Како добра телевизијска година спасава српски филм

Српски филм у 2019. години

Када се сумира утисак српске игране филмско-телевизијске понуде управо протекле сезоне, приметан је помак у продукцији и жанровској компактности, али и разноврсности, и то подједнако у ТВ и филмској производњи. Ипак, у заслуживању повољног утиска овогодишње игране продукције далеко у сваком од поменутих елемената предњачила је телевизијска понуда, што је уосталом и светски тренд

Овогодишњи ФЕСТ је, како се испоставило, био полазно место за фестивалски и биоскопски живот кључних српских филмова ове сезоне. На њему је премијерно или скоро премијерно приказано све оно чиме би требало да се поноси, истиче и запамти овогодишња српска филмска продукција. Јер не само да је ФЕСТ обележен тим филмовима већ и цела година, и у биоскопима и када је реч о главним актерима најважнијих признања или барем номинацијама за њих. Филм „Шавови“, рецимо, најдоминантнији наслов на ФЕСТ-у уопште, по оцени Удружења филмских уметника Србије био је довољно добар да аутору Мирославу Терзићу донесе њихову Годишњу награду за филмско стваралаштво у 2019. у категорији дугометражног играног филма. С друге стране, историјски епски спектакл из времена Првог светског рата, „Краљ Петар Први“, Петра Ристовског је, по мишљењу меродавних, довољно добар да постане наш кандидат за Оскара за ову годину. Када се погледају наши кандидати за ову награду у протеклој деценији, међу којима су без икакве наде за ово толико цењено и жељено признање била и два наставка Бјелогрлићевог хита деценије „Монтевидео“, али и одлични „Кругови“ и потресна „Енклава“, мало је вероватно да ће икога посебно ганути представљање наше страшне голготе током Првог светског рата и улоге једног од најомиљенијих српских владара у њој.

Популистичка комедија и комбиновање жанрова Како год, између „Шавова“ и „Краља Петра Првог“ у оквиру овогодишње продукције није више било тако посебно истакнутих остварења. Мада ни посебно лоших, што је, ваљда, нека врста комплимента. Јер, иако су, рецимо, „Пијавице“ и „Између дана и ноћи“ морали да буду много бољи, пре свега због прича које су имале у себи такав потенцијал, „Делиријум тременс“ Горана Марковића је успео да се постави баш тамно где треба у прожимању драме и комедије, обраћајући се најпре својим колегама кроз духовито-опору причу о глумцу на лечењу од алкохолизма. Испоставило се да је баш у том позиционирању у потрази за публиком управо такав приступ и код нас најчешће (зло)употребљаваном жанру популистичке комедије имао и највише конкурената. Крај године су обележили наизглед мултижанровски филмови, који су, међутим, били тако умишљајно прожети комедијом да би се додворили заједничком садржаоцу у који би се сместили укус и афинитети најшире публике. Најтипичнији би филм у овом погледу могла бити акциона крими-комедија Василија Никитовића „Четири руже“ и, свакако, „Екипа“ Марка Сопића која такође популистички покушава да меша поменуте жанрове. Одмах је ту и романтична комедија (комбинација жанрова који су у холивудском филму одавно посебан жанр, а код нас је баш редак) „Реална прича“ којом је као режисер дебитовао Гордан Кичић. Тешке драме, и то породичне, ове године је покушао да одбрани „Ајвар“ Ане Марије Роси, али је и поред врхунског талента присутног у екипи та прилика пропуштена. Негде између поменутих наслова би могао да се смести и малени али врло озбиљно урађени филм с тинејџерском поставом и причом у фокусу, „Режи“ Косте Ђорђевића – ова превасходно крими-прича одвија се у врелини августовског београдског асфалта и то у срцу града и само у једном дану. Тешка љубавна драма била је жанровско окружење остварења „Из љубави“ Ненада Миковића, али тај филм, као и још неколико других присутних на разним местима у филмском простору наше земље, дело је у коме је домаћа кинематографија била такозвани мањински продуцент.

Телевизијска продукција На трагу већ годинама присутног тренда у свету, и код нас су се ове сезоне врло узбудљиве и солидне ствари десиле у телевизијској продукцији. Наставак нестрпљиво од публике очекиваних „Сенки над Балканом“ Драгана Бјелогрлића, с једном од најозбиљнијих и најраскошнијих продукцијских потпора које је икада имала нека домаћа серија, и још узбудљивијом причом од оне из прве сезоне, свакако чине ову серију ТВ догађајем сезоне. По позитивном утиску у даљој разради крими-жанра истиче се серија „Група“, која се налази по причи, атмосфери и актуелности теме негде између „Убица мог оца“ и филма „Јужни ветар“, чија се серијска разрада очекује у идућој сезони, у којој ће без сумње досегнути статус догађаја сезоне. Још две врло солидно одрађене серије, много боље од већине филмова, а које су и врло озбиљно поравнате с најбољим серијама скандинавске продукције (које, иначе, годинама представљају узор и за америчку ТВ продукцију) јесу узбудљиве акционе крими-серије „Државни службеник“ и „Беса“, обе с врло политички контроверзним заплетима. Таква је била и прича серије „Пет“, која је снимљена још 2017, али је из разних разлога њено емитовање коначно дошло на ред тек у марту ове године. Исто напета и жанровски солидна, ова серија у нашу играну продукцију уводи снажне женске ликове и поставља их заправо на место протагониста. Многи су, додуше, били одушевљени повратком Горана Гајића, који је пре дванаестак година одушевио публику серијом „Вратиће се роде“. Сада је коначно, после много времена, поново аутор великог ТВ подухвата „Дуг мору“, који, додуше, и није баш само српски производ већ и црногорски. У сваком случају, у наизглед једноставну причу о последицама тешке саобраћајне несреће аутори ове, по много чему за наше прилике и обичаје, другачије серије уносе мистичне и фантастичне моменте захваљујући којима је лепота црногорског приморја добила досад невиђени додатак. С друге стране, то исто море је било поприште веома несрећног наставка „Бисера Бојане“, који је требало преживети. Тинејџери, до сада недовољно покривен сегмент публике, добили су свој ситком „Генерација З“, а ТВ Пинк је публику забављао остварењима из своје типичне продукције – „Преживети Београд“ и „Црвени месец“. И поред некадашње техничке и сваке друге моћи РТС-а када је реч о телевизијској играној понуди, ова је година без сумње припала у том смислу изузетно агилној „Суперстар ТВ“, која је сезону испунила са десетак серија с поменутим веома квалитетним и успешним „Државним службеником“ и „Бесом“ на челу. Сезону управо затвара нова серија којом се пред публику и у комбинацију са РТС-ом вратио Синиша Павић, „Јунаци нашег доба“, типична комедија из пера овог аутора која, међутим, у огромној конкуренцији коју сада има РТС неће имати одјек и доминацију као што је био случај с „Бољим животом“ или „Срећним људима“, које РТС и даље бесомучно репризира. Играна продукција РТС-а имала је и занимљив мали излет у политичка разрачунавања после Другог светског рата у мини-серији „Жмурке“, која је по атмосфери и начину приповедања била искорак од уобичајеног не само када је реч о продукцији ове куће.
Све у свему, приметан је помак у озбиљности писања, продукцији и жанровској компактности, али и разноврсности, и то подједнако у телевизијској и филмској производњи. Ако ту производњу посматрамо као целину, у понуди ове године мора се рећи да је у заслуживању повољног утиска далеко у сваком од поменутих елемената предњачила ТВ понуда, што је уосталом и светски тренд. Добра година је без сумње иза нас. Једна од ретких у којој није мањкао квалитет, који је чак успео да доминира у изобиљу уобичајене осредњости. А може се рећи и да је утисак године – да је посебно добра телевизијска сезона спасла српски филм.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *