Како сачувати дете у себи

Над опусом Предрага Пеђе Тодоровића

Овај српски сликар је велики маштар, сањар, археолог подсвести, психонаут, сан је надмоћна тематика у уметности о којој се објављују специјалистичка издања, па је своју нову изложбу у београдској Галерији УЛУС аутор насловио „Археологија сна“

Предраг Пеђа Тодоровић (Београд, 1967) комплетан је уметник, изражава се као сликар, мозаичар, акварелиста, цртач, керамичар, бави се акварелом, пастелом и илустрацијом књига за децу и одрасле. Његов опус има ноту наивности преко потребну, у исувише професионализованој уметности, запалој у техничење по сваку цену. Израз је то чисте, уметничке душе, сликара који је као Вилијам Блејк и његов ученик Семјуел Палмер сачувао дете у себи. Један велики научник 19. века је завапио за наивношћу коју је изгубио јер она отвара царство маште. Из неопходне везе с детињством истичу сокови ове уметности, као светачки миро сваку слику купају блага светлост и племенита сазвучја боја. Посебно је овај сликар радио на томе да у своја дела призове магију светлости, сунчане, вештачке у ноћи, али и наднаравне, оне божанске, као у објавама или на Таворској гори. У складу с тим осветљењем које може да савлада само веома вешт сликар је и његов колорит – блистав и врцав, испуњен контрастима, локалним тоновима, неочекиваним акцентима на сликама богатим детаљима, промишљених и сложених композиција.

Пeрсeфoнa, 2011, уљe нa плaтну, 64 x 47 цм

Тодоровић посеже у три царства – хришћанско, античко паганско и алхемијско, у религију, митологију и магију. Као и неке од најбољих сликара у историји (Јана ван Ајка, Бројгела, Леонарда и Дирера) занима га алхемија, тај једини вид окултизма који залази у божанско (алхемија се изучавала и на византијским универзитетима, старијим од европских). По том интересовању је и наследник медиалних волшебника и Тикалов ученик. Његов унутрашњи духовни свет је широк и дубок, простран, он је и један од најбољих интерпретатора старог српског певања, који када пева, запада у транс. Цело његово стваралаштво је ритуално, па је и у керамици у малом формату остварио дела изразите маште; боље рећи ритуално него фантастично, тај појам се од сталне (зло)употребе излизао и сада значи превише тога неуметничког и у сликарству. Овај сликар је на супротној страни, на другој обали од стварности, већим делом не припада овом свету а најмање хладном илустративном хиперреализму у који тоне савремено фантастично сликарство, због чега се Љуба Поповић с правом ограђивао од фантастике. За разлику и од уметника разуларене, подивљале маште, која запоседа бројне андерграунд америчке сликаре, запале у наркоманску и стрипску побеснелост, занима га равнотежа духа, тела и уметности, он се и физички не мења с годинама. Реч је о правом, искреном уметнику, занесењаку и посвећенику који нестаје у ери робота, хајтек ништавила и тоталитаризма, умно и духовно оскудног савременог човека, припадника крда тетовираног човечанства.

Aркaдиjaлиje, 2019, уљe нa плaтну, 80 x 100 цм

Њега интересују изгубљена царства, деца, осећања и митске животиње. У свему томе проналази златну меру, код њега нема сатанске естетике чудовишног, шокантног, наказног, ужасног и тортуре, који све више и брже освајају уметност. Његове звери знају и за доброту, али не на холивудски, дебилан начин, свака има свој карактер. Вратио је осећајни моменат на велика врата у уметност, а идејни, други услов уметности, у што већој мери проширио ка ирационалном. Између њега и грубе стварности, што значи и уобичајене реалистичке фигурације је непремостиви зид и дубока провалија. Показао је какве све предности може да има фигуративни израз лишен прецизности по сваку цену, педантерије и „пеглања“ ликовне материје. Реалност посматра кроз седам велова, схвата је бајковито, а то је данас ретка особина за уметника а камоли за обичног човека. Магија и онострано натапају његову уметност, али не на познати, комерцијални начин.

Лунa сa птицoм Сунчицoм, 2011, уљe нa плaтну, 61 x 41 цм

У формалном смислу Тодоровић је међу последњим нашим интимистима, наставио је тамо у чисто сликарском и извођачком смислу где су стали Коста Миличевић и Малиша Глишић, али је усамљено у српској уметности интимизам спојио с фантастичним изразом. Пронашао је само своју упоришну тачку јединства супротности, што је било основно начело Медиале, амалгам зачудног и поетског, у знаку неоконзервативног одбацивања најгорег у (пост)модерној уметности. Сетимо се да је Пикасо интимисте сматрао својим најгорим непријатељима. Пеђа Тодоровић не опрашта ни Марини Абрамовић, нити свим оним старим и новим деструкторима у име више, духовне лепоте која се најпре очитује у сликарски лепој, племенитој материји, првој жртви у рату између ликовне контрареволуције и авангарде. Њега више занима појава Арханђела него цела историја (пост)модерне уметности.
Сада је један од значајних ликовних чаробњака, налик Милошу Филиповићу Фићи, Драгославу Живковићу или Борису Драгојевићу на почетку његове каријере, ликовно другачији од свега на сцени, те је зато и Љуба Поповић био заинтересован за његово сликарство, размишљајући да га представи у Модерној галерији „Ваљево“, култној за имагинарне врсте уметности. Љуба је иначе познат по најстрожем вредносном критеријуму. Пеђа је велики маштар, сањар, археолог подсвести, психонаут, сан је надмоћна тематика у уметности о којој се објављују специјалистичка издања, па је своју нову изложбу у београдској Галерији УЛУС аутор насловио „Археологија сна“. Нису ли еротика и позив на сањарење нешто највредније у свакој уметности или, како пише Рене Шар: „Песник треба да остави трагове свога проласка, а не доказе. Једино трагови наводе на сањарење.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *