КАРНЕВАЛ КЊИГА

И ПИСМО И ГЛАВА: ПЕЧАТОВИ ИЗВЕШТАЧИ И КРИТИЧАРИ НА 64. МЕЂУНАРОДНОМ БЕОГРАДСКОМ САЈМУ КЊИГА (2)

Пише Весна Тријић

Изједначавање интелектуалца, по правима и друштвеној улози, с естрадним и политичким лудама, управо је посредством Сајма књига добило свој легитимитет; исто је било и са статусом шунда, који је, на рекламним паноима и штандовима, вредносно поравнат с класицима српске књижевности

Сајам књига тек што је прошао; оставио је за собом осећање истрошености, као после теревенке или неког тешког, преко главе једва претуреног посла. Према још увек актуелном обрасцу друштвено пожељног понашања, важно је било на Сајму учествовати: има оних који верују да је рециклажа порука о највећој и све остало нај-нај-манифестацији у „овом делу Европе“ битнија од преиспитивања његове улоге и смисла у контексту српске културе.
Изједначавање интелектуалца, наиме, по правима и друштвеној улози, с естрадним и политичким лудама, управо је посредством Сајма књига добило свој легитимитет; исто је било и са статусом шунда, који је, на рекламним паноима и штандовима, вредносно поравнат с класицима српске књижевности. Ако би неко против тога и таласао – има ли још увек таквих Обилића? – ефикасно би био неутралисан, љубазним извођењем са штанда, на пример, мада би већ и сам контекст, у којем свако може да беседи или да трућа до миле воље, највероватније био довољан. То је њива на којој једино псеудоинтелектуалци и псеудоуметници успевају.
Не ради се, међутим, само о испуњењу постмодерне норме, која нам је ионако висила за вратом, о укидању разлика између високог и ниског у култури: један српски академик, награђивани писац, ономад се на Сајму нашао у улози промотора једног књижевног критичара; светачка скромност првог и беспризорна ароганција другог одраз су логике изокренутости која је и иначе на цени код нас: горе је доле, а доле је горе – ето догађаја! Овај карневал, међутим, није израз витализма већ одсуства елементарног осећаја за вредности, срамоћење које је утолико горе што је било нехотично; у његовом подтексту је дубоко уверење да једино они садржаји културе који се дају учинити забавнима заслужују да живе у 21. веку.
Много је речи, у сајамским халама, потрошено на хвалоспеве духовности, писмености и образовању, али све је то, јасно, било у служби нечег другог; културни садржаји су, у ствари, само инструментализовани – није тога био поштеђен чак ни Свети Сава – док су их медији преображавали у голу појавност, не преносећи ништа довољно смислено за памћење. Утисак је, после свега, да сви сајамски садржаји, пред нашим очима, ишчезавају, растварајући се у буци и празнини.
Песници на Сајму књига више нису пожељни – то и није нека новост – осим ако не добију одговарајућу политичку надградњу (јер, не треба заборавити, доле је горе); остали су „запослени код приватника“: писац којем се у јавности омакло нешто што би могло да штети интересима онога који га плаћа, биће позван на поучан разговор са газдом, у четири ока. Преваспитан темељно, у духу тржишне економије, просечан српски писац, у одсуству натпросечних, задовољан је што је коначно успео да „прогута жабу“ и помири се с реалношћу (како се данас каже за изневеравање идеала и капитулацију); помало је још само летаргичан. На Сајму је он сада аниматор и манекен, с јединим задатком да шармира публику, што њему уопште не смета, јер он зна где му је место: доле, наравно. Авај, јадни Јориче…
И пре је било писаца спремних на компромис са савешћу, како би се домогли западноевропског тржишта, на пример, или препоручили Нобеловом комитету; данашњи српски писац има циљеве приземније и од тих: неки минут пред публиком, ако је могуће на телевизији, то је све; медији су, у његовом хоризонту, оно што је за неумрле песнике трансценденција. А Сајам књига је за то најпогоднији простор, где безмало на сваком кораку може да се потврђује као тржишно-медијска егзистенција, блажено несвесна сопствене заменљивости, од које се и не очекује друго до да репродукује саму себе – образац памети и успеха. Каква је његова књижевност? Она која се пише по несавладивом диктату стваралачке личности, крвљу и по било коју цену, није сигурно.
И не треба, стога, ни да нас чуди неговање једног погребничко-комеморативног приступа (књижевној) прошлости, а који на Сајму такође долази до најпотпунијег израза: у нападу болећивости, године бројимо откад су нам поједини писци помрли, симулирајући на тај начин личан однос према њима и дебело се ограђујући патосом, који у вулгарном свету карневала овде, одједном, постаје пожељан. Последица је то, с једне стране, промене у (само)разумевању савременог писца, чија је медијска појава, дакле, важнија од његовог књижевног дела (јер, горе је доле, да), али и суштинске незаинтересованости за дела претходника, која не читамо већ их, најчешће несвесно, користимо за самопромоцију, стављајући се тако изнад њих.
А сва интрига је, заправо, у табуизираним порукама тржишта, којем Београдски сајам књига служи као моћан одашиљач: прилагоди се, говори он упорно српској култури, прилагоди се или нестани. Питање је само, а и то ће се показати кад ђаво буде дошао по своје, да ли смо душу продали за велике паре или за ситнину.

Читалачка страст не посустаје

Премда је првих дана било мање посетилаца него претходних година у исто време, у суботу, претпоследњег дана Сајма књига, забележен је својеврстан рекорд. Наиме, четрдесет хиљада посетилаца нашло се тада под куполама Београдског сајма, како би одабрали омиљену књигу и добили потпис од омиљеног писца

Последњи дан 64. Међународног београдског сајма књига обележен је примопредајом „Отворене књиге“ коју је Њ. е. Амр Алгувејли, амбасадор Египта, уручио отправници послова амбасаде Румуније у Србији Ирини Елен Нити.
Бројкама исказано, учесника, тј. директних и индиректних излагача било је 991, што је мало више од 2018. године. Од тога је 490 директних излагача (излагачи и суизлагачи) –400 домаћих и 90 иностраних. Важна културна манифестација одржана је на више од 30 хиљада квадратних метара у три највеће хале Београдског сајма. Реализовано од 685 програма, односно 78 више него прошле године.
Премда је првих дана било мање посетилаца него претходних година у исто време, у суботу, претпоследњег дана Сајма књига, забележен је својеврстан рекорд. Наиме, четрдесет хиљада посетилаца нашло се тог дана под куполама Београдског сајма, како би одабрали омиљену књигу и добили потпис од омиљеног писца. „Кривцем“ за лошију посећеност Сајма књига током радних дана већина издавача прогласила је – лепо време, будући да је Михољско лето управо током трајања ове манифестације досегло свој максимум.
Места за причу о „општем утиску“ нема, будући да су мишљења о Међународном сајму књига у Београду последњих година подељена, па и оштро супротстављена. И док му једна страна приписује „вашарски дух“, друга ову манифестацију још увек види као празник књиге. Радује чињеница да је на овогодишњем сајму запажено доминантно присуство младих људи, што показује да ова популација, упркос увреженој претпоставци, ипак чита и воли књигу. Интересантно је да све анкете начињене с посетиоцима из иностранства, писцима, уредницима, издавачима говоре о одушевљењу Београдским сајмом књига. Већина не крије изненађење атмосфером, живошћу која по њима ову манифестацију чини посебном. Сви листом истичу – читаоце, љубитеље књига и њихову нескривену страст док шетајући од штанда до штанда одмеравају списак наслова које желе да купе.
А да ли је, или није, и то огледало „вашарског духа“, посебно је питање које изискује дубљу анализу, а неизоставно је у светлу чињенице да Међународни сајам књига у Београду постоји због књига и надасве – читалаца.

| ТРИБИНA |

Шаргунов на Косову и Метохији

Руски писац Сергеј Шаргунов, гост овогодишњег Међународног сајма књига у Београду, у петак и суботу је боравио на Косову и Метохији. Шаргунов се представио тамошњој читалачкој публици у оквиру специјалног програма „Сајам књига у гостима“, а будући да је и новинар, у Грачаници и на другим локацијама снимао је материјал од кога ће настати две емисије које ће ускоро бити приказане на руским телевизијским каналима. Посета руског писца Србима на Косову и Метохији реализована је у заједничкој организацији Међународног сајма књига у Београду, издавача „Службени гласник“ и Дома културе „Грачаница“.

| ТРИБИНA |

Кустурица о Хандкеу

У полусатном разговору, одржаном прошлог четвртка у сали „Иво Андрић“ ( водио уредник сајамских програма Вуле Журић), Емир Кустурица је „известио“ аудиторијум о свом сусрету с нобеловцем Петером Хандкеом, али и о свом мишљењу о „скандалу“ који поводом доделе овогодишњег Нобела за књижевност дрма онај исти свет који је Србе прогласио за јединог непријатеља на овим просторима. Говорећи о својим првим и давним читалачким искуствима и сличностима и разликама између писања и снимања филмова, Емир Кустурица је на речит, себи својствен начин још једном изразио своје уверење да садашње стање човечанства не даје неке велике наде онима који и даље верују у уметност. Ипак, све се на крају завршило веселим подсећањем на разне начине којима је његова мајка покушавала да га натера да чита, све док напослетку није открио свет књижевне фикције захваљујући „Магарећим годинама“ Бранка Ћопића.

Заветништво једног историчара (2.део)

Пише Владимир Димитријевић

Књига Завети Милоша Ковића спада у она дела пред којима се стоји у ставу мирно. Како због јасних мисли и беспрекорног стила (англосаксонска поузданост исказа и видовдански жар исказаног), тако и због спремности Милоша Ковића, иницијатора апела интелектуалаца за заштиту Косова и Метохије, да стоји иза сваке своје речи. Јер као што рече велики Пољак Лец, речима је тешко кад се осврну и виде да говорник не стоји иза њих.
Чланци, интервјуи и беседе Милоша Ковића у издању „Катене мунди“ показују да је и данас могуће, једноставно и јасно, стати на страну истине, и постићи оно што је, до пре неку годину, изгледало немогуће; по Ковићу, то значи „решење за Косово и Метохију треба тражити у наставку дијалога, али без журбе и рокова, на основу устава Републике Србије и Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, са циљем успостављања пуне владавине права, како за Србе тако и за Албанце“.
Зато се Ковић нашао на удару другосрбијанских јуришника, о чему сведочи: „Брзо сам разумео да улазак у јавни простор подразумева не само спремност да се истрпе критике него и да се приме ударци. Упоредо са оптужбама у медијима, дошло је до покушаја да будем одстрањен са Филозофског факултета. Потом су ми, због јавне речи, да бих био ућуткан, стигле и судске тужбе за ’вербални деликт’. Све то изазвало је огромну подршку мојих пријатеља и, рекао бих, преовлађујућег дела српске јавности. Сазрела је свест о томе да ово нису лични сукоби, него борба за историју, која ће се на нашим универзитетима и у школама предавати нашој деци.“
Живимо у тешка, али узбудљива времена, попут оних у којима су се на удару моћних нашли Михаило Ђурић и Гојко Ђого, и када се људима судило због идеја. Читајући Ковића, бива нам јасно зашто је то тако.

НЕОДУСТАЈНИК: ИВАН НЕГРИШОРАЦ О ИСТРАЗИ ПРЕДАКА Кад узмете у руке нову књигу Ивана Негришорца, у издању Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице и Фондације Група Север из Новог Сада, прво се наклоните њеној лепој спољашњости, а затим пређете на садржај који се не може прелетети, јер је захтеван, врлетан, његошевски. У њој су и есеји, и записи, и културно-политичке анализе; али ње нема без поезије која се, из збирке Камена чтенија, преселила у Истрагу предака сасвим слободно и сасвим логично – логосно, од уводног плача Његошевог над судбином свих Срба, а нарочито Срба Црногораца. У књизи ево Светога Саве и Карловачке митрополије; ево нашег етоса слободе оличеног у Младој Босни; ево Пећаршије, Грачанице и Љевишке; ево одговора на питање: „Шта да се ради са земљом коју не можемо дати другоме?“, јер нас је Бог начинио од косовске глине. Поред Петра Другог, ту је и Матија Бећковић; уз Новицу Тадића и Ранка Јововића, срећемо и Драгомира Брајковића и Селимира Радуловића, као и много друге српске логонауте.
Наравно, Негришорац не би био Негришорац да не одговара на тешко питање – како је дошло до истраге предака у НАТО Монтенегру. А онда се с њим уздигнемо и до тематизације битијног: шта да се ради у доба „настасијевићевске самоће“. Песник има дар да гледа и види, па га је аутор Истраге предака обилно користио. Још почетком деведесетих Негришорац је указао на сведимензионалност невидљивог светског рата, у коме су и Срби добили своју порцију осиромашеног урана, и позвао нас на спасоносно културотворство, између „испразног традиционализма“ и „лажног космополитизма“. Зато је ова изврсна књига извештај из, како рече Миодраг Павловић, „рата овог који сећање брише“ и позив да „научимо пјесан“ у којој је избављење.

ЗМАЈСКИ ЗАМАЈАЦ Култ змајева у нашем народном предању је култ снажних и храбрих, огњевитих јунака, који лете и од којих искре лековитог пламена одскачу. Такав је био Обилић: „Обилићу, змају огњевити, / Ко те гледа, блијеште му очи“, записао је Његош. И Високи Стефан, син кнеза косовског, био је члан витешког реда Змаја. Такав је био и Змај Огњени Вук. Такав је био и Змај од Ноћаја. А небом српске поезије летео је Чика Јова Змај. И, најзад, дошло је време за једну систематизацију змајске тематике у нашој култури, коју је требало понудити најмлађима, да не забораве своје змајско порекло.
Најугледнији издавач дечје и омладинске литературе у данашњој Србији, „Пчелица“ из Чачка, на Сајам књига је донела збирку Рођен као змај / Песме дечје и нимало наивне Драгана (Dragonа?) Хамовића. Одавно није било оваквих пропламсаја из онога што је Николај Заболоцки звао „чедним безданом стихова“. Уз илустрације Младена Анђелковића, које плене својом свежином и снагом, летимо кроз песме са осећањем да смо све време у антологији (а Богдан Поповић је то осећање звао „неисплативим“). Тако сазнајемо да змај: „Брани од пљачке и отимачина, / Завојевача и људских сплачина, / Подлости, лажи и подметачина, / Од простаклука, тј. простачина“ (Змај – јуначина). Ту је и животна средина под заштитом змаја: „Мили Боже, чуда великога, / Од честога и густога смога! / Али ево змаја, еколога! // Одлучно се посла подухвати: / Лети где су високи Карпати, / Замолиће ветар да наврати!“ (Еколог). Змај је и сладокусац: „Што змај, доста често, борави у кујни, / Може да захвали својој доброј ујни. / Знај, ко проба један ујнин залогај, / Наглас цокне, цикне: Кува као змај!“ (Змај у кујни). И змај је солунац: „Посрнем, прућим се, пењем / Планинском врху, под стењем. / Зној лије са чела слана. / Ступам пут Кајмакчалана. // Држим се просте тактике:/ Следим солунске ратнике / на правцу страшног јуриша / (што бројне храбре утиша)“ (Змај осваја Кајмакчалан).
Јер, како рече Хамовић: „Треба то знати, на крају крајева, / Србија ужива заштиту змајева.“ О томе је књига Рођен као змај.

Александар Чепурин, бивши амбасадор РФ у Србији

Веома сам радостан што је гесло овогодишњег сајма књига „Писмо = Глава“. Ћирилица је синоним писмености милиона људи. Зашто бисмо се ми одрекли те традиције? Драго ми је што је и ово начин да се ћирилица негује и чува и у Русији и у Србији. Писмо је веома битно за идентитет једног народа. Све док чувамо тај идентитет, ми имамо будућност!

Драган Јовановић Данилов, писац

Чини ми се да је овогодишњи сајам књига слабији од претходних. Има мање добрих књига, али, без обзира на све, сваки сајам књига, па и овај, јесте нека врста огледала за сваког писца, за сваког издавача, и за сваког читаоца. На крају крајева, сајмови и постоје због читалаца, а нама писцима су читаоци важни да бисмо знали шта смо написали. Делује ми да се најбоље држи поезија. Имамо неколико одличних издавача: „Повељу“, затим Културни центар Новог Сада, који ове године има најбољу поезију, „Архипелаг“ је објавио неколико одличних збирки песама, а „Трећи трг“ је врло специфичан издавач поезије.

Дејвид Ван, писац

Импресиониран сам Међународним сајмом књига у Београду! По свему што овде видим, требало би да припада некој много већој земљи. Мислим да једино недостаје више места за дружење публике с писцима. Београдски сајам сведочи о богатству и разноврсности догађаја. С једне стране уочавам обиље наслова страних аутора, дакле много преведених писаца, док с друге стране видим и доста домаћих писаца који се овде сусрећу са својим читаоцима. Много ме радује што сам у прилици да сретнем много младих читалаца, јер то показује да они нису само удубљени у своје телефоне, већ и да читају.

Амр Алгувејли, амбасадор Египта у Србији

Београдски сајам књига окупио је на једном месту дипломате и романописце, књижевнике и издаваче, музичаре и плесаче, песнике и новинаре, излагаче и публику, комедиографе и филмске редитеље. Србију сте посматрали очима Египћана, а откуцаје египатске културе сте пренели у срца Србије. На Београдском сајму сажето је 111 година дипломатских односа између Египта и Србије а овај велики празник књиге само је још једна потврда дуготрајног пријатељства.

Зоран Колунџија, издавач

Лепо време је навијало за овогодишњи сајам књига у Београду, и то је допринело општој атмосфери. Служба Београдског сајма је уиграна, као и увек, и све функционише баш како треба а издавачи се све више труде. Мислим да сви озбиљни издавачи прате токове у свету, посећујући иностране сајмове, па је и њихов наступ на Београдском сајму све осмишљенији и професионалнији. Српско издаваштво још једном и на овом сајму показује да је највиталнији део нашег друштва.

Венко Андоновски, писац

Београдски сајам је одувек био празник књиге, не само што се тиче квантитета оног што је понуђено већ и квалитета. Имате издаваче који објављују све важније светске писце. Могу да кажем да их делим у две категорије. Прва категорија је такозвана „Достојевски категорија“, пошто је мени Достојевски идол, а друга је „Мекдоналдс“, „фаст фуд“ књижевност, која се чита, и не значи наравно да нема књижевну вредност. То млади више воле.