности, инфериорности и стида? Уз поштовање различитости и уважавање „иноверних“ и „другачијих“ (православних, муслимана, католика итд.)? Другим речима, да ли је могућ стварни дијалог и суживот с „другим“ и другачијим? Да ли смо и ми сами „другачији“? Да ли нас такав суживот, коегзистенција у разликама, обогаћује или осиромашује, оснажује или убија?

[/restrict]