Сећање на доктора Лудвига Хиршфелда

Пише Жанета Ђукић Перишић

За време Великог рата у помоћ српској војсци стижу доктори, медицинске сестре и болничари из Енглеске, Шкотске, Француске, Русије, Америке… Међу њима је и млади Пољак, бактериолог и имунолог, доктор Лудвиг Хиршфелд с Медицинског факултета у Цириху, који предавачку катедру замењује једном много већом лабораторијом – ратним поприштем

 

Увек сам се питала које осећање наводи појединце да у опасна времена пођу у удаљене крајеве и међу непознате људе како би, у тешким приликама, пружили помоћ онима којима је потребна. У којој се мери човек, посебно онај који долази из удобности и сигурности сопственог дома, мора ослободити себичности да би ризиковао свој живот, уложио време, потрошио снагу и пошао у сусрет несрећнима и напаћенима.

ПОМОЋ У ВЕЛИКОМ РАТУ Најчешће се на такав смели подухват одлучују лекари и медицинско особље: њихова помоћ, лечење и старање о болеснима и рањенима најпотребнији су током ратова. А њима српска историја није оскудевала у 20. веку. За време Великог рата у помоћ српској војсци стижу доктори, медицинске сестре и болничари из Енглеске, Шкотске, Француске, Русије, Америке…
Међу њима је и млади Пољак, бактериолог и имунолог, доктор Лудвиг Хиршфелд с Медицинског факултета у Цириху, који предавачку катедру замењује једном много већом лабораторијом – ратним поприштем.
Лудвиг Хиршфелд (Варшава, 1884 – Вроцлав, 1954) рођен је у богатој јеврејској породици, медицину је студирао у Вирцбургу, а студије окончао у Берлину 1911. Испрва је радио у Хајделбергу, а затим у Цириху, где је на Катедри хигијене изабран за доцента.

ВРЕМЕ СМРТИ Извештаји Арчибалда Рајса о ужасним злочинима аустроугарске војске над цивилима у Мачви 1914. године у великој мери пресудили су да се др Хиршфелд отисне на једну од највећих и најопаснијих животних авантура – на долазак у ратом захваћену и епидемијама десетковану Србију. Гласови о тешкој зарази пегавог тифуса која је косила и војску и цивиле определили су га да свом страшћу младог научника почетком 1915. године груне у Србију, испрва у ваљевску болницу, у „српску долину смрти“, о чему пише и Добрица Ћосић у Времену смрти, а потом, преко Албаније, у Солун.
Његов колега, окулиста Ото Хаб, испраћајући га на пут у неизвесност, рекао му је: „Ако хоћете да извршите самоубиство, зашто путујете тако далеко. Па то је безнадежна борба.“ Можда за све друге, али не и за доктора Хиршфелда и његову жену, педијатра др Хану Хиршфелд која му се придружује у Ваљеву.
У импровизованој ваљевској болници, без основних средстава за рад и лечење заразних болести – тифуса, дизентерије, маларије и других, Хиршфелд уз огромне напоре и велику личну храброст и довитљивост помаже српским војницима и цивилима. Доцније – 1915 – долази велика сеоба целог једног народа кроз Албанију, јединствена у новијој историји. Носећи са собом само свој голи живот и понеки завежљај, Срби су имали да искусе једно од највећих дотадашњих трагедија. Тешка искушења сурове зиме, неприступачне планинске гудуре, беспуће, олује, глад, болештине и студен што леди душе и тела, исцрпели су не само српске војнике и цивиле-избеглице него и њихове докторе Хиршфелдове. После краћег боравка у Италији и Цириху, Хиршфелдови долазе на Крф, где их је сачекала епидемија колере и стотине лешева који су спуштани у морску гробницу, а потом се стационирају у Солуну, где др Хиршфелд организује централну лабораторију српске војске и ради на петовалентној вакцини која спасава многобројне животе српских војника, а епидемије заобилазе војску на Солунском фронту.

Ту, у Српској болници престолонаследника Александра, др Хиршфелд од маја 1917. године предано лечи војнике и истовремено, базирајући се на разуђеној инфективној патологији Солунског фронта, где су се затекли представници најразличитијих народа, неуморно анализира узорке крви и врши бактериолошка, имунолошка и паразитолошка истраживања. Успева да, анализом крвних група, у тешким ратним условима успостави процедуру трансфузије крви, уз контролу подударности крвих група прималаца и давалаца. У болници др Хиршфелд редовно држи предавања и едукује српске медицинске кадрове.
Крајем 1919. године Хиршфелдови се враћају у своју отаџбину Пољску. У Варшави др Лудвиг Хиршфелд ради на Медицинском факултету као редован професор. То место губи одмах по нападу Немачке на Пољску у септембру 1939. године. Пре него што допада варшавског гета, он у главном граду Пољске организује службу трансфузије крви. У варшавском јеврејском гету, где у тешким условима губи јединицу ћерку, такође не престаје да делује као лекар. На велико залагање неких пољских патриота и познаника из света, а посебно из Југославије у којој оставио тако дубок, племенити траг, др Хиршфелд са женом бива избављен из заточеништва и прелази у илегалу, живећи до краја рата по селима у околини Варшаве.

ЗАХВАЛНОСТ АНДРИЋУ Још увек се прецизно не може утврдити шта је југословенски посланик у Берлину, књижевник Иво Андрић, тачно учинио или покушао да учини за професора Хиршфелда и његову жену, али писмо Хане Хиршфелд из 1959. године и изрази њене захвалности за све што је Андрић за њих урадио говоре у прилог томе да је наш писац уложио напоре да помогне Хиршфелдовима, могуће знајући њихов велики допринос и помоћ Србији за време Великог рата.
На једном месту у својој аутобиографији Историја једног живота Лудвиг Хиршфелд о догађајима из августа 1940. године бележи: „Пишу ми пријатељи из Југославије и наваљују да допутујем. Иако нису били мољени за то, шаљу нам улазне визе и амбасада у Берлину добија поруку да уради све да бисмо могли отпутовати. Представници југословенског посланства у Варшави указују нам много срдачности и наклоности, и наговарају нас да отпутујемо (…) И даље се старам да добијем право на путовање. Ја сам једини од малог броја оних који би евентуално могао да однесе у иностранство вести из земље. Имам везе у Југославији и у Америци, повероваће кад испричам шта се збива у Пољској (…) После две недеље добио сам писмено допуштење да због одласка у Југославију имам право да останем у својој кући. Читам писмено: Тиче се Јеврејина, професора Хиршфелда. Професор је највећи савремени познавалац крви.“ И тако велики научник допао је варшавског гета.

Он, даље, пише: „Наши пријатељи су нам већ после неколико дана слали ’лева’ документа и наваљивали су да побегнемо из гета. С друге стране настављао сам старања да отпутујем у иностранство. Поднели смо молбу да путујемо у Југославију, јер смо се надали да ће нам на тај начин бити лакше да добијемо право да отпутујемо. У Југославији би нам већ пријатељи помогли. Кад су сазнали о нашем принудном пресељењу, реаговали су тако да нас је то потресло: на њихов предлог, млади краљ дао ми је титулу почасног грађанина Југославије и влада је имала да нас затражи као неопходно потребне стручњаке. Јављено нам је да је право грађанства потписано 24. марта 1941. године. Али је већ 27. тога месеца букнуо рат.“
Посланик Андрић је у Берлину требало да затражи да се Хиршфелдови пусте, али све их је претекао мартовски пуч и објава рата Југославији. И тако су распршене све наде у избављење породице Хиршфелд.
Поделивши са Совјетским Савезом земљу Мицкјевича и Шопена, Немци су настојали да је очисте од Јевреја, интелектуалаца и дипломатских представника у Варшави. Међу ухапшеним дипломатама у главном граду Пољске били су и Југословени за које се Андрић у Берлину код надлежних заложио. Његов напор уродио је плодом и његове колеге и саплеменици били су спасени.
Међутим, друга хуманитарна Андрићева мисија, помоћ и спасавање пољских интелектуалаца, имала је мање успеха. Пошто га је давнашњи краковски пријатељ, професор Вилим Франчић, претходно успевши да се избави из логора, обавестио о судбини око две стотине пољских професора, уметника и научника који су на превару новембра 1939. године, у оквиру немачког плана за уништење пољске интелигенције Sonderaktion Krakau, ухапшени на Краковском универзитету и депортовани у немачке нацистичке логоре Дахау и Захсенхаузен-Ораниенбург, бивши краковски студент уложио је напор да код немачких власти испослује њихово ослобађање. Заложио се Андрић и да Српска краљевска академија и Универзитет позову неке професоре да одрже предавања, док је акцију у Београду водио Александар Белић уз Андрићеву асистенцију из сенке. Иако није наишао на разумевање код Геринга и Ханса Франка, нацистичког гувернера Пољске, када им се лично обратио за помоћ на пријему код италијанског амбасадора Дина Алфиерија кога је Андрић познавао још из доба свог дипломатског службовања у Риму, ипак се верује да је Андрићево залагање имало за резултат ослобађање једног броја пољских интелектуалаца из логора.

ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ ЖИВОТА Поред више пољских одликовања, доктор Хиршфелд и његова жена др Хана одликовани су високим југословенским признањем – Орденом Светог Саве, као и почасним чланством у Српском лекарском друштву.
Српски народ памти и поштује напоре Арчибалда Рајса, леди Лејле Пеџет, Флоре Сандс, Мејбел Грујић и других који су у вртлогу кланице Првог светског рата помагали рањеницима и цивилима на фронту и у позадини, и који су ширили вести о великим страдањима, огромној храбрости и срчаности малог словенског народа. Али некако се догодило да као да је име доктора Лудвига Хиршфелда и његове жене докторке Хане Хиршфелд избледело из народног памћења. Али није избледело из свести Иве Андрића који је 1957. године Српској књижевној задрузи предложио да објави Хиршфелдову књигу Историја једног живота. Живорад Стојковић из СКЗ-а пише доктору Кости Тодоровићу 14. септембра 1957. да је „Задругу обавестио Милорад Панић-Суреп о његовој препоруци Секретаријату за културу да се преведе и штампа на нашем језику књига Лудвига Хиршфелда Историја једног живота. Саслушавши и мишљење друга Иве Андрића, који је лично познавао Хиршфелда и читао његову књигу, Књижевни одсек (…) је одлучио да се Историја једног живота уврсти у Задругина издања, и да се Вама обратимо за предговор.“
И тако се 1963. године, у преводу проф. др Ђорђа Живановића, с предговором инфектолога др Косте Тодоровића, Хиршфелдовог ратног друга, у издању Српске књижевне задруге појавила књига Историја једног живота са потресним призорима из новије српске историје. Прича је то о подвижништву, посвећености, осећању одговорности и дужности, особинама све ређим у наше доба. И помало о храброј лудости без које нема великих дела.
У сећању прошлост није мртва, па овим скромним прилогом желимо да потомке ратника које је лечио доктор Хиршфелд у Ваљеву, кроз Албанију, на Крфу и у Солуну, подсетимо шта су то подвиг и жртва.
Аутор ових редова захваљује др Зорану Вацићу који му је својевремено указао на значајну улогу др Хиршфелда у историји медицине и у српској историји 20. века.