ТВ серија „Његова мрачна ткања“
Британска серија „Његова мрачна ткања“, екранизација истоимене књижевне трилогије популарног острвског писца епске фантастике сер Филипа Пулмана, настала у сарадњи Би-Би-Сија и ХБО-а, тренутно је препозната и прихваћена као телевизијски догађај сезоне и нови културни феномен
На реду је велика и агресивна експлоатација контроверзне књижевне трилогије енглеског писца епске фантастике сер Филипа Пулмана „Његова мрачна ткања“, која је већ једном, мада не у потпуности, обрађена на великом екрану у филму „Златни компас“ с Никол Кидмен у главној улози. Овога пута је одлучено да се обраде све три књиге поменутог аутора и то у форми осмоделне мини-серије (у првој, текућој, сезони, а уговорена је одмах и друга која се и снимала раме уз раме са овом). У овој одлуци је најзначајније да је серија добила моћну продукцијску потпору као резултат пословне сарадње два гиганта Би-Би-Сија и ХБО-а. Најмоћнија и даље, конвенционална или, боље, традиционална, телевизијска продукција и врхунски позиционирана кабловска ТВ производња донеле су пред гледаоце серију која има за циљ да заузме водећу позицију у комерцијалној (и свакој другој) присутности на малим екранима ове године. И не само ове. У егзалтираним подршкама струке и великог дела гледалишта, у чијем је срцу свакако гро огромне читалачке публике наклоњене Пулмановом штиву, могло се чути да су поменути продукцијски гиганти стали иза екранизације ове трилогије у намери да створе наследника култне серије „Игра престола“. Иако, међутим, то неће бити случај, најпре јер је Пулманово штиво много ближе млађим нараштајима (сличност је далеко већа с „Харијем Потером“), а у свом ткиву је лишено многих састојака „Игре престола“ због којих би могло да покуша да се постави на следбеничку руту ове серије, „Његова мрачна ткања“ добиће посебно место на листама „најзначајнијих“ серија новог доба, то је већ сада сасвим извесно, али, ипак, не и наследничко место „Игре престола“ и то из више разлога.
Инфантилно Пулманово штиво
„Његова мрачна ткања“ наишла су на хвалоспеве публике и умерено хваљење од стране дела критике и то већ после прве епизоде. Инфантилно Пулманово штиво, али ипак комплексно, пренето прилично верно на мале екране у актуелној серији, у првој, гореспомињаној филмској екранизацији, комерцијално најпре, али и на све друге начине, представљало је промашај. Тако велики да су одмах отпали планови о наставцима (који би покрили и друга два дела трилогије), а идеја о потпуној трансформацији Пулманове трилогије у играни филмски производ је прошла деценију дугу агонију јалових продуцентско-сценаристичких интервенција бројних аутора и продуцената све док ХБО није ушао у комбинацију и на свој пословно агресивни начин, без компромиса и повлађивања, осим оних који се тичу профита, омогућио да се на мале екране пренесе цела трилогија. „Његова мрачна ткања“ отворила су врата својих бизарних паралелних светова, јеретичких и провокативних атеистичких друштвених структура које је Пулман измозгао за своје три књиге објављиване сукцесивно у другој половини деведесетих година прошлог века. Католичко свештенство је у његовим књигама представљено као нека врста комбинације средњовековне инквизиторске насилне вере и, занимљиво, „антивере“ нашег времена спојене у, опет веома бизарну и отуда изузетно провокативну, фашистоидну диктатуру клерикалне елите која је и у изгледу, а још више понашању и социјално-политичком устројству далеко ближа нацистичком тоталитаризму него чак и најрадикалнијим временима владавине католичке цркве. И није случајно да је, гледано из овог аспекта, серија „Његова мрачна ткања“ настала релативно лако у наше време и под продуцентском палицом ХБО-а, чији су рушилачки налети на друштвене стожере наше цивилизације постали пословна политика у креирању игране продукције. Отуд и избор овог аутора. Заправо, веома је чудно што га се нису сетили много раније. Пулманове идеје о таквом тоталитарном друштву су у време премијерног објављивања трилогије наишле на одијум верника и, наравно, цркве. На појединим местима, као у неким америчким државама рецимо, до те мере су се узбуркале страсти да је тражено да се трилогија „Његова мрачна ткања“ забрани и изопшти из школске лектире у коју је ко зна како доспела.
Мада, руку на срце, све је то далеко од озбиљног напада на чула и пристојне друштвене и моралне назоре оно мало још увек „новим вредностима“ некорумпираних друштвених слојева с обе стране океана који је презентован вишегодишњим подгревањем култа везаног за серију „Игра престола“ која је у свом „ослобађајућем“, а брутално рушилачком, налету на све друштвене вредности нашег света отишла много даље од верске контроверзе Пулманових књига. Јер у центру пажње серије „Његова мрачна ткања“ нису пошто-пото ласцивни и морално дегенерисани ликови намењени преваспитавању одрасле публике, већ на први поглед сасвим наивна и невина дечја авантура а ла „Хари Потер“, али без магије и „позитивног вештичарења“ с којим је тај серијал подгревао сопствену скоро деценију дугу популарност и провокативност. У „Његовим мрачним ткањима“, у складу са у овом тренутку обавезујућим драматуршким маниром, у центру пажње приче је тинејџерска авантура кроз коју се преламају сви остали провокативни елементи Пулмановог наратива: религијска дегенеративна трансформација цивилизације, нови вид сада црквеног тоталитаризма, дистопијска атмосфера света (тачније светова) у коме су људи нека врста подвојених личности пошто обитавају с душама у облику животиња које су отелотворене у тој равни стварности и узајамној повезаности, козависности битисања заправо, и крећу се кроз време и простор допуњени једни другима у форми појединачних, самосвесних и самосвојних, мада на известан начин и међузависних појава. Има нешто мало и магије, не харипотеровске, али ипак магије, а и речника са оксфордски елитним псеудосколастичким називима и појмовима који, најпре, „лепо звуче“.
Екранизација без компромиса
Пулманова трилогија је, кажу, испоштована до максимума приликом екранизације, без компромиса и одбацивања неприкладних делова најпре јер садашњости наше цивилизације више и нема било чега што би могло да се сматра довољно неприкладним да би било кога или било коју силу до те мере увредило да би се серија сматрала јеретичком или на било који начин увредљивом за публику, макар и да је реч само о цензури зарад малолетничког гледалишта. Биће занимљиво видети у ком ће се правцу кретати пулс најпре публике и да ли ће се жељена и очекивана популарност серије пропети до за сада делује претераних етикетирања у стилу „догађаја сезоне“, или новог културног феномена малих екрана који су наручено или не, свеједно, најпре у сајбер свету испратили почетак приказивања ове серије. Можда је томе допринео и велики књижевни углед Пулмана који он ужива деценијама и то не само у својој земљи, у којој је уосталом због доприноса локалној култури почашћен титулом сера. Неки га чак називају Чарлсом Дикенсом нашег времена! Иако је Дикенс био хроничар стварног света у коме је живео, викторијанске Енглеске, а Пулман је у најбољем случају маштовити приповедач богате маште који фантазира о ономе што би могло да буде, обојица су, ето, тренутно у истом кошу најпре јер живимо у свету који не мари и не зна за прошлост, за историју, а у рушевинама моралних и осталих друштвених вредности садашњице нема више способности да препознаје праве вредности и значајна дела, па онда гледа у будућност и диви се фантазијама маштовитих аутора који измишљају нове светове, а људску душу јеретички трпају у тела животиња. Иако је реч о наивној забави без озбиљних претензија, чињеница да се ово штиво и серија снимљена на основу њега обраћа младој публици чија се морална и религиозна начела тек формирају уопште није наивна и без потенцијалних негативних последица.
Bravo, pravi komentar, a serija je osim toga, dosadna i razvučena, glumci su loši i ružni. Ocena -2