Макрон, сувереност ЕУ и Русија

Француски лидер заинтересован је за сарадњу с Москвом, жели да преузме иницијативу од популиста, обећавајући да ће уздићи ЕУ у ранг глобалне војне и политичке суперсиле, аутономне од САД

Несугласице унутар НАТО-а досегле су такав ниво да ће државе чланице, могуће, „морати да преиспитају сврсисходност постојања“ ове војне алијансе. Ово није оцена неког теоретичара завере чије се речи могу игнорисати већ председника Француске Емануела Макрона, изречене недавно у интервјуу лондонском листу „Економист“. Један од разлога за овако „оштру“ изјаву, како ју је окарактерисала немачка канцеларка Ангела Меркел, јесте и непоузданост америчких партнера, нагласио је француски лидер. Макрон позива, и то је можда и једна од најважнијих његових порука, на преиспитивање позиције Европске уније према Русији, јер од тога зависе „мир у Европи“ и њена „стратешка аутономија“. Није ни чудо што је представница руског МИП-а Марија Захарова оценила Макронове речи као „златне“, јер оне „истинито одражавају суштину онога што се дешава“.
Досипајући со на рану атлантистима, Макрон је још рекао да је НАТО у тешком стању. Илустровао је то дешавањима у Сирији, где је Турска започела војну операцију против Курда без договора са осталим НАТО чланицама, а чак су и САД повукле одатле своје снаге, остављајући регионалне савезнике на цедилу. Према његовим речима, све то показује да унутар алијансе постоје проблеми стратешке и политичке природе. „То са чиме се ми сада суочавамо јесте мождана смрт НАТО-а“, закључио је Макрон и додао да се Европљани налазе на „ивици провалије“ и више не могу да рачунају на војну заштиту САД. Стога, нагласио је, Европа мора да почне да размишља о себи као о самосталној геополитичкој сили, иначе неће контролисати своју судбину.

[restrict]

ПОДГРЕВАЊЕ ЕВРОПСКЕ АРМИЈЕ Тиме он подгрева своју стару идеју – која је у великој мери оригинално француска – да је Европи неопходна сопствена армија. Ово питање је суштинско, и у корену све оштријих дебата о будућности ЕУ. Ако се иде ка тешњој интеграцији, онда је неопходна заједничка војна сила, независна од спољних фактора, попут САД и Канаде, важних НАТО држава. С потенцијалним изласком Велике Британије из ЕУ, ова иницијатива има веће шансе за успех, јер је Лондон успешно спречавао формирање алтернативе НАТО-у, мада је све то и даље на прилично дугачком штапу. Не треба заборавити да је Емануел Макрон прошле године, некако баш уочи почетка побуне „Жутих прслука“, говорио о потреби стварања европске армије, која би штитила ЕУ „од Кине, Русије, па чак и САД“. „САД су наш историјски савезник и то и остају, али бити савезник не значи бити вазал. Ми не смемо да зависимо од њих“, био је тада прилично јасан Макрон.
И у прошлонедељном интервјуу оценио је да ЕУ себе све више доживљава као тржиште, а не као заједницу. „То је темељна грешка због које се, првенствено од 1990-их година, смањује политичка компонента европског пројекта. Тржиште се не може назвати заједницом. Заједница је чвршћа, она садржи појмове солидарности и конвергенције које смо изгубили, као и политичку мисао“, поручио је француски председник. Нагласио је да важну улогу у свему играју и промене у политици САД. „Имајући у виду несталност нашег америчког партнера и растућих тензија, јача идеја стварања механизма европске безбедности. Додао бих да ћемо у једном тренутку морати да размотримо сврсисходност постојања НАТО-а“, изјавио је Емануел Макрон.
Говорећи о томе како превазићи насталу ситуацију, издваја два приоритетна задатка. И опет подвлачи да ЕУ мора да стекне аутономију у сфери безбедности и у стратешким питањима. И друго, да обнови стратешки дијалог с Москвом, макар тај процес дуже трајао. „Ако желимо мир у Европи и да обновимо стратешку аутономију, морамо да ревидирамо нашу позицију према Русији. Тврд политички курс који САД спроводе према Москви условљен је крајње претераном оценом Вашингтона о сопственом административном, политичком и историјском значају“, поново је саопштио Американцима свој став на веома директан начин. И појаснио – САД и Русију раздваја океан, а за Европу је Москва сусед, због чега Брисел треба према њој да делује самостално, а не да слепо прати америчке санкције. „Ми имамо право да поставимо своје стратешке односе с Русијом, без икаквих илузија и не одступајући од тврде позиције у вези с процесом из Минска и ситуацијом у Украјини“, поручио је председник Француске.

НЕШТО ЈЕ ТРУЛО У УНИЈИ ЕВРОПСКОЈ Из овога се види да се нешто заиста крупно дешава између Америке и Европе, али и унутар ЕУ. Ако се изузме упрошћено схватање да Макрон, евентуално, жели да утиче на исход председничких избора у САД, спречавајући Доналда Трампа да освоји други мандат – онда остаје још неколико могућности. Не треба заборавити да ово није његова једина изјава о проблемима у западном блоку. Након августовског сусрета с руским председником Владимиром Путином на Азурној обали, изрекао је: „Ми видимо крај западне хегемоније у свету. Околности се мењају. Кина избија у први план, а Русија постиже велики успех са својом стратегијом.“ Претходно је критиковао у више наврата америчку политику оличену у Трампу, али је мало вероватно да то чини само да би помогао Џозефу Бајдену. Макронове речи о неопходности веће аутономије Европе у односу на САД, као и формирања европских безбедносних структура, сувише су јаке да би касније биле лако повучене – ако и сам жели други мандат.
Пре ће бити да Макрон добро осећа пулс не само француског него и европског бирачког тела у целини. Он разуме да се клатно зањихало у правцу супротном либерализму, чији је он изразити представник. И да, ако жели будуће изборне успехе, мора нешто ново и конкретно да понуди. А то је „сувереност“, концепт који експлоатишу његови политички противници „популистичке“ оријентације. И не само то. Делови европске елите, поготово у Француској и још неким земљама, виде Трампову власт у Вашингтону као идеалну да се на њу свале све фрустрације због деценијског патерналистичког односа САД према Европи, а да то прође релативно безболно. И да, чак ако у Белој кући дође до промена, помак у правцу европског осамостаљења већ буде изведен. То жели велики део бирачког тела, то желе моћни бизнис кругови у Европи и Макрон само пажљиво слуша и тумачи ове сигнале.
На том путу улога Русије може бити незаменљива, баш како је он рекао. Наметање оштрих санкција Москви у интересу је САД, а не Европљана, који Москву виде као суседа. Зато Париз и Берлин желе разрешење украјинске кризе спровођењем споразума из Минска, што је ових дана на дневном реду, кроз раздвајање зараћених страна на терену. Тако ће Европа моћи да изађе из овог проблема и отвори пут за обнову односа с Русијом. Ма шта Меркелова говорила о „подршци НАТО-у“ и да не дели сасвим Макронове ставове, питање је колико је искрена. Немачки бирачи и пословни кругови дају до знања да речи француског председника одговарају њиховом сензибилитету. Зато ће се европска политика наћи на озбиљном тесту. Није кључно питање шта би Европа да уради с Русијом већ шта жели са самом собом.
Постало је очигледно да се НАТО од одбрамбеног савеза претворио у политичку стегу и продавницу америчког наоружања. Његов кључни проблем је у томе што, да би опстао и имао сврху, мора да производи противнике који могу да оправдају све веће апетите и захватања из државних буџета земаља чланица. Тако гломазна и скупа организација губи смисао ако не постоји реална претња. Балканска криза, терористички напади у САД и у Европи, украјински грађански рат и креирање конфронтације са Русијом, све је то могло да послужи за одлагање преиспитивања сврхе постојања НАТО-а. То, међутим, не може више да буде довољно за предају суверенитета и десетина милијарди долара у туђе руке.
Русија, ако и није безбедносна претња Европи како тврди Вашингтон, свакако шири вирус који разједа евроатлантско јединство. Зато су јој и Макронове речи дошле као мелем на рану. Москва показује да је могуће водити суверену политику и супротставити се Америци, чиме даје „лош пример“ другима и пружа подршку онима који раде то исто. Русија има тржиште и стратешке ресурсе важне за европски развој – пре свега природни гас. Док су Немци већ уграбили два Северна тока, Макрон је заинтересован за политичку сарадњу с Москвом, очекујући много више од гаса. Очигледно жели да предводи нови политички талас у ЕУ и преотме иницијативу од надирућих популиста. Обећава да ће уздићи ЕУ, предвођену Француском, у ранг глобалне суперсиле. Знајући да Американци за такве приче немају слуха, најављује да би могао више да се ослони на друге силе које једва чекају да виде проблеме САД. Макронова игра је ризична, али није бесмислена.

[/restrict]