Тачна дијагноза и погрешна терапија

Руско-српске аналитичке дилеме (2)

Русија ништа не би постигла ако би уместо ексклузивно стратешко-партнерских веза са Србијом покушала да изграђује симетричне односе са свим државама региона и то раме уз раме с ЕУ. Можда би то за њу било добро када би било могуће, али није

 

Ако је основана теза да је Европска унија рођена и даље егзистира као цивилно крило Атлантског пакта, а уверен сам да јесте, да ли је онда реално и помишљати да је могуће да Москва тесно сарађује са ЕУ како би учврстила свој положај на Балкану и избегла ту даље потискивање од стране САД и НАТО-а? Одговор је недвосмислено негативан, а њега су и сами аутори руског текста посредно дали када су констатовали да ЕУ заједно са САД само чека погодну прилику за даљи продор у руско двориште. Није ли онда бесмислено заговарати да противник на прагу сопствене куће може да буде партнер на путу до ње?

УМИШЉЕНО ПАРТНЕРСТВО Наравно – не! Русија ништа не би постигла ако би уместо ексклузивно стратешко-партнерских веза са Србијом покушала да изграђује симетричне односе са свим државама региона и то раме уз раме са ЕУ. Можда би то за њу било добро када би било могуће, али није. Као што неки у Србији имају илузију да ћемо просперирати ако се дистанцирамо од Русије и окренемо Западу, тако и у Русији има оних који се губе у геополитичкој магли. Запад Србији не нуди ништа на пољу заштите виталних националних интереса да би нас придобио. Напротив, и даље покушава да угуши Републику Српску и да нам наметне прихватање лажне косовске државности.
Да нам нуди РС и бар фер поделу Косова (ако не и враћање целе те наше отете покрајине), још бих и разумео да неко тврди да већ озбиљно залазеће западно сунце може да нас огреје. Али добро знамо да нам нико битан у САД и ЕУ ништа не нуди, већ би и даље хтели да отимају наше. Тако је и с Русијом. Ни за тачку није боље. Берлин с њом сарађује у вези с пројектом „Северни ток 2“ јер му је то профитабилно, али када се ради о Украјини, грубо делује против руских интереса. Ни друге европске силе, ма колико настојале да с Русима праве разне послове и на речима заговарају западно-руско помирење, не ризикују да се замере Вашингтону. У свим важним питањима прате га. Па онда, још једном питам, није ли смешно предложити да Русија рачуна на то да ће јој Брисел стратешки пружити руку на Балкану?

[restrict]

ЕВРОАТЛАНТСКА СТАБИЛНОСТ Још нешто. Аутори текста пишу да Русија треба да подржи стабилност Балкана. Зар то није за њу контрапродуктивно? Шта да учвршћује? НАТО окупацију БиХ и Косова? Евроатлантски балкански поредак? То што су Хрватска, Албанија, Црна Гора, Грчка, Бугарска лојалне чланице НАТО-а, а Македонија на његовој капији? Стварно не видим у чему би ту био руски интерес.
Сада да пребацимо лопту на српску страну терена. Где смо ми у предложеној новој руској балканској стратегији? Српски државни и етнички простор је насилничким, противним међународном праву акцијама, подељен у време неограничене глобалне самовоље Запада. Много зла нам је нането на начин да тиме проузрокована штета делује непоправљиво. Ипак, штошта се да променити.
БиХ се, насупрот већинској вољи српског (али и хрватског) народа, вештачки одржава у животу. Та мутант заједница не би опстала ни један једини дан да нема НАТО бајонета и западне претње економским притисцима. Не би ни Албанци у промењеним околностима у целини одржали плодове НАТО агресије на Србију. Без већег сукоба значајан њихов део био би враћен у „нашу корпу“. Исто важи и за политику идентитетског геноцида над српским народом у Црној Гори. И многи од оних који у њој из користољубља учествују као нови јаничари, одбацили би је чим би видели да се евроатлантска геополитичка архитектура Балкана урушава. Зашто онда Русија да је подржава? Ради се о нечему што није добро за наше, али видели смо, ни за њене интересе. Јака српска држава више би јој ишла наруку.

ДОБАР ЕНГЛЕСКИ САВЕТ За Москву, као и за нас, много је боље да јачамо међусобне везе и чекамо погодну прилику за промену кључних балканских параметара моћи. Уверен сам да је у праву прворазредни британски експерт за Балкан Тимоти Лес, када каже да ће пре или касније Албанци кренути у стварање „Велике Албаније“. Они не желе ништа мање од тога. Опет, Запад није спреман да их у томе озбиљније спутава. Када они тако поново отворе балканску Пандорину кутију, и ми треба муњевито да делујемо. Никог да не питамо већ да ствари узмемо у своје руке. Ту могућност препознаје као реалну и енглески аналитичар, као и да је неосновано тада се плашити НАТО интервенције.
То значи да у погодном тренутку, тј. када се распали нека нова балканска ватра, наше снаге треба да уђу на делове Косова и Метохије потпуно или делимично наслоњене на Србију, а где су Срби већина (Северно Косово и Косовско Поморавље). Ако бисмо се ту зауставили, не би дошло до сукоба већих размера, чисто да не испадне да заговарам некакав крвави сценарио. Исто би важило и за БиХ. Република Српска је добро организована држава за разлику од дисфункционалне БХ заједнице. Она би, подржавана од стране Србије, несметано могла да искористи своје право на самоопредељење које произлази из конститутивног статуса српског народа у Југославији и данас у БиХ.
Верујем да се у таквим околностима не би одржао ни криминални режим у Подгорици, а с демократском Црном Гором, која би неминовно одбацила неоусташку политику елиминисања српског народа и његовог наслеђа на својој територији, лако бисмо на обострано користан начин уредили односе. Макар она била и у НАТО-у.

ПРОЗАПАДНЕ ЕЛИТЕ Да ли ће бити као што је наведено или не – видећемо. Лично верујем да хоће. Али већ сада је јасно да за Србе, али и за Русе, није погодна политика стабилизације садашњег стања на Балкану која онемогућава обједињавање српских земаља а консолидује интересе НАТО структура. Русија нам сада (реактивно) помаже у заштити виталних националних интереса (спречавање централизације БиХ и уласка Косова у ОУН) а ми смо једини (Србија и РС) на Балкану који су чврсто опредељени против уласка у НАТО (наш садашњи ниво односа с тим пактом ипак је далеко од чланства и ништа не указује да Београд ради у прилог тога).
Такве односе треба да продубљујемо и да им придајемо проактивни квалитет. Наравно, на начине који су прагматични и, ако је могуће, не призивају проблеме. Смислено је да Србија настоји да одржи што боље везе са западним силама, као што је разумно да Русија гради мостове сарадње с Хрватском, Словенијом и другим државама региона где препознаје своје економске и политичке интересе. Али то све ипак не би смело да баци сенку на српско-руску ексклузивну сарадњу. То није питање емоција већ обостраних интереса. Нама је Русија „природни“ савезник, као и ми њој.
На први поглед ме чуди што то не схватају аутори руске студије, али онда се сетим расположења у немалом делу руске научне и друге елите пре него што су руско-западни односи кренули низбрдо. Ту је било ништа мање „западњака“ него код нас у, како обично кажемо, „кругу двојке“. О томе сведоче и бројне њихове студије и анализе из периода пре Минхенског говора Владимира Путина 2007. године. Данас се и у тој сфери, макар када се ради о људима који су и посредно део система, ствари мењају. Русија је моћна држава с великим ауторитетом власти, па се многи, и од оних што имају западне снове, јавно прилагођавају државном курсу. Но не увек дубински већ неретко површински и тамо где је то повезано с интересима који се у Русији дефинишу као витални. На другим пољима лакше је себи дати одушка.
То, чини ми се, објашњава по нас неповољне, али и за Русе бесмислене идеје, којих има у студији „Русија на Балкану“. При томе одмах да кажем нико ту није био према нама злонамеран већ у односу на реалност ирационалан. Али да се на то више не враћам. Кренућу ка завршетку овог текста још једним заокретом ка црногорском чланку „Нoвa стрaтeгиjскa пoлитикa Русиje прeмa Бaлкaну: Вaзaли и хлaднoрaтoвскa тaктикa“.

ДИЈАГНОЗА И ТЕРАПИЈА Његов аутор с хрватским „знанственим“ педигреом окомио се на руску стратегију која је по Москву заправо контрапродуктивна и уз то нимало срачуната на вођење некакве хладноратовске политике. Ако има смисла неко њу да критикује, онда смо то ми Срби, а не новопечени Црногорци у националном смислу, Хрвати или Албанци, који би само имали користи од растројства руске политике. Када би Русија од стратешког партнерства са Србијом кренула ка глумљењу ЕУ, штету би имали и Руси и Срби.
Из тог угла пре има смисла да подгорички медиј похвали предложену руску студију него да је куди. Али није било тако. Све речено није битно за пропагандни портал какав је „Аналитика“. Његов задатак је свакако био да у погодном тренутку блати Русију и набеђује је да представља опасност за Балкан. За то је могла да буде искоришћена и нека чисто верски надахнута посланица руског патријарха, колико и геополитичка анализа „Русија на Балкану“. И још једна опаска на самом крају.
Та студија је, срећом, далеко од нечега што би за нас могло да представља индикатор руске званичне политике па стога не треба да нас забрине. Зато и нисам сматрао да је на страницама „Печата“ примерено да се бавимо њом све док није од стране црногорских НАТО лобиста искоришћена за кампању против Русије. Зашто да идем на воду онима који стално покушавају да поткопавају руске позиције код нас, макар и тиме што добронамерно критикујем погрешне погледе дела руских геополитичких аналитичара? Али када смо већ дошли у ситуацију да свиме тиме морамо да се бавимо, битно је подвући да је поред свих њихових грешака вредна пажње порука њених аутора да ако се Русија политички, економски и медијски не активира на нашим просторима, прети јој опасност од бар делимичне маргинализације.
Та дијагноза је тачна колико је понуђена терапија погрешна. Русија треба да настави да иде садашњим српским правцем на Балкану, само уз веће, битно веће ангажовање! И то од војнополитичке до медијске сфере, укључујући и унутрашње политичко ангажовање код нас и у региону како би се контрирало евроатлантским иницијативама и непринципијелним закулисним комбинацијама неких локалних политичара.

[/restrict]