Изгубљени Орфеј или Зашто савремена српска поезија нема читалаца

 

Пише Весна Тријић

Представа о поезији као непотребном производу културе већ је дубоко обележила стваралаштво српских песника; у добром његовом делу могу се прочитати горчина и увређеност, иако најчешће остају у преконцепцијама, невербализовани. Део песника се, подстакнут патологијом кутурноисторијског контекста, претворио у политичке активисте и у извођаче перформанса, док се други део дубље повукао у свет приватних представа и асоцијација, одакле је сада разумљив још само пријатељима, упућенима у детаље приватног живота одређеног аутора

Двадесети век би десет Пушкина дао за једну машину, писала је пре стотинак година Марина Цветајева. Културна парадигма се у међувремену додатно изменила: док је руска песникиња под именом националног класика мислила у ствари на његово дело, данашње доба ће понеког песника можда и промовисати као културно-политичку фигуру, али ће његово дело засигурно остати по страни, непрочитано; песничке књиге се више и не продају, већ поклањају.
У суноврату књижевности низ лествицу културних и друштвених вредности, поезија је заиста прошла најгоре: не само да су јој пресечени сви прилази медијском простору а самим тим и широј публици (мада, ни то не треба сметнути с ума, она се сама, деценијама уназад, програмски ограђивала од шире публике, покушавајући да живи у облаку интелектуалног елитизма) већ и у књижевним часописима – том прибежишту за нас, „бедна пискарала“ – више има књижевнокритичких приказа прозних него песничких дела; критичка рецепција савремене поезије потпуно је замрла.
То је ситуација из које српска поезија црпи своје поетичке премисе: она је сувишна, вредносно потцењена, културно и друштвено угрожена, попут врсте којој прети изумирање, али стога не мање артистички ексклузивна и, како се обично каже, самосвесна.

ПРЕВАЗИЂЕНА РАБОТА Ништа од тога, међутим, за наше доба није специфично: још је пре пола века, да се у дубљу прошлост не враћамо, Данило Киш писао да је књижевно стваралаштво у целини превазиђена работа, којој се предају морбидни сањари и паразити; „само лудак“, говорио је, „може писати књиге при сазнању да му те књиге нико неће читати“. То нас опомиње да с нашим разумевањем природе и улоге песничког стваралаштва у савременом контексту нешто није у реду: недостаје му и дубљег промишљања и аутентичности.
Иза говора о писцу као непотребном и сувишном је, у Кишово време, као и данас, стајала критика друштва опијеног популарном културом, али и афирмација правог уметника, чија је неприлагођеност знак патоса његовог позива, залога интелектуалног и духовног елитизма. За разлику од прозних писаца, који су до сада углавном напустили стратешке положаје тзв. високе књижевности, песници на то као да немају права: у време банализације речи и говора, поезија остаје тешко, тајанствено искуство; њен је предуслов непристајање на компромис са светом.
Док је романтизам песника величао поуздајући се у његове везе са божанским силама у тренуцима инспирације, везе која у онтолошком и аксиолошком смислу превазилази разум, наше доба ради исто, али на карикатуралан начин и у јуродиво-мартиролошкој варијанти: савремени песник је Орфеј разрешен дужности, али стога не мање Орфеј; прогнан из свог наратива, у којем је песмом умео да задиви богове и природу, дрзак да драгу призива из мртвих, он је сада дезоријентисан и збуњен: у свету који више није његов, у којем нема ни богова, ни публике а ни драге, он не зна коме пева ни зашто.
Сваки покушај критичког сагледавања позиције савременог српског песништва као да подразумева избор између идеолошке бесмислице и (неоплатонистичке) контроверзе: говори ли се о њему одоздо, из перспективе поражавајућих културних трендова, звучаће као да песнику пружамо алиби за осредњост; ако га пак погледамо одозго, кроз критеријуме које кује Парнас, на месту обоготвореног свирача данас ћемо неизбежно затећи лажног пророка, који изневерава очекивања а понекад и дубоко разочарава.

ПРЕОКРЕТ НАРАТИВА О НЕПОТРЕБНОСТИ Представа о поезији као непотребном производу културе већ је дубоко обележила стваралаштво српских песника; у добром његовом делу могу се прочитати горчина и увређеност, иако најчешће остају у преконцепцијама, невербализовани. Део песника се, подстакнут патологијом кутурноисторијског контекста, претворио у политичке активисте и у извођаче перформанса, док се други део дубље повукао у свет приватних представа и асоцијација, одакле је сада разумљив још само пријатељима, упућенима у детаље приватног живота одређеног аутора. У обе ове варијанте, идентитет савременог српског песника је (само)деструктиван; од неприлагођеног усамљеника, албатроса којег џиновска крила на копну чине смешним, претворио се у самодовољног провокатора с обе ноге на земљи, који радикализмом прикрива тривијалност идеја и осећања а агресивном аподиктичношћу свој панични страх од Других. Под артистичком самосвешћу најчешће се у ствари мисли на велику самоувереност па и надобудност наших песникиња и песника, јер покушаја критичке самоспознаје (неопходан ми је, због природе проблема, овај плеоназам) у њиховом делу најчешће ни у траговима нема.
С друштвеном улогом књижевног дела, и на то треба скренути пажњу, променио се и ниво његове потенцијалне субверзивности: док се некада због песме могло пред суд или на робију, данас се именом субверзије кити свако препевавање већ познатих, а у одређеним круговима и популарних идеолошких концепата, без икаквог личног ризика. А то, чини ми се, речитије од свега говори о краху критичког мишљења и у поезији и о њој. Тврдоглаве и свакако исцрпљујуће покушаје да у свет који га је презрео и одбацио поново уђе („макар на врата за служинчад“), да буде пригрљен, прихваћен и уклопљен, себи може да дозволи неки Јозеф К., али не и песник; Шелија није забрињавало што је био (а и данас је) непризнати законодавац света; напротив, био је то предуслов његове слободе.
У наративу о непотребности песника је, дакле, дошло до значајног преокрета: док је некада он можда и подразумевао свесну самомаргинализацију, као израз непристајања на савремени свет и на његове вредности, сада је посреди готово инфантилно осећање песника да је незаслужено кажњен и одбачен; за Орфеја је то, свакако, позиција трагикомична. Треба стога бити веома опрезан да потезање клишеа о сувишном уметнику не прерасте у јадиковку због ускраћених друштвених привилегија или, горе, у облик испољавања осујећене воље за моћ. Ни вредност ни значај уметничког дела не могу се измерити заступљеношћу у јавној сфери; заступљеношћу његовог аутора још и мање, зар то није очигледно? Растко Петровић и Момчило Настасијевић ни до данас нису постали ни утицајни ни омиљени, а вероватно су највећи песници које је овај језик икад имао.

ПОЕЗИЈА СЕ УВЕК ВРАЋАЛА Постмодерно искуство песнику никада није ни ишло наруку. Суочен с непрегледним мноштвом фрагмената у које се свет расуо, с информацијама које, попут инсеката, насрћу на њега са свих страна, он је развио склоност да ствари поједностављује и да их види црно-бело, у бинарним опозицијама. Зато и у српској поезији, често у оквиру појединачних опуса, све осцилује између крајности, од лирско-сентименталних до гротескно-иронијских топоса, од завичаја и пијаце до глобалних катастрофа. То, међутим, не ствара ни утисак тематске ширине ни разноврсности, већ је раздражујуће и сабласно, сугерише круте и скучене видике, недостатак радозналости, кретање само по лако доступним и познатим површинама, склоност самообмани и неосетљивост на промене; тако се, помишљам, заиста понаша врста којој прети изумирање.
Није наше доба ни прво ни последње у којем је требало бранити поезију од оних који су је отписивали и проглашавали превазиђеном; поезија се ипак увек враћала, да поведе књижевност ка новим поетичким хоризонтима; она је извор и суштина уметности, аргумент људског достојанства у хијерархији бића. Стога бисмо коначно могли да почнемо да је бранимо од себе: спустили смо је на свој ниво, јер нам је тако било лакше него да покушавамо да се узвисимо до њеног.