ZORAN HRISTIĆ (1938–2019) – Odlazak beogradskog šmekera

Dok su se njegove kolege kompozitori šezdesetih i sedamdesetih sporo oslobađali prevaziđenih uzora, Zoran je avangardno komponovao muziku na drndafonu Peđe Ristića, čime je osvojio Zlatnu arenu u Puli za filmsku muziku i navukao trajni gnev i prezir etabliranih muzičkih veličina. Što je njega zanimalo kao lanjski sneg

Volela bih da je ovaj tekst kritika neke nove kompozicije Zorana Hristića, a ne sećanje, ali život ne pita za želje. Zoran Hristić je bio hrabar i vizionar. Dok su se njegove kolege kompozitori šezdesetih i sedamdesetih sporo oslobađali prevaziđenih uzora, Zoran je avangardno komponovao muziku na drndafonu Peđe Ristića, čime je osvojio Zlatnu arenu u Puli za filmsku muziku i navukao trajni gnev i prezir etabliranih muzičkih veličina. Što je njega zanimalo kao lanjski sneg. U vreme procvata Studentskog kulturnog centra, u kome su se odigravali najprogresivniji događaji u umetnosti (legendarna Andrea fon Ram sa svojim ansamblom srednjovekovne muzike, u jeku svoje planetarne slave, performansi Freda Došeka i Katalin Ladik, začetak minimalizma kod nas itd.), Hristić se nije mešao s masom muzičara kojima je SKC bio druga kuća, odmah iza ćoška Muzičke akademije. Ali je spretno ugrabio Peđu Isusa i drndafon, and the rest is history. Peđa Ristić, inače arhitekta, na račun drndafona dobio je nacionalnu penziju kao multimedijalni umetnik, tom prilikom silno nasmejavši Zorana Hristića, ili kako je Peđa rekao, „iskidao se od smeha“.
Mi se u to vreme nismo poznavali, druženje je došlo kasnije, ali je bio više nego spreman da mi 1990. godine napiše nešto za čembalo, za zagrebački festival nove muzike Eurofonija. JU spot, muzičko ogledalo autora, nepretenciozno, iskričavo inteligentno, bogato muzičkim nagoveštajima i aluzijama, na nekoliko strana sažeto opisuje našu zemlju, koja će se ispostaviti kao bivša za vrlo kratko vreme. Kao da je predvideo krah onoga u čemu smo živeli, na kraju JU spota čuje se u magli, kao odjek, durski kvintakord, početak naše himne Hej Sloveni, koja kao da se oprašta i odlazi. Nismo ni slutili da je ovo bila poslednja jugoslovenska kompozicija pred jugoslovenski raspad. Kao posvetu je napisao: „Dragoj Smiljki Isaković koja me je naterala da se divno zabavljam na račun kakvog-takvog vremena u kome oboje živimo“, a opasnom zagrebačkom muzičkom kritičaru Branku Magdiću, od čijeg su pera svi strepeli, veoma se svidelo „…superiorno sviranje sjajne beogradske čembalistice Smiljke Isaković i Hristićeva duhovita dosetka“. JU spot sam s velikim zadovoljstvom stavila na svoj CD Čembalo iz moje domovine.
Kao beogradski šmeker voleo je svoj grad, kafanski život i razgovore na sve moguće teme. Nije se bunio što ga Muzička akademija (FMU) nikad nije pozvala da predaje, dugo je bio slobodnjak, gde je kvalitet života zavisio isključivo od kvaliteta rada. Kao i svi slobodnjaci, u doba socijalizma živeo je u kapitalizmu, gde je morao da postane „surovi profesionalac u divnom svetu umetnosti, svetu u kome se stvara i gde se susreću divni promišljeni ljudi i dragoceni saradnici“. Negotin, u koji je dolazio godinama kao umetnički selektor Mokranjčevih dana, i gde smo se sretali, voleo je zbog vlaške muzike, jer je i sam imao cincarske krvi, te zbog dobrog vina i Hajduk Veljka, prototipa srpskog šmekera, kao i zbog beskrajnih celonoćnih rasprava o muzici, politici i smislu života. Vredno je radio celog života, često u lošim uslovima, uvek uporno, da bi iza sebe ostavio brojne kompozicije različitih žanrova, uvek prepoznatljive – kamerne, solističke, vokalno-instrumentalne, balete, kao i pozorišnu, filmsku (oko 60 filmova), radio i TV muziku. Autor je muzike za otvaranje olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine, ali time neka se bave muzikolozi kojima je to profesija. Potpisnik ovih redova se Zorana Hristića seća kao zgodnog gospodina lavlje grive i prodorno plavih očiju kao Pol Njumen, britkog, oštroumnog, duhovitog i veoma toplog i dragog kolege, od onih koji odu a iza sebe ostave dubok trag u vremenu i prostoru, i koji nam svima odmah nedostaju.