Петокњижје на историјском раскршћу

О последњој књизи Мире Марковић, писаној у прогонству, у последње две године њеног живота

Пише Владимир Кршљанин

Прогнана и неизгубљена последња је књига коју је написала Мира Марковић и којом се завршава њено петокњижје – мозаик кратких социолошких есеја који осликавају свет и Србију на великом историјском и цивилизацијском раскршћу. Мира Марковић је најважнији саборац и животни сапутник Слободана Милошевића. Слободан Милошевић пак централна политичка личност светске историје нашег времена, а која спаја најважнија достигнућа социјалистичких револуција 20. века с демократским социјализованим и хуманизованим суверенитетом народа и личности 21. века. Истовремено је и једна од најзначајнијих политичких личности укупне српске историје – човек који је обновио српску државност у њеним најсветлијим традицијама и одржао у животу српску нацију у време када је била жртва подивљалог западног униполаризма на врхунцу његове моћи. Мира Марковић је дете југословенске комунистичке револуције, одгајено у српској православној породици. Постала је социолог, научник, професор универзитета и писац светског гласа. Уз Слободана, била је и активни учесник српске политике последњих деценија 20. века.

ПИСАЊЕ У ПРОГОНСТВУ „Не нападају Србију због Милошевића него нападају Милошевића због Србије.“
А Србија се бранила од свих својих историјских непријатеља уједињених у НАТО. Од последица тог рата, укључујући и рат у пропагандној сфери, дуго се нећемо опоравити. Та пропаганда је имала циљ да Слободана сруши и у очима и срцима Срба, па су зато сатанизовани и маргинализовани сви његови најближи сарадници. Што су били ближе, тим више. А најближа је била Мира. И то отежава објективну рецепцију њеног дела. Ова књига је писана у прогонству, у последње две године њеног живота, од априла 2017. до марта 2019. године. Садржи 59 кратких социолошких есеја, подељених у две целине, насловљене са „Свет“ (30) и „Наш део света“ (29). Обликовање књиге, започето заједно с мајком, довршила је кћи Марија Милошевић, која је написала и предговор. Аутор поговора је син Марко Милошевић.
Мирино петокњижје је омаж свим прогресивним и левичарски опредељеним, или бар духовно радозналим људима Србије и света, а ова пета књига је и омаж Марка и Марије својој мајци.
Кратки социолошки есеј, можда Мири омиљена форма изражавања, које се држала до краја живота, чак и онда када је своје текстове могла да објави само на једном скромном сајту с неколико десетина читалаца, важна је по томе што од аутора захтева да испољи научно знање, књижевни таленат и новинарски активизам. Све је то Мира имала, а уз то и велико и неупоредиво политичко искуство – сасвим у складу с природом најбољих људи наше социјалистичке револуције, којима су припадали и Слоба и Мира, оних који су живели (и умрли) за опште добро.

ОКЛЕВЕТАНЕ ДЕВЕДЕСЕТЕ Кратки есеји у овој књизи нису тематски, већ само духовно повезани, и покривају готово све теме од трајног, али и актуелног значаја за свет и наш део света које је аутор могао да докучи.
Логично је да читалац у последњој Мириној књизи тражи и текстове, за које би се, бар условно, могло рећи да су тестаментарног карактера. Ту би, пре свега, требало указати на најобимније, па према томе и најамбициозније текстове: Цивилизацијска разгледница двадесет првог века (стр. 79), у коме се дају кратки описи битних данашњих карактеристика 45 најпознатијих светских градова; Евроатлантска субординација и евроазијска координација (стр. 121), у коме се пореде ЕУ и Евроазијски савез, а закључак је садржан у наслову; Светски век (стр. 165) је најдужи текст у књизи и један од последњих Мириних текстова (написан у јануару ове године) у коме се на 25 страна даје преглед историје 20. века у очекивању да „стварни глобализам укине лажни“; Од деградације до фаворизације (Од феминизма до антифеминизма, стр. 205) даје историјат феминизма и доследну критику његових данашњих милитантних форми; Поводом тридесет година од Осме седнице (стр. 253); Ево зашто (стр. 261), текст о оклеветаним деведесетим, у коме се подсећа да прави узроци наше драме нису били унутрашњи него спољашњи: (1) промена друштвеног система, (2) распад земље, (3) национални сукоби и грађански рат, (4) милион избеглица, (5) међународне санкције, (6) сепаратистичко-терористичка побуна на КиМ и (7) НАТО агресија; Ехо старе музике (стр. 329) даје ужасни инвентар последица 12 година марионетске власти ДОС-а и указује на моралну неодрживост и политичку бесперспективност опозиције која се на ту прошлост ослања; Вишезначна наклоност (стр. 395) говори колико је русофилија у Србији снажна и вишедимензионална, као нигде у свету.

ЖИВОТ У ПРОГОНСТВУ Мира Марковић је последњих 16 година свог живота провела у прогонству у Русији, попут својих и Слобиних претеча и првих пожаревачких комшија, устаничких војвода Петра Добрњца и Миленка Стојковића. Веома је желела да се врати у Србију, али Србија, позитивне промене у којој је она уочавала и описивала, нажалост још није била довољно слободна да то допусти. Ако је за утеху, прогонство у Русији Србину лакше пада него било где другде.
У есеју Муке провинцијског капитализма Мира немилосрдно раскринкава хипокризију капиталистичке демократије: „Биће потребно да прође неко време док се грађанска јавност не привикне и не помири са чињеницом да парламентарна демократија не функционише у њиховом интересу већ у здруженом, корпоративном, финансијско-политичком интересу чије лице капитал нема намеру да обелодани, не из моралних скрупула већ из оправданог уверења да се та симбиоза никога не тиче, осим њених учесника. То није сукобљено са моралом. Напротив. То је природа морала чији је карактер креирао капитал“ (стр. 99).
Судбина моралног дуга је важан текст који указује на моралну страну историје, у којој се резултати РАДА и РАТА остављају у наслеђе поколењима, а што савремени неолиберализам обесмишљава. Ипак: „Породица, домовина и човечанство би требало да су симбиозно повезана целина чији егзистенцијални опстанак зависи од њене способности да успостави морални и цивилизацијски континуитет између својих делова“ (стр. 104).
Иако дете револуције, од чијих идеала до краја живота није одступила, Мира у једном од својих последњих текстова показује да је свесна моралног ризика и проблематичности насилних друштвених процеса. „Многе револуције су кроз историју биле неизбежне, да их није било, не би било развоја и прогреса. Али њихови тобожњи пратиоци, карикатурални деривати, на време неидентификовани као такви, често могу да доведу у питање добро за које се њихова матица својевремено определила“ (стр. 215).

КРИТ 1997 У есеју Поводом тридесет година од Осме седнице Мира подсећа да је ова чувена седница имала две велике теме: друштвену реформу и ситуацију на Косову и Метохији. Милошевићева Србија, дакле, нипошто није била ни извор ни узрочник ни подстрекач агресивног национализма већ носилац еманципаторске и прогресивне политике. Мира закључује: „Да непуне три године после Осме седнице није дошло до југословенске драме, Србија, која је на Осмој седници добила под своју надлежност Косово на принципима политике националне равноправности и свог територијалног интегритета, имала је све услове да савлада сепаратизам и тероризам албанске мањине. И да изведе целовиту друштвену реформу. Могуће је да би идеја те реформе временом постала инспиративна у југословенским размерама, али не само у југословенским размерама. И могуће је да је, укидањем Југославије и демонизацијом Србије, због тога заустављена. А распад Југославије није индиректна одговорност Осме седнице коју јој Хашки трибунал приписује, али јесте одговорност креатора тог суда. Креатори тог суда судили су за злочин борцима против злочина који су сами извршили“ (стр. 259).
Најсветлије странице српске историје су биле трајна и стална инспирација Милошевићеве Србије. Једна од најважнијих и најдалековидијих активности је био рад на зближавању и интеграцији територијално, историјски и духовно блиских балканских народа под геслом „Балкан балканским народима“, који је довео до првог у историји самита балканских земаља на Криту и чувеног сусрета Слободан Милошевић – Фатос Нано, на коме је договорено да се питање Косова и Метохије решава као унутрашње питање Србије. За противнике слободе, суверености и наше духовности то је био сигнал за узбуну, после којег су активирали најопаснија средства у свом арсеналу: терористичко-сепаратистичку побуну на КиМ, агресију НАТО-а и петооктобарску „обојену револуцију“. Мира то сагледава у тексту Дезинтеграцијом Србије против интеграције Балкана и закључује: „Састанак на Криту 1997. године је био разлог за почетак додатних окрутних мера за дезинтеграцију Србије да не би дошло до интеграције Балкана“ (стр. 348).
У последњем тексту у књизи, Једина адреса, Мира нам даје и свој прилог актуелној дискусији о будућности Косова и Метохије: „Једини који имају свако право да се питају да ли на Косову могу заједно да живе Срби и Албанци, и једини који су надлежни да дају одговор на то питање су они Срби који тамо живе. Који су тамо живели и пре и који тамо живе и сада. И који неће променити место боравка или зато што не желе или зато што не могу“ (стр. 418).
На крају, не могу да се не осврнем на оправдану горчину, која се, уз понос на велико дело својих родитеља, осећа у предговору и поговору Марије и Марка Милошевића.
Морају хитно бити уклоњене све административне и квазиправосудне препреке за њихов достојан живот у Србији и мора се у нашој јавности делегитимизовати однос према Милошевићу који се поклапа с односом НАТО агресора. То је одговорност свих српских патриота, а пре свега нас Слобиних сабораца.