Dve komične ljubavne priče

Premijera Mnogo buke ni oko čega: Četrnaesti Šekspir u JDP-u

Repertoarski potez beogradskog teatra može se samo pozdraviti s obzirom na to da je poslednja postavka ovog dela u Beogradu bila davne 1951. godine u Narodnom pozorištu, kada je dramu sjajno preveo i režirao dr Hugo Klajn

Jugoslovensko dramsko pozorište nastavilo je svoju tradiciju prikazivanja Šekspira i kao četrnaesto delo velikog dramatičara premijerno je prikazalo komediju Mnogo buke ni oko čega. Taj repertoarski potez može se samo pozdraviti s obzirom na to da je poslednja postavka ovog dela u Beogradu bila davne 1951. godine u Narodnom pozorištu, kada je dramu sjajno preveo i režirao dr Hugo Klajn. Inače, ova Šekspirova komedija, kao što se iz naslova može sagledati, raspravlja o suprotnostima između stvarnosti i privida, realne istine i zabluda u shvatanju procesa životnih događanja i ima dva narativna toka zasnovana na obmanjivanju, od kojih je prvi sentimentalno-romantična priča o ljubavi Here i Klaudija, dok je drugi komična priča o tome kako se nadmudruju Beatriče i Benedeto, s tim što oba odvode svoje aktere različitim smerovima – u prvom slučaju doći će do razdvajanja, a u drugom do spajanja ljubavnih parova. Sasvim je razumljivo da danas, kada smo već na pragu treće decenije 21. veka i kada smo već duboko zašli u digitalnu eru, upravo takav rasplet može biti interesantan i izgledati mogućno.
Još početkom 17. veka Mnogo buke ni oko čega bila je omiljena komedija. Potom, u poznom 17. veku, kao i početkom 18. veka, bila je potisnuta s repertoara sve dok slavni engleski glumac Garik nije u drugoj polovini 18. veka na pozornici ponovo ukazao na njenu pravu vrednost. Od kraja 19. i tokom 20. veka s pravom se smatrala za jednu od tri najbolje Šekspirove komedije. Nijednu od svojih komedija nije Šekspir tako savršeno sklopio u skladnu celinu sazdanu od veoma duhovitih elemenata veselosti i komike, sa elementima ozbiljnosti i tuge kao što je to slučaj s Mnogo buke ni oko čega. Fabula je zanimljiva, komedija je majstorski konstruisana, karakteri sasvim jasno ocrtani u duhovitim scenskim prizorima.
Ako je u Otelu Šekspir prikazao svu tragičnost lakovernosti, u Mnogo buke ni oko čega naslikao je komičnost lakovernosti i dao komediji odgovarajući naslov. Naime, ljudi su, kad nemaju dovoljno inteligencije, skloni da poveruju u ono što im odgovara, makar bila to izmišljotina ili kleveta najgore vrste. Međutim, i pametni pojedinci mogu se obmanuti i tada zaslužuju podsmeh.
U komediji Mnogo buke ni oko čega radnja se događa na Siciliji, u Mesini, gde se posle jedne ratne pobede Klaudio zaljubljuje u Heru. Isprosio ju je i njen otac Leonato dao im je blagoslov, te je zakazan dan venčanja. Međutim, doći će do zabune kada Don Pedro i Klaudio skriveni posmatraju i slušaju, misleći da pred sobom imaju Heru, kako Margarita, pratilja Herina u vrtu, u tmini ponoći razgovara sa svojim ljubavnikom. Uvređen, Klaudio će u crkvi, pred oltarom sa gnušanjem odbiti Herinu ruku… Naporedo s razlazom ljubavne veze Here i Klaudija razvija se ljubav između Beatriče i Benedeta. Naravno, ni tu neće izostati nesporazumi i prkosi, jer kad god se nađu, ovo dvoje se nadmudruju želeći da na taj način sakriju međusobnu naklonost kako od sebe samih, tako i od ostalog sveta.
I tako će u Mesini biti još mnoštvo drugih događaja i nesporazuma u okviru ovog vešto građenog komičnog zapleta čiju je razgranatost suzbila adaptacija rediteljke Ive Milošević, koja je radikalno skratila tekst, što je šteta – imali smo utisak da nismo gledali Šekspirovu komediju već francuski vodvilj iz 19. veka. Takvom utisku doprinela je i scenografija Gorčina Stojanovića, raskošno osvetljena monumentalna prostorija ravne površine oivičena visokim zidovima svetle beličaste boje (asociralo je na jednu predstavu stokholmskoga teatra „Dramaten“). I stilski raznorodni kostim po ideji Marie Marković Milojev odvlačio je predstavu u 20. vek.
Glumci su se svojski potrudili da svojom veselom razigranošću, scenskim kretnjama, poskakivanjem i skakanjem zabave publiku. Rediteljka Iva Milošević razigrala je pretežno mlad glumački ansambl, tako da su glumci sa scene plenili brojnim vodviljski izvedenim situacijama; Radovan Vujović kao Don Pedro bio je suzdržan u izrazu, što nije smetalo uverljivosti njegove glume već, naprotiv ostavljalo sugestiju moći i dostojanstva. Marko Janketić, kao Benedeto, u svakodnevnoj odeći kao da je u pozorište došao na probu, zračio je spontanom neposrednošću svog glumačkog izraza i odličnom dikcijom uz neumoljivu logiku saopštavajući veoma duhovit Šekspirov tekst. Milica Gojković, kao Beatriče, donela je tonove naše savremenosti na scenu i bila ravnopravna partnerka Marka Janketića. Njihovi prizori bili su vrhunac ove predstave. Joakim Tasić kao Klaudio bio je ubedljiviji u scenama srdžbe i nezadovoljstva nego u malobrojnim prizorima ljubavnih zagrljaja sa Herom, koju je tumačila mlada glumica lepe pojave Milica Sužnjević. Leonata je prikazao Marko Baćović prisno i s mnogo topline u odnosu prema mladima. Miodrag Dragičević kao Don Huan dosledan u prenaglašeno strogom i nezadovoljničkom izrazu. Srđan Timarov kao Boračo efektno je ostvario jednu začudnu figuru. Služavku Margaretu Milena Vasić igrala je pomalo karikaturalno, ali veselo i zabavno. Bojan Lazarov kao sveštenik Franciskus imao je stav i ponašanje potpuno u skladu s funkcijom koju obavlja. Muzika Vladimira Pejkovića prikladnija u ozbiljnim dramskim prizorima.
Predstava je imala nešto suzdržaniji prijem kod gledalaca no što je to obično na premijerama u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Skloni smo da pretpostavimo da će je mlađa publika bolje prihvatiti…

MNOGO BUKE NI OKO ČEGA

PISAC Vilijem Šekspir / PREVOD dr Hugo Klajn / POZORIŠTE Jugoslovensko dramsko pozorište, Scena „Ljuba Tadić“ / REŽIJA i ADAPTACIJA Iva Milošević / DRAMATURG Miloš Krečkovič / SCENOGRAF Gorčin Stojanović / KOSTIMOGRAF Maria Marković Milojev / KOMPOZITOR Vladimir Pejković / PREMIJERA 28. novembar 2019