Случај ,,Тузланска капија“
Током ратова на простору СФРЈ из деведесетих година прошлог века догодило се више вешто планираних и организованих инцидената како би се ЈНА, ВРС и ВЈ оптужили за злочине над цивилним становништвом, а заправо те акције предузимала је непријатељска страна. По свему судећи, долази време суочавања с истином и одвијања обимног клупка тешких лажи с великим последицама
Комесарка Савета Европе за људска права Дуња Мијатовић критиковала је Министарство одбране Србије што је 5. новембра организовало представљање књиге генерал-потпуковника у пензији Илије Бранковића „Тузланска капија – режирана трагедија“.
Тим поводом Министарство одбране изразило је жаљење јер је уважена комесарка пропустила да се огласи када је ослобођен Насер Орић, доказани убица Срба, баш као што није увидела потребу да осуди и тражи одговорност за изјаву Емира Суљагића, директора Меморијалног центра Поточари у Сребреници, у којој каже да је „Јасеновац четничка измишљотина“ и да су „Часни бошњаци из Ханџар дивизије (СС-а) пропустили прилику да реше четнике, зато нам је то остављено у аманет“.
„Уместо да трага за истином Дуња Мијатовић напада Министарство одбране зато што се у Дому Војске расправљало о књизи коју није издало Министарство одбране. Сваки покушај другачијег виђења грађанског рата у БиХ је велики злочин ако долази од Срба. Министарство одбране на то неће пристати и зато је омогућило да аутор књиге и људи који су учествовали у истраживању читавог случаја изнесу свој став. Срби су много пута били и још су жртве двоструких стандарда и често им се и судило и суди за туђе злочине. Србија неће забрањивати књиге, то је традиција неких других народа. Поштованој комесарки предлажемо да пре него што донесе свој непорециви и непогрешиви суд ипак најпре прочита књигу о којој говори“, наводи се у саопштењу.
Страдање истине
Реаговање комесарке Мијатовић покушај је да се Србији наметне неистина коју је објективном прогласио пристрасни суд у Сарајеву на основу режираних чињеница у вештачењу, а и начин да се силом утре пут овешталој матрици како је за све недаће из деведесетих година крив српски народ.
Неписано правило говори да у ратовима прво страда истина. Тако је то од кад је света, сукоба и века. Подметања, конструкције лажних догађаја и високософистициране режије, у које је упрегнута читава машинерија из арсенала специјалног ратовања, у чему посебно место имају медијска сатанизација и спиновање информација.
Један од таквих случајева, назван „Капија“, догодио се у Тузли, 25. маја 1995. године. На тргу „Капија“ је, у тренутку када се на њему налазило између 1.000 и 1.500 људи, дошло до експлозије. Погинула је 71 особа узраста од 3 до 27 година, а рањено их је 240. По званичном Сарајеву, експлозију је изазвала ТФ граната М-79 или руска ОФ-482М с тренутним, контактним упаљачем, испаљена из топа М-46 калибра 130мм, с удаљености која је била већа од 17 км. Експлозија се десила непосредно уз предњу десну гуму паркираног аутомобила.
Истрагу су отпочели судско-полицијски органи из Тузле, да би им се дан после трагедије придружило полицијско особље из Сарајева, и војно-полицијско особље Унпрофора, које потом обједињује и преузима даље руковођење истрагом.
Истрага закључује да је граната долетела из западног (Озренског) правца с удаљености веће од – најпре 17 км па 20 па 21 км (различито у различитим документима), те да се ради о гранати М-79 или руској ОФ-482М калибра 130 мм, испаљеној с положаја ВРС на планини Озрен, с локалитета село Врбак – Церово брдо (у овом случају удаљеност од наводне падне тачке пројектила износи 23,5 км).
Сачињена је обимна фото и графичка документација, видео-снимци и службени записници, као и извештај заменика команданта снага Унпрофора пуковника Бранца намењен команданту Унпрофора за сектор Североисток бригадиру Хокланду.
Фалсификати
На основу ове истраге предузете су последичне радње у кривичном поступку па тако – Кантонални суд у Тузли прослеђује захтев за спровођење истраге Кантоналном тужилаштву Тузла број: КТ-196/96. од 22.12.1998. године. Комплетан предмет је прослеђен Хашком трибуналу где су првоосумњичени били пуковник Момчило Арсић и други (право име тадашњег пуковника није Момчило него Владимир). Предмет је враћен Кантоналном тужилаштву Тузла 2004. године под ознаком Ц, као предмет без довољно доказа да би се предузело кривично гоњење одређеног лица или више њих.
Без повлачења првобитне оптужбе проналази се нови осумњичени, генерал Новак Ђукић и 2010. осуђује на 25 година затвора, а после апелације на 20 година.
Изразиту улогу у осуди генерала Ђукића одиграо је вештак тужилаштва проф. др Берко Зечевић, одраније познат као озлоглашени дежурни вештак, између осталог, и у случају „Маркале“. Он је, у овом случају, фалсификовао све кључне аргументе и постојеће материјалне чињенице упркос постојању многих, необоривих супротних доказа. Без обзира на то суд га похваљује да је обавио посао високостручно, професионално и на високом научном нивоу, што се посебно понавља у другостепеној пресуди, уз признање да се на том вештачењу заснива главни део пресуде.
Да би доказали невиност генерала Ђукића, око 200 експерата из разних области било је окупљено у пројекат „Науком против злочина“. На полигону у Никинцима саграђена је копија тузланског трга и 32 пута изазвана експлозија пројектила за који се тврди да је долетео с положаја Војске Републике Српске. Налази осам експерата из Србије, Републике Српске, Републике Чешке, Израела и Француске објављени су у 12 штампаних томова и више ДВД-а, те неколико филмова, јер је цео поступак вештачења сниман.
У експертском тиму су, осим стручњака из Србије и Републике Српске, били и ванредни професор Јан Коменда, др Лудек Једличка, др Роман Витек с Факултета војних технологија из Чешке, затим Пјер Лорен, експерт при Апелационом Суду у Паризу и пуковник Јозеф Шарон, („Темек-Консултанти“) из Израела, познат и признат по експертским мишљењима за експлозије, експлозиве, муницију, пиротехнику и ватромете.
Обарање модела
Сва накнадна вештачења, подржана експериментима који у предметном случају нису извођени од стране Тужилаштва БиХ, у потпуности обарају модел тужилаштва који се односи на случај „Капија“.
Обједињени налаз групе српских експерата, у којој су Илија Бранковић генерал-потпуковник у пензији, негдашњи начелник Управе артиљерије ЈНА, др Мирјана Анђелковић Лукић, судски вештак за експлозивне материје, потпуковник у пензији Миле Попарић, дипл. инж. балистичар, проф. др сци медицине Жељко П. Каран, експерт за судску медицину, први је указао је да је истина посве другачија од оне коју је предочило надлежно тужилаштво у БиХ.
У закључку њихове анализе пише: „Свеобухватна анализа доступних података из судских списа и других доступних докумената, а посебно експертизе проф. др Зечевића омогућила је сагледавање његовог модела са скоро свих могућих становишта, и компарацију са експерименталним налазима који су резултат великог броја експеримената са реалном бојевом муницијом на реплици трга Капија.“ Ниједан резултат ове анализе, а ни експериментални резултат, не подржава ниједан закључак из експертизе проф. др Берка Зечевића.
Проф. др Берко Зечевић посветио је анализи трагичног догађаја у Тузли свега 30 страна од 94 стране текста, док је преостале 64 стране некритично преписао с интернета. При томе су стране 58, 59, 62, 63, и 64 пуне непроверених и неутемељених и лажних података, а стране 74, 75 и 76, као и страна 85 (30 одсто ефективне анализе) доказано су најобичнији злонамерни фалсификати.
Када тузланска капија добије епилог и истина изађе на видело, биће то крај маратонског процеса за обарање тешких лажи, али и вероватно почетак отварања нових судских процеса за доказивање истине, која је скрајнута захваљујући вешто режираним лажима. Много је догађаја у које су прсте умешали белосветски моћници што су примењивали правила и искуства стратегије изазивања криза, управљања њима и целокупни арсенал сведимензионалне агресије. Неки од лажних, односно вешто режираних догађаја послужили су као окидач за отпочињање агресије као што је реч о агресији на Републику Српску и агресији на Савезну Републику Југославију.
Рекли су…
На представљању књиге „Тузланска капија – режирана трагедија“ стручњаци за поједине области расветлили су многе чињенице о трагичном догађају из 1995. године. Наводимо неке од њих.
Генерал-потпуковник у пензији Петар Шкрбић: „Било коју димензију да анализирате, увек ћете доћи до високог научног закључка да граната није довела до трагедије. Још већа је трагедија што нису установили ко је то учинио. Нико више не може да побије научни налаз да граната није извор трагедије. Генералу Ђукићу је подметнута кривица.“
Аналитичар Џевад Галијашевић: „То је био терористички акт. Судећи по судским списима, граната је дошла са свих страна, а не с једне строго утврђене локације. Све ово треба ставити у контекст рата. То нису радили Бошњаци. Ово је урадио злочиначки режим Алије Изетбеговића, повезан с разним службама. Ми Бошњаци лутамо у мраку од 1990. године и нисмо свесни шта све тај режим ради. Зато је генерал Ђукић и отпочео борбу за враћање части и угледа српског војника.“
Бивши начелник рода артиљерије у ВЈ генерал-потпуковник у пензији Илија Бранковић: „Написао сам анализу која је отишла и у Хаг. Изгледа да је нико није прочитао. Све ово је ноторна лаж. Убијено је, наводно, 71, а рањено 240 људи. Граната је сила, али не убија толико људи. Док сам жив, борићу се за истину. Ако ћутите, чините веће зло од оних који су режирали тузланску капију.“
Адвокат Милорад Константиновић: „Никаква граната није пала. Реч је о експлозиву активираном даљинским упаљачем. Генерал Ђукић није био на месту где је наводно испаљена граната, нити је на врху ланца командовања. У предмету се не спомиње топ који је гађао. Нема ниједног гелера с лица места који би могао да сведочи. Ниједна обдукција није извршена. Пре две године поднета је кривична пријава против Берка Зечевића која стоји у нечијој фиоци. Суд БиХ је једини надлежан да понови поступак. Они упорно одбијају захтеве за ревизијом. Са новим доказима смо покушавали више пута. Не смеју да крену у то. Више се не ради само о овом предмету, реч је о разоткривању модела за монтирање злочина. Ако се докаже да је ово била лаж, довешће се у питање комплетан рад Хашког трибунала. Новаку Ђукићу није суђено на правичан начин. Осудило га је међународно веће. У њему је било странаца који не познају наш језик, а докази им нису преведени на њихове језике. Генерал Ђукић се налазио у притворској јединици где није било лаптопа, а списи су му достављани на ЦД-има. Таква пресуда не може да опстане.“
Генерал-мајор Видосав Ковачевић: „Хоћемо да докажемо истину и тиме допринесемо правди. Због тога смо образовали тим за одбрану генерала Ђукића. Досад су објављене две књиге истакнутог стручњака генерала Илије Бранковића и петнаест томова с конкретним доказима. У трећој, надамо се, објавићемо истину ко је извршио злочин у Тузли и по чијем наређењу је то учињено.“