DR LJUBIŠA DESPOTOVIĆ – Prirodna i krštena Srbija, ili: O geopolitici svetosavlja

Geopolitika svetosavlja, kao racionalna sinteza kulturnih i političkih uticaja Istoka i Zapada, jeste nacionalno i verski izbalansirana politika koja je uvažavala realnosti na terenu, i težila da bude iznad sve dubljih podela koje su indukovali veliki verski centri moći

Naš sagovornik je profesor dr Ljubiša Despotović, čije su oblasti naučnog interesovanja politička sociologija, socijalna ekologija, istorijska sociologija, geopolitika i politički sistemi. Član je Udruženja za političke nauke Srbije i Sociološkog društva Srbije. Glavni je i odgovorni urednik naučnog časopisa Kultura polisa, kao i urednik edicija Pansofija i Ars Istorika izdavačke kuće Stilos. Redovan je član Matice srpske od 2006. Na Fakultetu za evropske pravno-političke studije u Novom Sadu predaje predmete Uvod u političke nauke, Međunarodni politički odnosi i Geopolitika na osnovnim studijama, a na master studijama predmet Teorije i modeli demokratije. Povod za ovaj razgovor je njegova studija Geopolitika svetosavlja, u izdanju Kairosa.

U svojoj knjizi koristite dva pojma: krštena Srbija i prirodna Srbija. O čemu je reč?
U podnaslovu knjige Geopolitika svetosavlja, koja se bavi srpskim nacionalnim pitanjem, koristimo dva ključna pojma koja je trebalo da sublimiraju istorijski put kroz koji je naš narod prolazio u svom geopolitičkom raspeću na Balkanskom poluostrvu u poslednjih osam vekova, od sticanja autokefalije pa do danas.
Pojam krštena Srbija pozajmili smo od naših predaka koji su sebe sami tako nazivali još od vremena kralja Konstantina Bodina i kraja 11. veka na prostorima Bosne i Duklje, jer su ih tako prepoznavali i drugi, i jer su kroz taj pojam isticali svoju privrženost hrišćanstvu i njegovu aksiološku i duhovnu suštinu.
A pojam prirodna Srbija označavao je onaj nacionalni entitet koji je trebalo da nastane još krajem 19. veka, kao jasna posledica srpskog nacionalnog, državnog, identitetskog, i kulturnog jedinstva onog naroda na prostorima postjugoslovenske zajednice koji je govorio jednim srpskim jezikom, bez obzira na svoju religijsku ili konfesionalnu osobenost. Dakle, reč je o sekularnom, evropskom i demokratskom konceptu formiranja nacija, koji je inkluzivan i koji u jednu nacionalnu zajednicu uključuje sve ljude koji govore jednim jezikom i baštine kulturu koja je na njemu izgrađena bez obzira na religijsko-konfesionalne razlike. Inače, na tom konceptu izgrađene su gotovo sve evropske nacije. Jedino nama Srbima on nije bio dozvoljen iz geopolitičkih razloga jer je tako onemogućeno da se naš narod teritorijalno i državno ujedini na celom svom prostoru koji bi objedinio Srbiju i sve srpske zemlje. Geopolitički razlozi i interesi velikih i regionalnih sila u poslednja dva veka bili su presudni, a osobito interesi Beča i Vatikana. Zato je došlo do toga da se sistematski radi na osujećivanju srpskog nacionalnog ujedinjavanja, jer je za njihove interese srpski egzistencijalni prostor bio zona geopolitičkog širenja i teritorijalnog zaposedanja. Kasnije, njihovim tragom u 20. veku, ići će germanski i atlantistički geopolitički faktor.
Šta je onda geopolitika svetosavlja?
Geopolitika svetosavlja je svojevrsni zlatni standard srpskog geopolitičkog ponašanja u uvek složenim geopolitičkim i međunarodnim okolnostima u kojima je srpski narod egzistirao u poslednjih najmanje hiljadu godina na ovim balkanskim vetrometinama. To je jasna geopolitička složenica koja ukazuje na činjenicu da Srbi žive na razmeđu dva interesno suprotstavljena hrišćanska sveta, što je veoma rano spoznao Sveti Sava i sasvim jasno razumeo da su vizantijski i zapadni svet povezani, ali ne i nužno monolitni i harmonizovani. Jer Sveti Sava je taj geopolitički rebus rešavao na više planova, ali je pri tome postizanje srpske državne nezavisnosti i autokefalnosti Srpske crkve bio nacionalno prioritetan zadatak. Ni jedan ni drugi nacionalni cilj on nije mogao postići statičnom politikom, isključivošću i opredeljivanjem samo za jednu stranu imperijalnih centara moći. Nama je potpuno jasno da je srpska država pod vlašću Nemanjića gajila svojevrsni otvoren pristup prema crkveno-političkim pitanjima. Razumno i mudro, jer bi drugačija politika bila suprotstavljena vitalnim nacionalnim interesima našeg naroda. Geopolitika svetosavlja je oscilirala između dva užarena i ratoborna jezgra, pokušavajući da ostane nacionalno državocentrična. Nemanjići su bili spremni da zarad ostvarivanja nacionalnih prioriteta svoju politiku realno podese prema postojećim međunarodnim okolnostima i geopolitičkim prilikama, i da iz često vrlo složenih i teških okolnosti izvuku maksimum za svoj narod, željan nacionalne emancipacije i oslobođenja, u državnom, crkvenom i kulturnom pogledu najviše. Geopolitika svetosavlja, kao racionalna sinteza kulturnih i političkih uticaja Istoka i Zapada, jeste nacionalno i verski izbalansirana politika koja je uvažavala realnosti na terenu, i težila da bude iznad sve dubljih podela koje su indukovali veliki verski centri moći: „Ni Istok ni Zapad, već iznad Istoka i Zapada.“
Upravo negovanjem takvog racionalnog, samim tim i realnog pristupa, počeli su da se javljaju prvi principi i obrisi geopolitike svetosavlja.
Sveprožimajuća nota svetosavlja harmonizovala je celokupan nacionalni, državni, verski, duhovni i kulturni život Srba svoga vremena i protezala se kroz bespuće vekova sve do naših dana, čineći preko potrebni kontinuitet srpskog nacionalnog i identitetskog bića. Svetosavlje je najdonji kamen našeg istorijskog trajanja i vezivna nit postojanja koja nas je držala na okupu i onda kada nam je biološki opstanak dolazio u pitanje. Svetosavlje je, dakle, glavno obeležje krštene Srbije, koje nisu zaboravljali čak ni oni Srbi koji su sticajem teških istorijskih okolnosti bili primorani na versku, a potom i nacionalnu konverziju.

VATIKAN OŽIVLJAVA STARE TEZE

Kakvi su geopolitički i bezbednosni aspekti našeg položaja?
Srpski nacionalni korpus prepoznat je od strane zapadnih sila kao suparnički, remetilački i barijeran za ostvarivanje njihovih geopolitičkih planova i ciljeva, i kao takav izložen je snažnim merama devastacije i pokoravanja. Ovi procesi su nekada vidljivi, ali najčešće prikriveni, i prepoznatljivi obično post festum, tek po svojim zloćudnim posledicama. Oni će se odvijati po planovima Zapada sve dok se srpski nacionalni prostor ne svede na veličinu koju je lako kontrolisati i manipulisati.
Kontaktnost kao karakteristika srpskog geopolitičkog položaja nije obeležje koje pripada samo njegovoj prošlosti. Ona je markantna karakteristika i sadašnjosti, a ako je verovati geopolitičkim anticipacijama Samjuela Hantingtona, biće to i u budućnosti. Glavno poprište budućih geopolitičkih sukobljavanja biće upravo kontaktne zone kakav je i Balkan, oblast međucivilizacijskih sučeljavanja, kao prostor sudara pre svega civilizacijskih, a ne toliko ideoloških razlika. Kao zemlja u okruženju (NATO-a), Srbija i srpske zemlje izložene su stalnim vojnim i teritorijalnim pretenzijama agresivnih suseda koji se pod pokroviteljstvom SAD, Nemačke, Turske, Vatikana, i Velike Britanije ponašaju preteći, iskazujući ambicije za dalja teritorijalna proširenja na njen račun.
Srpsko državno i nacionalno jedinstvo kodirano je („Velika Srbija“) kao glavna prepreka ostvarenju interesa stranih sila na Balkanu. Zajednički imenitelj takvog delovanja bila je politika sprečavanja srpskog nacionalnog i državnog ujedinjenja, kao centralnoj pretnji ostvarenju njihovih interesa. Ova konstanta geopolitičkog nastupanja prema srpskom nacionalnom korpusu već dva veka ostavlja pogubne i razorne posledice, ne samo po srpski narod i njegovo teritorijalno jedinstvo nego i po čitav region, stvarajući napetosti, konflikte i ratne sukobe, čije su posledice vidljive u teritorijalnoj, etničkoj i konfesionalno-verskoj atomizaciji i podeljenosti ovog prostora.
Kako je to uticalo na srpsku državotvornost?
Ono što se u poslednja dva veka moglo smatrati srpskom državom imalo je takođe ovu dominantnu karakteristiku. Ona nikada nije objedinjavala i odražavala državnu celinu nacionalnog, kulturnog i jezičkog jedinstva srpskog naroda. Takvo stanje bilo je posledica loših političkih kompromisa, malodušnosti i nacionalne neodgovornosti srpskih političkih elita tokom istorije, ali, još više, surove geopolitičke stvarnosti u kojima je srpski nacion plaćao visoku cenu agresivnog delovanja stranih sila, i njihovom namirivanju na konto srpskih nacionalnih interesa i srpskog državno-teritorijalnog jedinstva. Percepcija srpskog činioca kao veoma važnog u tom kontekstu doprinela je da se prema njemu u prostorno-geografskom, ali i državno-teritorijalnom smislu formira veoma rigidna politika, koja već duži vremenski period nastoji da onemogući njegovo konstituisanje kao važnog regionalnog geopolitičkog faktora.
Zapad je, posle rušenja Berlinskog zida, prosto tražio nekog neprijatelja na ovom prostoru, a koji bi dao smisao i jedinstvo njihovoj akciji, što je bila posledica krize geopolitičkog identiteta NATO-a. Srbi su bili važan, ali u isto vreme i odviše remetilački faktor za dizajnere novog svetskog poretka i njihove osvajačke planove na prostoru Balkana. Stoga ih je valjalo primereno kazniti, teritorijalno-demografskim sakaćenjem, tako da za duži vremenski period ne predstavljaju nikakvu ozbiljniju pretnju njihovim interesima. A „haškom pravdom“ zaplašiti i obesmisliti svaki budući pokušaj otpora stranom zavojevaču.
Postoji li bilo kakva nada da će se naš geopolitički položaj promeniti, ili ćemo ostati osakaćeni i lišeni svojih prava u epohi poslednje globalizacije?
Kapitalni uslov za preko potrebnu promenjenu i kvalitativno bolju geopolitičku alternativu srpskom narodu na Balkanu u budućnosti nalazi se u polju njegovog konačnog pretemeljenja geopolitičke orijentacije i ulaska u gravitacionu zonu evroazijstva i Ruske Federacije kao njegove države-jezgra. Time bi srpski narod konačno prekinuo viševekovno geopolitičko lutanje i potvrdio svoj, istorijskim iskušenjima iznuđeni, telurokratski geopolitički identitet i pravoslavno-hrišćanski civilizacijski kod. Ovo tim pre jer je po Hantingtonu sve jasnije da će se u konačnoj instanci nove granice civilizacija ponovo povlačiti linijom starih versko-konfesionalnih određenosti, koje su na prostoru Balkana osobito komplikovane i konfliktne.
Šta su koreni srbofobije u svetu i na Balkanu? Koliko će ona još trajati?
Nasuprot srpskom državnom diskontinuitetu koji je nastao u 20. veku (Kraljevina Jugoslavija, SFRJ, SRJ i SCG), ideološka i politička konfuzija njene političke elite ostvarila je zavidan vremenski kontinuitet. I u 19. i u 20. veku srpsko društvo i njegova društvena elita u velikom delu pokazuju stalnu tendenciju ideološkog lutanja, nerazumevanja vlastite političke orijentacije, kao i geopolitičke pozicije Srba i same Srbije. Srbi su tokom 20. veka uspeli da proćerdaju i izgube gotovo sve, nacionalni identitet, državu, jezik, veliki deo teritorije, kulturu, a zamalo i veru. To političko-ideološko lutanje, kombinovano sa sistemskim autošovinizmom, proizvodilo je sukobe i greške koje su skupo koštale srpski narod u 20. veku. Njegovo istorijsko i geopolitičko tumaranje se nastavilo, a egzistencijalnom stradanju kao da nema kraja ni danas. To je košmarno političko stanje u kome repaganizovani demos Srbije i dalje baulja Balkanom, očajnički tragajući za najboljim tekovinama nacionalne baštine u pokušaju da na njenim temeljima osmisli vlastite puteve demokratskog razvoja i državne obnove.
A šta je sa srbofobijom koja je, u suštini, i rusofobija?
Korene rusofobije i srbofobije treba tražiti u religijskoj osnovi, tačnije u konfesionalnoj pripadnosti oba naroda, dakle u pravoslavlju. Još od vremena raskola 1054. godine na Zapadu se indukovala mržnja prema Rusima i Srbima, iako, formalno gledajući, nijedna od ove dve nacije tada nisu postojale u današnjim svojim identitetskim i državno-političkim svojstvima. Tek kasnije, kada se nakon propasti Vizantije formiraju jake srednjovekovne države Rusa i Srba, a koje su uporno branile svoje vizantijsko kulturno, duhovno i konfesionalno nasleđe, formiraće se prevashodno rusofobija, kao starija sestra srbofobije, jer je Rusija, s obzirom na svoje državne, civilizacijske, vojne i ekonomske potencijale uvek predstavljala metu za zapadne sile, percipirana kao neprijatelj koji preti, ili pak stoji na putu ostvarenja zapadnih interesa i volje za moći.
Glavni cilj naših neprijatelja je da krenemo putem konvertitstva. Hoćemo li ostati i opstati u svom identitetu?
Prirodna Srbija, ma koliko bila naturalna, logična i evropski zasnovana ideja imala je previše protivnika do sada na terenu realne istorije, jer se u svojoj osnovnoj suštini suprotstavljala planovima komadanja i cepanja srpskog etničkog korpusa, projektovanim od strane spoljnih sila i etničkih elita u regionu, i to upravo na pravcima njihove prostorne ekspanzije preko srpskih teritorija. Ma koliko prirodna Srbija, posle velikih istorijskih stradanja Srba, danas izgledala nerealno kao ideja vodilja, ona treba i dalje da bude naš bazični nacionalni cilj. NJega je moguće ostvariti na istinski inkluzivnoj i demokratskoj platformi geopolitike srpskog svejedinstva, koja će na realan način uvažiti sve bitne činioce koji nam pružaju novu istorijsku šansu za njeno ozbiljenje. Ti najvažniji principi budućeg nacionalnog objedinjavanja, uprkos istorijskim falsifikatima i medijskim manipulacijama, treba da budu: jezička istovetnost, kulturna koherentnost, biološka srodnost, civilizacijska kompatibilnost, sekularna neutralnost, ekonomska racionalnost, prostorna kompaktnost, ideološka tolerantnost, politička korektnost, kao i neprocenjiva zajednička baština koja nas uprkos svim indukovanim sukobima, iskonstruisanim razlikama i generisanim antagonizma još uvek drži zajedno na prostornom obuhvatu Jugoistoka Evrope.
Smatrate, možda pomalo utopistički, da je moguća nova politika srpskog ujedinjenja na osnovu jezičko-biološke srodnosti i multikonfesionalnosti. Kako to zamišljate?
Srbi sva tri zakona, kako je nekada s pravom govorio Vuk, još realno postoje, iako maskirani drugim i drugačijim sintetičkim identitetima. Oni još uvek u kontekstu svog istinskog istorijskog trajanja u okrilju svoje najdublje intime čuvaju svest šta su bili i saznanje šta istinski treba ponovo da budu. Da ta geopolitika srpskog svejedinstva, zasnovana na multireligijskoj i multikonfesionalnoj kompleksnosti, nije nacionalno opsenarski ideal omeđen unutrašnjim limitima same ideje već realna istorijska opcija i egzistentna geopolitička alternativa, uči nas i naša najveća istorijska ličnost – Sveti Sava. Upravo je on na najbolji način pokazao da je u smutnim i teškim vremenima moguće graditi srpsku naciju, državu i crkvu uvažavajući brojna geopolitička ograničenja i uslovljavanja. Srbi, iako u najvećem delu konfesionalno pravoslavni, kao nacija nisu stoga manje određeni kao multikonfesionalan narod. Treba intenzivno širiti svest u našem narodu o tzv. integralnom srpstvu i da su Srbi multikonfesionalni, kao uostalom i većina evropskih nacija, i da ni s nama u tom delu stvari ne stoje drugačije. Nadamo se da će u vremenima koja dolaze biti iskristalisan povoljniji geopolitički kontekst koji će omogućiti ponovno objedinjavanje svih Srba na dobrovoljnoj, jezičko-kulturnoj, sekularnoj i demokratskoj platformi nacionalnog okupljanja. Tako bi se, u nama ne tako dalekoj istorijskoj perspektivi, krštena i prirodna Srbija spojile i ostvarile najbolju tradiciju geopolitike svetosavlja.

Tekst se objavljuje kao deo projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva