Брегзит у Берлину

Још један „црвени картон“ (овога пута партијском) естаблишменту: Чланство Социјалдемократске партије (СПД) изјаснило се против „очекиваних победника“, вицеканцелара Олафа Шолца и Кларе Гејвиц, дајући поверење готово непознатом двојцу, Норберту Валтеру Борјансу и Саскији Ескен, чиме је озбиљно довело у питање и опстанак владајуће коалиције и канцеларски трон Ангеле Меркел

Све до минуле суботе Ангела Меркел је могла веровати да њен последњи, четврти канцеларски мандат, улази у мирно „друго (завршно) полувреме“. А онда је, неочекивано, све постало драматично неизвесно.

ЦРВЕНИ КАРТОН ЕСТАБЛИШМЕНТУ Ледени децембар наговештава дане великог политичког усијања и могућег хаоса (и) у Немачкој: Берлин потреса „социјалдемократски брегзит“. Чланство најстарије немачке политичке странке, СПД, наставило је, наиме, оно што је започето референдумом у Великој Британији и избором Доналда Трампа: извршило је „пуч“ против владајуће (у овом случају партијске) елите!
Резултат референдумског изјашњавања страначке базе о новом партијском руководству СПД – партију ће први пут у њеној (пре)дугој историји (156 година) водити кормиларски двојац – није, сигурно, у равни британског брегзита и исхода америчких председничких избора, али је, у немачким оквирима, шокантан, с потенцијалним (експлозивним) последицама европских размера.
Партијско чланство се изјаснило убедљиво (53 одсто гласова) против очекивано „сигурних победника“, Олафа Шолца (вицеканцелар, министар финансија) и Кларе Гејвиц и тако „извело револуцију“ („Шпигл“): определило се, неочекивано, за (мање искусне, готово непознате) Норберта Валтера Борјанса и Саскију Ескен, показујући „црвени картон“ естаблишменту.
Питање које тражи одговор (и објашњење) гласи: зашто би, уопште, један унутарстраначки „црвени картон“, макар се радило о СПД, странци с тако великом традицијом и неспорним (некада, у време њене легенде Вилија Бранта, на пример) угледом и (такође својевремено) снажним утицајем, изазвао шок у Берлину и узбуну у европским (уз наглашен интерес у светским) престоницама?
Минула субота, коју су неки овдашњи медији означили „историјском“, уздрмала је наједном земљу која је, до тог трена, представљала, упркос свему, симбол стабилности усред хаоса и неизвесности с којим се суочавају Европска унија, НАТО и свет. Победнички дуо Борјанс–Ескен зарадио је поверење „базе“ на оштрој критици велике коалиције, у којој су социјалдемократе, у улози (понизног) „млађег партнера“ конзервативаца и под канцеларкиним „челичним загрљајем“, из мандата у мандат упадљиво губили идентитет и, још драматичније и драстичније, гласаче (тренутно су, према најновијим анкетама, спали на понижавајућих 15 одсто!), доводећи у питање сопствени опстанак.

ТАКО ВИШЕ НЕ МОЖЕ С изричитим налогом да се „тако више не може и не сме“, и очекивањем да се тај налог оснажи на партијском конгресу током викенда (од 6. и 7. децембра), унапред је упрограмирано опасно „варничење“ у владајућој коалицији и, могуће, њен дефинитивни крах.
Ако би Олаф Шолц, кључни социјалдемократски представник у великој коалицији, под теретом пораза, оставши без страначке подршке, решио (или био принуђен) да поднесе оставку на функције вицеканцелара и шефа кључног ресора (финансије), што би неминовно морали да следе и остали „црвени министри“ (њих је у садашњем кабинету укупно шест), политички Берлин би се суочио с више сценарија, од којих је сваки понаособ скопчан с великим политичким ризицима и (неминовним) последицама.
Чак и ако не буде запечаћена његова политичка судбина (и каријера), Шолцу су пресечене амбиције које су га грејале до оне, за њега фаталне, суботе: био је, наиме, уверен како ће, иако у тандему, преузети партијско кормило и, потом, кренути, као незаобилазни кандидат, у освајање канцеларског трона на изборима 2021.

ОДБРОЈАВАЊЕ ПОЧИЊЕ Победници су, истина, великодушно саопштили да га „неће дирати“ док буде постојала коалиција. Мала вајда и утеха. Веома је неизвесно хоће ли велика коалиција, после суботњег исхода, уопште опстати. Почело је одбројавање. Победнички дуо је још у страначкој изборној кампањи заветно најављивао да ће захтевати изнова (тврде) преговоре с конзервативцима. То су потврдили и у ноћи тријумфа, немајући, уосталом, другог избора, а да не изневере оне који су им обезбедили победу.
Председница Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Анегрет Крамп Каренбауер је промптно одсекла да нових коалиционих преговора, и евентуалних уступака социјалдемократама, неће бити. И шеф (баварске), такође владајуће, Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Маркус Зедер је енергично против нових преговора о коалиционом споразуму. Ангела Меркел није журила с изјашњавањем. Два дана касније поручила је преко свог представника за медије: разговори (с новим руководством) да, преговори не.
Разговори коалиционих партнера су, и без преговора, неизбежни. И у постојећем коалиционом споразуму записано је, наиме, да се после две године направи „салдо“, утврди шта је од договореног остварено, а шта је остало за „друго полувреме“. Иако нису у влади, нови лидери СПД ће инсистирати, и морати, да буду за столом, с неизбежним варничењима.
Ако свака страна остане при своме, да социјалдемократе буду изричите у тражењу нових преговора а конзервативци такође одлучни у њиховом одбијању, драма је упрограмирана и неизбежна: канцеларка ће се на крају каријере суочити с најтежом кризом у четрнаестогодишњој владавини.

НЕКОЛИКО СЦЕНАРИЈА За излазак из кризе постоји, формално, неколико сценарија, од којих ниједан није безболан. Меркелова би, у случају краха садашње коалиције, могла опет да покуша с једном већ пропалом (2017), „Јамајком“, црно-зелено-жутом (боја заставе Јамајке) коалицијом конзервативаца, зелених и либерала, у шта се две последње странке, по свему судећи не би, пре парламентарних избора, упуштале. Поготову зелени. Њихове политичке „акције“ и амбиције расту готово из дана у дан. С резултатом који очекују (и прижељкују) на следећим редовним изборима (ако их не „претекну“ ванредни), имали би јачу стартну преговарачку позицију за улазак у владу. Са „црнима“ (конзервативци) или, евентуално, и после свега, са „црвенима“ (социјалдемократе) с којима су, иначе, први пут били на власти (Герхард Шредер, Јошка Фишер) у Берлину.
Канцеларка би могла да се упусти и у авантуру с формирањем мањинске владе, што јој увелико саветују, иако до „раскида брака“ још није дошло. Таква влада, међутим, у овој земљи никад није постојала. У том случају би, без већих проблема, и мимо Бундестага, могла да социјалдемократске министре и државне секретаре замени кадровима своје странке. У неким лицитирањима на ову тему, садашња министарка одбране Каренбауерова постала би вицеканцеларка, Јенс Сапин (иначе канцеларкин опонент) могао би да преузме финансије, а шеф дипломатије би постао садашњи министар привреде Петер Алтмајер, њен човек од посебног поверења.
Веома рискантна операција. Канцеларка би, у таквој ситуацији, морала да тражи и обезбеђује посланичку већину од случаја до случаја. Такву могућност је енергично одбила кад су, пре две године, пропали преговори с либералима и зеленима. И кад се, у једном часу, чинило да другог избора нема осим поновног изласка на изборе. Предвођени тада Мартином Шулцом, социјалдемократи су одбијали сваку помисао на поновни, трећи и губитнички, улазак у велику коалицију. Попустили су под снажним притиском шефа државе, њиховог страначког сабрата Франка Валтера Штајнмајера. Преовладало је уверење да је за странку боље да буде у власти него да се суочи с новом изборном бламажом. Шулц се сада залаже да се ствари не преламају преко колена и да СПД остане у великој коалицији…

 

НА КОРАК ОД ЦИЉА У нека друкчија, стабилнија времена, мањинска влада би вероватно и за Меркелову била прихватљива. Стигла би до, за њу, очигледно психолошки важног циља, да се у дужини владавине изравна с „вечитим канцеларом“ Хелмутом Колом који је владао пуних 16 година. А она је, заиста, на корак до тог циља. Времена су, међутим, не само у свету, смутна и олујна. Европска унија се налази у хаосу, а „стожерна“ Немачка у другој половини следеће године преузима председавање (несложном) европском фамилијом.
Политички рискантна је, међутим, и формално „најчистија“ последња варијанта: да канцеларка испослује изгласавање неповерења њеној влади и – расписивање превремених, ванредних избора. После читаве серије изборних бламажа и најгорих резултата у историји странке на покрајинским изборима, они за Бундестаг – које Ангела Меркел сигурно више не би предводила – дошли би за конзервативце у невреме.
ЦДУ не зна у овом часу с ким би у трку за канцеларски трон. Канцеларкина наследница на челу партије Анегрет Крамп Каренбауер, која би, по правилу, имала право „првог вучења“, још није осигурала ту позицију. Стигла из провинције (Сар), несигурна и невична на великој (берлинској) сцени, са серијом „гафова“ још се није профилисала у неспорног страначког лидера. Њен опасни ривал Фридрих Мерц с великим и неугаслим амбицијама чека, за сада још из прикрајка, рачунајући на подршку неких моћних заштитника (искусног ветерана Волфганга Шојблеа, председника Бундестага, на пример), на своју прилику.

ТЕЖАК ПУТ АУТСАЈДЕРА Новом социјалдемократском „аутсајдерском“ двојцу предстоји такође тежак пут да се „учврсти у седлу“. Њих двоје су изразити представници леве струје у партији која има и снажно десно крило, а оно се после оне „историјске“ и „револуционарне“ суботе осећа губитничким, али не и пораженим. За странку која се наднела над амбисом – са некадашњих 40 одсто спала је на једва 15 процената подршке – отварање унутрашњих фронтова и раскола било би фатално. Којим ће путем странка заиста кренути, наговестиће већ најављени, и споменути, у сваком случају најважнији у последње време, скуп о викенду.
Много је звучних имена у СПД која сумњају у лидерску способност новог „левичарског“ руководства. Међу њима је и последњи социјалдемократски канцелар Герхард Шредер. Он је, својевремено, скренуо партијски брод удесно, уверен да ће тамо, у политичком центру, највише политички профитирати.
Фатална грешка. Својом неолибералном политиком (фамозна Агенда 2010) није придобио нове бираче, али је, неповратно, изгубио традиционалну социјалдемократску клијентелу, радништво и сиротињу. Горчина која се у странци од тада сакупљала, драматично се увећавајући са серијом изборних неуспеха и драстичним осипањем чланства, „експлодирала“ је у садашњој побуни против (отуђене) партијске елите.
За разлику од Шредера, подршку новом руководству пружио је Оскар Лафонтен. Реч је, без сумње, о најталентованијем и, својевремено, најперспективнијем политичару међу чувеним Брантовим „политичким унуцима“. Лафонтен је као шеф Социјалдемократске партије, у силовитој изборној кампањи, скинуо дотад непобедивог Хелмута Кола. Потом је „поклонио“ Шредеру канцеларски трон. Разочаран његовом владавином, која је скретала с „Брантове линије“, уместо да га, као неприкосновени партијски лидер уклони, Лафонтен је, неочекивано, бацио „копље у трње“: поднео је оставке на функцију председника СПД и министра финансија.
Ново руководство има шансу, сматра Лафонтен, да води политику у чијем средишту ће се наћи социјална правда и политика мира Вилија Бранта. Ту шансу му пружа чињеница да није умешано у доношење погрешних и погубних одлука и није повезано с разградњом и растакањем партије. Једина шанса за СПД, убеђен је Лафонтен, јесте да коначно и дефинитивно раскине с неолибералистичком политиком и врати се социјалдемократским коренима.
И на крају, судећи по анкети „Шпигла“, објављеној у понедељак (2. децембар) у електронском издању овог недељника, избор новог руководства оцењен је претежно позитивно. Посебно, што се могло и очекивати, међу социјалдемократама, припадницима Левице и Зелених. Резултати су саопштени уз опаску да људи воле да виде непозната, нова лица. Још једна (о)порука естаблишменту…