МЕГАЛОПОЛИС – ТРИ ДРВЕТА ЈЕДНЕ ШУМЕ

Да ли ми данас можемо да будемо различити? Да ли та национална посебност и данас може да нас мотивише да трајемо тако различити или насупрот томе жудимо за глобалном безличношћу, тј. жудимо да будемо било ко само ни случајно и нипошто оно што јесмо

Сви смо чули за народну изреку да неко од дрвета не види шуму. Овај текст ће, насупрот обичајима, покушати да види шуму иза дрвећа. Ево три дрвета која су прошлих недеља привлачила пажњу и оних Срба који се греју на гас (или струју): прво је празновање примирја у Првом светском рату (11. новембар), друго је изјава Николе Које да одлази из Србије, јер неће да му деца одрастају у црној рупи (неког дана у октобру), треће је одговор делија на налог Евролиге да се на утакмици ККЦЗ–Химки обележи Halloween (31. октобар) премда је тог дана Свети Лука.

ОПСТАНАК Кренимо од Примирја. Језиком народних изрека, празновање примирја значи ово: мир, мир, мир, нико није крив. Ова изрека се врло лако може превести на француски или немачки. На тим језицима она значи отприлике ово: 1914. ми-Французи и ми-Немци смо ратовали улудо, јер смо након Великог рата и ми-поражени (Немачка) и ми-победници (Француска) почели да губимо економску, културну и политичку моћ у односу на САД. Дугорочно гледано: и ми и ви смо рат изгубили. Међутим, када се ова пословица са српског преведе на српски, онда наилазимо на један каменчић који нам помало ремети удобност превода: тај каменчић је оних милион и кусур погинулих (да не ситничаримо), односно 28 одсто од укупног броја становника Краљевине Србије у лето 1914. године. То су процентуално гледано највећи губици које је једна земља поднела у Великом рату. Ако бисмо овај каменчић прислонили уз ухо, шта би нам ових милион и нешто душа пришапнуло нејаким гласом? Отприлике ово: ми се нисмо борили за светску моћ као Француска и Немачка, или из рачуна као Италија или Бугарска. Ми смо се борили за опстанак. Другим речима: српско искуство Првог светског рата је не само по жртвама већ и по смислу другачије од већине осталих учесница рата. Ако је за нас Први светски рат само Примирје 11. новембра – а државни календар познаје само тај нерадни дан у вези с Првим светским ратом – онда то значи да смо ми, просто речено, негирали оно по чему је за нас тај рат посебан. Нисмо издржали атмосферски притисак идентитета, тј. онога што нас разликује од осталих.
Тако долазимо до кључног питања: да ли ми данас можемо да будемо различити? Да ли та национална посебност и данас може да нас мотивише да трајемо тако различити или насупрот томе жудимо за глобалном безличношћу, тј. жудимо да будемо било ко само ни случајно и нипошто оно што јесмо.
Лично, обожавам Књижевност, а посебно српску коју могу да читам без превода и са чијим сам ауторима у вези и то не само језичкој већ и егзистенцијалној. Јер делимо исту судбину. Не случајно, питање можемо ли да будемо различити од других или треба да нестанемо, српска књижевност је себи поставила и почетком 20. века. На Газиместану Милана Ракића, једна од најпознатијих песама тог времена, заправо је одговор песника на оптужбу да су он и његова генерација паризлије, односно да им се душе опасности плаше. Нису се плашиле. Докази: Куманово, Брегалница, Цер, Колубара, одбрана Београда, Кајмакчалан, пробој Солунског фронта. Између два светска рата, на то исто питање сличан одговор, али на различите начине, дали су и Црњански и Андрић и Растко Петровић и многи други. После рата, Васко Попа, Иван В. Лалић, а нарочито Павић који је Хазарским речником одговорио на питање шта се дешава с онима који не могу да издрже сопствени идентитет.

БИОМАСА Наравно, постоје и другачији одговори на ово питање и тако стижемо до другог дрвета: а то је Никола Којо, човек коме је посао да изговара туђе речи, правећи се да су његове. Зато и не чуди што појам црне рупе, који је поменуо, јесте такође једна туђа формулација. Она је део сценарија по коме, на сваком месту, у сваком тренутку, преко свих расположивих медија, Србе оба пола треба уверити да живе у канти за смеће, будући да је тада једини логични правац кретања EXIT – излазак. Другим речима, Србе треба претворити у нека необична жива бића, по обличју налик људима, само потпуно лишена било каквог идентитета, осим негативног: та бића знају једино шта нису (Срби), па према томе могу да постану било шта друго. То су бића од глине или пластелина, без прошлости и без будућности (јер ће им деца, ако их буду имали, бити различита од њих самих). Једном речју, то су бића претворена у биомасу, која жуди да се ослободи своје посебности, своје разлике у односу на идеал, а идеал је управо постати то – биомаса.
Чему служи биомаса? Одговор на ово питање даје савремена политичка теорија. Наиме, данас живимо у доба када хибридни ратови замењују конвенционалне, услед опасности од употребе нуклеарног оружја (ако једној страни изненада пукне филм). Стога се фронтови с конвенционалног војног бојишта померају у просторе некадашњег цивилног живота: у сферу медија, образовања, економије итд. У хибридном рату народ није више извор регрута већ постаје трошак. Уколико је незадовољан, може се и сам умешати у политику (то је ,,популизам“), доводећи у питање империјалну политику глобално оријентисане олигархије. Да би се народ држао у покорности, треба га или платити – тј. одржавати висок стандард, ако се на тај стандард становништво навикло, што кошта – или га једноставно треба заменити биомасом, што је знатно јефтиније. Наиме, када један Француз или Немац осети да зарађује мање од свог оца или мајке, он ће помислити да је нешто труло у његовој држави. Међутим, ако се на месту тог Немца или Француза појави нека честица биомасе, рецимо с Балкана, онда је та честица презадовољна и с оним што домицилног становника обеспокојава, па чак и с мање. То звучи, је ли, помало понижавајуће према честицама биомасе. Зато те честице одржавају жив контакт са својим ,,црним рупама“, јер само онда када самере своју плату с оном из ,,црне рупе“, могу да осете неки ,,понос“. То је оно: ,,овде зарађујем десет пута више него ви тамо“, што звучи ,,поносније“ него када се каже ,,овде радим оно што домицилно становништво не жели или не мора да ради“.
То није крај: поменуте честице осећају вечну захвалност према глобалној олигархији која их је извукла из њихових ,,црних рупа“, а из те вечне захвалности изводи се онда и вечна покорност (за разлику од домицилног становништва које ту захвалност не познаје), што значи и вечна аполитичност о којој говори дефиниција тзв. ,,нормалног“ живота – то је оно када не знаш ко ти је председник земље или премијер, па према томе не знаш ни шта се ради у твоје име. Другим речима: биомаса је савршена популација за глобалну олигархију: јефтина и послушна.
Прича о биомаси говори зашто се Србија данас напушта пре свега из психолошког, а не из економског разлога. Овде, дакле, не говорим о људима који су без посла или који не могу да издржавају породице. Такви људи могу да привремено оду у иностранство и да се врате назад у Србију. Они не добошаре о свом одласку. Напротив. Говорим о људима који су одлучили да оду и пре него што су било шта покушали да ураде у овој земљи, или чак и онда када у овој земљи могу да живе сасвим удобно. То су људи који су пристали да гледају своју земљу туђим очима.
Разуме се, у стварању климе да је нужно отићи значајну улогу имају и скорашњи историјски догађаји: економске санкције и бомбардовање. Они су произвели трауматично осећање незаштићености и немоћи, које су појединци онда пренели и на своју децу. Последица тог осећања је готово панична потреба да се одавде оде, тамо где ће човек бити ,,заштићен“ и ,,сигуран“.
Поменуту климу не производи само скорашња историја, већ и добар део медија, као и некомпетентна државна политика – да не употребим неку другу, јачу формулацију.

ЦИЉ За већину медија, губитак осећања за различитост и националну посебност није проблем већ циљ. Они стога пажљиво избегавају да публикују било шта што повезује понос и осећање националне разлике и посебности. Читав низ српских интелектуалаца је стога, просто речено, готово избачен из јавног простора, јер није спреман да своју земљу посматра као ,,црну рупу“. Уместо њих, места има за Коју и остале који свој инфериорно-паланачки однос према свету компензују циничним аутошовинизмом. Тако за Коју важи оно што важи и за све остале аутошовинисте: једино овде, на месту где не желе да буду, њихове речи имају важност за медије, док тамо где маштају да буду њихове речи неће имати никакву важност. Осим ако нису упућене овдашњој публици.
Када је у питању држава и њена политика у погледу идентитета, навешћу само један податак, а то је да деца у Србији недељно имају свега пет часова српског језика и књижевности у нижим разредима, односно четири у вишим, (у гимназијама четири), што је знатно мање од: Француске (од 8 до 10 часова), Словачке (9), Аустрије, Португалије (8), односно минимума у ЕУ (7 часова) или ситуације у ,,црним рупама“ попут Истанбула и Москве, где ученици имају 10, односно 9 часова матерњег језика и књижевности.

ЛИЧНА ИНИЦИЈАТИВА Ако се књижевност и језик као ослонци једног идентитета не уче у школама, онда се, срећом, још увек уче на навијачким трибинама. Тамо наилазимо на треће дрво ове наше мале шуме: то је гест навијача КК „Црвена звезда“, који су на медијски испољену жељу челника приватне фирме Евролига да се 31. октобра поклоне католичкој Ноћи вештица и поиграју маскенбала, одговорили истурањем трубачког оркестра и фолклорног друштва на терен. Иако нисам човек који подржава сваки поступак навијача, овај ми се допао из два разлога: прво зато што представља оригиналну реплику на Павићев Хазарски речник у коме хазарски каган тражи од странаца хришћанске, исламске и јеврејске вере да му протумаче сан (дакле, да му кажу и одреде ко је он), занемарујући сопствене, хазарске ловце на снове. Хазари су после тога нестали; навијачи „Звезде“, за разлику од хазарског кагана, нису пристали да се премаскирају у оно што нису, јер им је више стало до онога што јесу – тачније до онога што их разликује у односу на Евролигу, безличну копију НБА лиге.
Друга ствар због чега ми се овај трубачко-фолклорни перформанс допао јесте то што указује на значај личне иницијативе – о чему је Скерлић упорно говорио почетком века – односно на ванинституционално повезивање људи да би на цивилизован начин одбранили право да буду оно што јесу, а не оно што им се плати да буду.
И тако смо изашли из ове мрачне шуме од три дрвета. Шта нам сада ваља чинити? За почетак, потрудимо се да урадимо једну малу ствар, да засадимо једну младицу: хајде да затражимо да се број часова српског језика и књижевности у школама повећа по угледу на број часова у Француској, нашој некадашњој ратној савезници, како би, чувајући језик и књижевност као ослонац нашег погледа на свет, пружили могућност да оних 1.247.435 наших настрадалих сународника из Првог светског рата некако преживи у нашим сећањима.
И сећањима оних који буду дошли иза нас.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *