Juriša na Zimski dvorac nije bilo

MALO POZNATA ISTORIJA: KAKO JE ROĐEN JEDAN PLANETARNI MIT

Slavnu mitsku sliku Oktobarske revolucije nije stvorio sam istorijski događaj već moć umetničkog filma da preobrati stvarnost i probudi emocije gledalaca. Fasciniran monumentalnim zdanjem i netaknutim carskim predmetima u njemu, „Ejzenštejn je, u stvari, uništio Zimski dvorac“, piše Viktor Šklovski, najbolji tumač Ejzenštejna. Prizor juriša postao je veliki, otkačeni znak epohe i preselio se u večnost

Pisac ovih redova pamti onu novembarsku noć 2017. godine i stogodišnjicu događaja koji je potresao svet: neki glumac je dramatično čitao stranicu iz romana Džona Rida o zauzimanju carskog zdanja 1917. tj. o početku Oktobarske revolucije, čijih je deset prethodnih, apokrifnih dana onako maestralno opisivao, a zvanice odabrane među dvadesetak hiljada učesnika „Sanktpeterburškog kulturnog foruma“, koji je otvorio predsednik Vladimir Putin, sašaptavale su se u polumraku. Ogromna izložba, otvorena ovim povodom u zdanju Zimskog dvorca, a koju je priredio Državni Ermitaž pod naslovom „Zimski dvorac i Ermitaž 1917. Istorija se stvarala ovde“, vratila je poslednjem utočištu Privremene vlade negdašnji izgled. Sve je bilo kao nekad. Svest je dopisivala pucnje i šumove juriša koji je počinjao iza velikih prozora, odjekivali su hici sa „Aurore“ i vraćale se u sećanje masovne scene iz Ejzenštejnovog filma Oktobar: prizor strašan i veličanstven.
Rađanje jednog planetarnog mita.
Ali je Državni Ermitaž ovom prilikom izdao i nekoliko važnih naučnih publikacija, koji ovaj mit ne samo dovode u pitanje nego ga nedvosmisleno razotkrivaju, iznoseći na videlo ono što su upućeni dugo držali za sebe, a svet doznao tek posle sto godina.

[restrict]

Ubijeni, padajte!

„Organizovanog juriša na Zimski dvorac nije bilo“, tvrdi dr Ksenija Malič, naučni saradnik Ermitaža, u svojoj knjizi „Sergej Ejzenštejn. Oktobar u Zimskom“, 2017. godine. „Nije bilo potrebno jurišati na otvorena vrata. Osim toga i pored sve želje, osvajači su bili lišeni mogućnosti da izvrše simbolički gest zbacivanja carskih orlova sa gvozdenih dveri. Po naređenju Kerenskog isti su bili skinuti još u septembru te godine (Privremena vlada produžila je da koristi dvoglave orlove, ali bez krune i skiptra). Sve je to znao i Ejzenštejn. Više od toga, istorijski konsultanti su mu preporučivali da se drži činjenica i upad mornara u dvorac snimi iz Milionske ulice (gde se on stvarno i dogodio, prim. B. Z.) a ne ispod arkade Glavnog štaba. Ali u Oktobru je trebalo pokazati epohalni događaj, stihiju koja ruši omrznuti režim. Stvaraoci filma nisu hteli da prikažu revoluciju kao kamerni istorijski siže. Znači, trebalo je iskoristiti sav potencijal Dvorskog trga. U snimanju je učestvovalo hiljade statista. Na trgu su plamsale vatre, stotine reflektora (dovučenih iz Moskve iz svih krajeva Rusije, prim. B. Z.) osvetljavalo je zdanje, režiser je komandovao preko megafona, sa krova trijumfalne arke Glavnog štaba. Svi prozori Zimskog dvorca bili su osvetljeni. ’Ubijeni, padajte!’, razlegao se glas Ejzenštejna trgom.“ O noćnom snimanju pisale su sve novine. „Petrogradska pravda“ donela je poemu Genadija Fiša, u stilu Majakovskog:
Sve je to dozvao i vaskrsao
Ejzenštejn
Ustaj i snimaj se,
Istorijo!
U stvarnosti, dogodilo se 7. novembra 1917. nešto sasvim drugo. Boljševik Nikolaj Podvojski, uz Antonova-Ovsejenka i Čudnovskog glavni organizator napada na Zimski i hapšenja Privremene vlade, pokazao je u martu 1927. Ejzenštejnu i njegovom pomoćniku Aleksandrovu prozor podruma na Zimskom kanalu, kroz koji su se boljševici još popodne uvukli u dvorac i odande razišli po ogromnom zdanju. Poručnik Nikolajevskog učilišta Skorodinov (čija je sećanja takođe objavio Državni Ermitaž) svakog je dana prolazio pored zamandaljene kapije ulaza na Milionskoj ulici i zapanjio se kada je uveče kritičnog dana video da je ta kapija širom otvorena i da oko nje nema straže. Njegovi junkeri napustili su ovaj ulaz tokom večeri i vratili se u kasarne. Uskoro zatim učinio je to i ženski bataljon i Zimski dvorac je ostao bez odbrane. Poručnik je pojurio natrag vičući na sav glas, ali je sve bilo kasno.

Oko „juriša“ nije bio sasvim siguran ni Džon Rid, autor dela po kojem je Ejzenštejn želeo da nazove svoj film. Svedok i učesnik ovih zbivanja, američki sklon da poštuje činjenice, Rid je ipak koristio sve prednosti „dokumentarnog narativa“ i zabašurio činjenicu da je zgradu Zimskog dvorca napustio nekoliko časova pre sudbonosnih događaja. Vratio se tamo kada su mornari već harali po unutrašnjosti zgrade i preduzeo neku vrstu „ličnog juriša“, „nošen talasom nestrpljivih ljudi, ubačen u desni ulaz koji je vodio … u podrum istočnog krila zgrade, iz koga je polazio čitav lavirint hodnika i stepeništa“. Rid je zapao u carsko podzemlje, kroz koje je već protutnjalo stotine mornara i crvenih gardista, a onda jednim od mnogih stepeništa nagore, na treći sprat palate, gde je prisustvovao daljim događajima. Stvarno zauzimanje dvorca dogodilo se, međutim, bez ikakvog juriša, onako kako ga docnije opisuje sam Rid: „’Znate li kako je zauzet Zimski dvorac?’, pitao je neki treći čovek, mornar. ’Oko 23 časa saznasmo da nema više junkera na nevskoj strani. (Junkere, tj. učenike srednjih vojnih škola iz Petrograda i okoline, Privremena vlada je dan ranije mobilisala za odbranu Zimskog dvorca, zajedno sa ženskim Bataljonom smrti, koje su posprdno nazivali „udarnicama“, prim. B. Z.). Onda provalismo vrata i počesmo se povlačiti raznim stepeništima, jedan po jedan ili u manjim grupama. Kad smo stigli na vrh stepenica, junkeri nas zaustaviše i oduzeše nam puške. Ipak su naši ljudi i dalje, malo-pomalo pristizali, dok nismo bili u većini. Onda se okrenusmo i oduzesmo mi junkerima puške.’“ Tek kada su boljševici razoružali junkere u tzv. „Rotondi“, mogao je Antonov-Ovsejenko da pohapsi Privremenu vladu, koja se tome nije protivila, što se i dogodilo oko dva noću, čime je napad na Zimski dvorac politički i vojno bio okončan. Osim jedne „udarnice“, koja je bila vezana i silovana daleko od glavnih događaja i jednog izgrebanog kadeta – u ovoj revoluciji nije bilo žrtava.

Grad nikad mirniji

„Prevrat u današnjem Lenjingradu prošao je gotovo bez krvoprolića. Zauzimanje Zimskog dvorca dogodilo se posle pucnjave, ali je ranjenih bilo samo na našoj strani“, izjavio je docnije Anatolij Lunačarski, jedan od najbližih saradnika Lenjina i narodni komesar za prosvetu prve vlade Sovjeta. „Kuriozitet je bio u tome što je Privremena vlada našla sebi zaštitu od žena i dece, u bukvalnom smislu reči. Zimski dvorac su štitili ’devojački bataljon’ i jedan broj đaka-junkera. To je nametalo humane forme borbe. Petrograd je brzo povratio normalan izgled, a prevrat se nije odrazio na spoljni izgled ulica.“ A evo šta o istom piše Rid: „Prošlo je tri časa ujutro. Na Nevskom prospektu su gorela sva ulična svetla, top je bio odvučen… Grad je bio miran, verovatno nikad mirniji u svojoj istoriji.“
Nešto sasvim drugo video je i pokazao Ejzenštejn: „Gomilu koja juriša na Zimski dvorac. Mornara koji se vere na glavne dveri. Pucnjavu na paradnom Jordanskom stepeništu. Vojnike koji provaljuju kroz vrata Bele sale gde zaseda Privremena vlada. Svi ti kadrovi delovali su tako jarko i ubedljivo da su se brzo razišli na slike i plakate, ponavljali se iz filma u film i često koristili kao dokumentarna kino-hronika“, piše dr Ksenija Malič. „Mnoge od tih epizoda jednostavno je izmislio Ejzenštejn. Nije slučajno što je posle filma Oktobar inostrana štampa pisala o Ejzenštejnu kao o ’državnom činovniku za falsifikovanje istorije’. Tretman odeljenih činjenica nije odgovarao samo ideološkim ciljevima već je ovaj umetnički film odigrao važnu ulogu u procesu mitologizacije Oktobarske revolucije, zahvaljujući snažnoj umetničkoj ekspresiji, virtuoznom novatorskom korišćenju montaže i tačno pronađenim metaforama.“ Drugim rečima, sliku Oktobarske revolucije nije stvorio sam istorijski događaj već moć umetničkog filma da preobrati stvarnost i probudi emocije gledalaca. Fasciniran monumentalnim zdanjem i netaknutim carskim predmetima u njemu, „Ejzenštejn je, u stvari, uništio Zimski dvorac“, piše Viktor Šklovski, najbolji tumač Ejzenštejna. Prizor juriša postao je veliki, otkačeni znak epohe i preselio se u večnost.

Istorijsko modelovanje

Juriša, dakle, nije bilo. A koliko smo puta gledali „šturm“ iz Oktobra kao autentično svedočanstvo i dokumentarni prizor svog vremena? Narodne mase razbijaju i ruše glavnu kapiju sa carskim orlovima, čime se simbolički ostvaruje kolosalna promena, ne samo Oktobarska nego svaka revolucija, pojam revolucije kao pokretača istorije. Vrsni poznavalac Ejzenštejnovog dela Naum Klajman zaključuje: „Juriš na Zimski dvorac, zbog koga toliko kritikuju Ejzenštejna, dobar je primer ne antiistorijske propagande (zar je autor kriv što je ta epizoda bila tuđim rukama istrgnuta iz filma i prikazivana kao kino-hronka!) nego ’istorijskog modelovanja’. Ne ’modeluje’ li ta epizoda kulminaciju ne samo ruske revolucije 1917. godine nego i dve francuske, 1789 i 1830. godine, tačnije – ’revolucije uopšte’?“ Dakle, pred velikim umetničkim delom više nije važno šta se dogodilo ili se nije dogodilo, nego dejstvuje samo njegova pokretna slika „stvarnija od stvarnosti“, jača od istorije. Umetnost postaje dokument. Tako se, na kraju, kinematograf ispostavlja kao velika opasnost za istoriju. I zato nikako da se slože film i stvarna prošlost sveta. Pitanje je samo: ko ima prednost?

Masovni performans Jevrejinova

Ejzenštejnov pokušaj rekonstrukcije kulminacione epizode Oktobarske revolucije nije bio i prvi te vrste. Pod rukovodstvom pozorišnog režisera Nikolaja Jevrejinova 1920. godine na Dvorskom trgu upriličena je neverovatna inscenacija masovnih razmera pod naslovom „Zauzimanje Zimskog“. Prema uspomenama učesnika, slikara Jurija Anenkova i pisca Leva Nikulina, još razrušeni i gladujući Petrograd bacio je ogromna sredstva i snage na režiju ovog spektakla. U gradskoj električnoj centrali sakupili su sve raspoložive reflektore, na trg dovukli kolosalni dekor, u carsko zdanje pustili više od hiljadu glumaca i statista pod oružjem koji su trčali, vriskali i ludovali po dvoranama. Odred režisera pokušavao je da uvede neku organizaciju u haos u kome je učestvovalo ne manje od deset hiljada ljudi.

Ksenija Malič, „Sergej Ejzenštejn. Oktobar u Zimskom“, Državni Ermitaž, Sankt Peterburg, 2017

Staljin u Oktobru

Za razliku od Staljina, koga u Oktobru Sergeja Ejzenštejna uopšte nema, Trocki se u filmu često pojavljuje, što je bilo sasvim opravdano s obzirom na njegovu vodeću ulogu u pripremi oktobarskog prevrata. Upravo uoči premijere Oktobra, na samu desetogodišnjicu revolucije, Staljin izbacuje Trockog iz partije, odmah zatim i iz zemlje i započinje čistku ogromnih razmera. Istoga dana, 7. novembra 1927, dolazi iznenada u montažu filma, o čemu svedoči pomoćnik Ejzenštejna Grigorij Aleksandrov: „U četiri sata u montažu ulazi J. V. Staljin. Pozdravlja se kao da nas ne vidi prvi put i pita:
’Ima li u vašem filmu Trockog?’
’Da’, odgovara Sergej Mihailovič.
’Pokažite te delove.’
Staljin strog, zamišljen, neraspoložen za razgovor, odlazi u salu.
Nije bilo mehaničara. Sam sam nameštao i skidao rolne filma gde se pojavljivao Trocki. Ejzenštejn je sedeo pored Staljina, koji je na kraju zaključio: ’Danas ne prikazivati film sa Trockim.’
Tri epizode u kojima se pojavljivao Trocki izbacili smo do večeri. A dva dela filma u kojima se nismo mogli makazama izbaviti od Trockog prosto smo odložili da bismo im se vratili tokom novembra i decembra. Te večeri smo u Boljšom teatru prikazivali samo fragmente našeg filma.“

Grigorij Aleksandrov, „Epoha i film“, Politizdat, Moskva, 1976

Oktobar rezultat Februara

Privremena vlada, rezultat Februarske revolucije i obaranja carizma, sastavljena od krupnih buržuja i masona, sama je bila kriva za sudbinu koja ju je snašla. Ona nije imala nikakvog autoriteta niti uporišta u ruskom narodu. Najmanje u Armiji, koju je za nekoliko meseci uspela da uništi. U oktobru nije se našao niko da je brani. Ostala je sama samcata u Malahitnoj, pa onda Beloj sali Zimskog dvorca, a vrhunac poniženja bio je da je morala da u zatvor ide peške, okružena masom koja joj se rugala i pljuvala je. Što ih nisu linčovali i pobacali u Nevu s Trojickog mosta, ministri imaju pre svega da zahvale crvenoj straži, koja je uspela da ih žive dovede u Petropavlovsku tvrđavu.

Ivan Solonjevič, „Mitovi revolucije“, Moskva, 2016

[/restrict]