Јуриша на Зимски дворац није било

МАЛО ПОЗНАТА ИСТОРИЈА: КАКО ЈЕ РОЂЕН ЈЕДАН ПЛАНЕТАРНИ МИТ

Славну митску слику Октобарске револуције није створио сам историјски догађај већ моћ уметничког филма да преобрати стварност и пробуди емоције гледалаца. Фасциниран монументалним здањем и нетакнутим царским предметима у њему, „Ејзенштејн је, у ствари, уништио Зимски дворац“, пише Виктор Шкловски, најбољи тумач Ејзенштејна. Призор јуриша постао је велики, откачени знак епохе и преселио се у вечност

Писац ових редова памти ону новембарску ноћ 2017. године и стогодишњицу догађаја који је потресао свет: неки глумац је драматично читао страницу из романа Џона Рида о заузимању царског здања 1917. тј. о почетку Октобарске револуције, чијих је десет претходних, апокрифних дана онако маестрално описивао, а званице одабране међу двадесетак хиљада учесника „Санктпетербуршког културног форума“, који је отворио председник Владимир Путин, сашаптавале су се у полумраку. Огромна изложба, отворена овим поводом у здању Зимског дворца, а коју је приредио Државни Ермитаж под насловом „Зимски дворац и Ермитаж 1917. Историја се стварала овде“, вратила је последњем уточишту Привремене владе негдашњи изглед. Све је било као некад. Свест је дописивала пуцње и шумове јуриша који је почињао иза великих прозора, одјекивали су хици са „Ауроре“ и враћале се у сећање масовне сцене из Ејзенштејновог филма Октобар: призор страшан и величанствен.
Рађање једног планетарног мита.
Али је Државни Ермитаж овом приликом издао и неколико важних научних публикација, који овај мит не само доводе у питање него га недвосмислено разоткривају, износећи на видело оно што су упућени дуго држали за себе, а свет дознао тек после сто година.

[restrict]

Убијени, падајте!

„Организованог јуриша на Зимски дворац није било“, тврди др Ксенија Малич, научни сарадник Ермитажа, у својој књизи „Сергеј Ејзенштејн. Октобар у Зимском“, 2017. године. „Није било потребно јуришати на отворена врата. Осим тога и поред све жеље, освајачи су били лишени могућности да изврше симболички гест збацивања царских орлова са гвоздених двери. По наређењу Керенског исти су били скинути још у септембру те године (Привремена влада продужила је да користи двоглаве орлове, али без круне и скиптра). Све је то знао и Ејзенштејн. Више од тога, историјски консултанти су му препоручивали да се држи чињеница и упад морнара у дворац сними из Милионске улице (где се он стварно и догодио, прим. Б. З.) а не испод аркаде Главног штаба. Али у Октобру је требало показати епохални догађај, стихију која руши омрзнути режим. Ствараоци филма нису хтели да прикажу револуцију као камерни историјски сиже. Значи, требало је искористити сав потенцијал Дворског трга. У снимању је учествовало хиљаде статиста. На тргу су пламсале ватре, стотине рефлектора (довучених из Москве из свих крајева Русије, прим. Б. З.) осветљавало је здање, режисер је командовао преко мегафона, са крова тријумфалне арке Главног штаба. Сви прозори Зимског дворца били су осветљени. ’Убијени, падајте!’, разлегао се глас Ејзенштејна тргом.“ О ноћном снимању писале су све новине. „Петроградска правда“ донела је поему Генадија Фиша, у стилу Мајаковског:
Све је то дозвао и васкрсао
Ејзенштејн
Устај и снимај се,
Историјо!
У стварности, догодило се 7. новембра 1917. нешто сасвим друго. Бољшевик Николај Подвојски, уз Антонова-Овсејенка и Чудновског главни организатор напада на Зимски и хапшења Привремене владе, показао је у марту 1927. Ејзенштејну и његовом помоћнику Александрову прозор подрума на Зимском каналу, кроз који су се бољшевици још поподне увукли у дворац и оданде разишли по огромном здању. Поручник Николајевског училишта Скородинов (чија је сећања такође објавио Државни Ермитаж) сваког је дана пролазио поред замандаљене капије улаза на Милионској улици и запањио се када је увече критичног дана видео да је та капија широм отворена и да око ње нема страже. Његови јункери напустили су овај улаз током вечери и вратили се у касарне. Ускоро затим учинио је то и женски батаљон и Зимски дворац је остао без одбране. Поручник је појурио натраг вичући на сав глас, али је све било касно.

Око „јуриша“ није био сасвим сигуран ни Џон Рид, аутор дела по којем је Ејзенштејн желео да назове свој филм. Сведок и учесник ових збивања, амерички склон да поштује чињенице, Рид је ипак користио све предности „документарног наратива“ и забашурио чињеницу да је зграду Зимског дворца напустио неколико часова пре судбоносних догађаја. Вратио се тамо када су морнари већ харали по унутрашњости зграде и предузео неку врсту „личног јуриша“, „ношен таласом нестрпљивих људи, убачен у десни улаз који је водио … у подрум источног крила зграде, из кога је полазио читав лавиринт ходника и степеништа“. Рид је запао у царско подземље, кроз које је већ протутњало стотине морнара и црвених гардиста, а онда једним од многих степеништа нагоре, на трећи спрат палате, где је присуствовао даљим догађајима. Стварно заузимање дворца догодило се, међутим, без икаквог јуриша, онако како га доцније описује сам Рид: „’Знате ли како је заузет Зимски дворац?’, питао је неки трећи човек, морнар. ’Око 23 часа сазнасмо да нема више јункера на невској страни. (Јункере, тј. ученике средњих војних школа из Петрограда и околине, Привремена влада је дан раније мобилисала за одбрану Зимског дворца, заједно са женским Батаљоном смрти, које су поспрдно називали „ударницама“, прим. Б. З.). Онда провалисмо врата и почесмо се повлачити разним степеништима, један по један или у мањим групама. Кад смо стигли на врх степеница, јункери нас зауставише и одузеше нам пушке. Ипак су наши људи и даље, мало-помало пристизали, док нисмо били у већини. Онда се окренусмо и одузесмо ми јункерима пушке.’“ Тек када су бољшевици разоружали јункере у тзв. „Ротонди“, могао је Антонов-Овсејенко да похапси Привремену владу, која се томе није противила, што се и догодило око два ноћу, чиме је напад на Зимски дворац политички и војно био окончан. Осим једне „ударнице“, која је била везана и силована далеко од главних догађаја и једног изгребаног кадета – у овој револуцији није било жртава.

Град никад мирнији

„Преврат у данашњем Лењинграду прошао је готово без крвопролића. Заузимање Зимског дворца догодило се после пуцњаве, али је рањених било само на нашој страни“, изјавио је доцније Анатолиј Луначарски, један од најближих сарадника Лењина и народни комесар за просвету прве владе Совјета. „Куриозитет је био у томе што је Привремена влада нашла себи заштиту од жена и деце, у буквалном смислу речи. Зимски дворац су штитили ’девојачки батаљон’ и један број ђака-јункера. То је наметало хумане форме борбе. Петроград је брзо повратио нормалан изглед, а преврат се није одразио на спољни изглед улица.“ А ево шта о истом пише Рид: „Прошло је три часа ујутро. На Невском проспекту су горела сва улична светла, топ је био одвучен… Град је био миран, вероватно никад мирнији у својој историји.“
Нешто сасвим друго видео је и показао Ејзенштејн: „Гомилу која јуриша на Зимски дворац. Морнара који се вере на главне двери. Пуцњаву на парадном Јорданском степеништу. Војнике који проваљују кроз врата Беле сале где заседа Привремена влада. Сви ти кадрови деловали су тако јарко и убедљиво да су се брзо разишли на слике и плакате, понављали се из филма у филм и често користили као документарна кино-хроника“, пише др Ксенија Малич. „Многе од тих епизода једноставно је измислио Ејзенштејн. Није случајно што је после филма Октобар инострана штампа писала о Ејзенштејну као о ’државном чиновнику за фалсификовање историје’. Третман одељених чињеница није одговарао само идеолошким циљевима већ је овај уметнички филм одиграо важну улогу у процесу митологизације Октобарске револуције, захваљујући снажној уметничкој експресији, виртуозном новаторском коришћењу монтаже и тачно пронађеним метафорама.“ Другим речима, слику Октобарске револуције није створио сам историјски догађај већ моћ уметничког филма да преобрати стварност и пробуди емоције гледалаца. Фасциниран монументалним здањем и нетакнутим царским предметима у њему, „Ејзенштејн је, у ствари, уништио Зимски дворац“, пише Виктор Шкловски, најбољи тумач Ејзенштејна. Призор јуриша постао је велики, откачени знак епохе и преселио се у вечност.

Историјско моделовање

Јуриша, дакле, није било. А колико смо пута гледали „штурм“ из Октобра као аутентично сведочанство и документарни призор свог времена? Народне масе разбијају и руше главну капију са царским орловима, чиме се симболички остварује колосална промена, не само Октобарска него свака револуција, појам револуције као покретача историје. Врсни познавалац Ејзенштејновог дела Наум Клајман закључује: „Јуриш на Зимски дворац, због кога толико критикују Ејзенштејна, добар је пример не антиисторијске пропаганде (зар је аутор крив што је та епизода била туђим рукама истргнута из филма и приказивана као кино-хронка!) него ’историјског моделовања’. Не ’моделује’ ли та епизода кулминацију не само руске револуције 1917. године него и две француске, 1789 и 1830. године, тачније – ’револуције уопште’?“ Дакле, пред великим уметничким делом више није важно шта се догодило или се није догодило, него дејствује само његова покретна слика „стварнија од стварности“, јача од историје. Уметност постаје документ. Тако се, на крају, кинематограф испоставља као велика опасност за историју. И зато никако да се сложе филм и стварна прошлост света. Питање је само: ко има предност?

Масовни перформанс Јеврејинова

Ејзенштејнов покушај реконструкције кулминационе епизоде Октобарске револуције није био и први те врсте. Под руководством позоришног режисера Николаја Јеврејинова 1920. године на Дворском тргу уприличена је невероватна инсценација масовних размера под насловом „Заузимање Зимског“. Према успоменама учесника, сликара Јурија Аненкова и писца Лева Никулина, још разрушени и гладујући Петроград бацио је огромна средства и снаге на режију овог спектакла. У градској електричној централи сакупили су све расположиве рефлекторе, на трг довукли колосални декор, у царско здање пустили више од хиљаду глумаца и статиста под оружјем који су трчали, врискали и лудовали по дворанама. Одред режисера покушавао је да уведе неку организацију у хаос у коме је учествовало не мање од десет хиљада људи.

Ксенија Малич, „Сергеј Ејзенштејн. Октобар у Зимском“, Државни Ермитаж, Санкт Петербург, 2017

Стаљин у Октобру

За разлику од Стаљина, кога у Октобру Сергеја Ејзенштејна уопште нема, Троцки се у филму често појављује, што је било сасвим оправдано с обзиром на његову водећу улогу у припреми октобарског преврата. Управо уочи премијере Октобра, на саму десетогодишњицу револуције, Стаљин избацује Троцког из партије, одмах затим и из земље и започиње чистку огромних размера. Истога дана, 7. новембра 1927, долази изненада у монтажу филма, о чему сведочи помоћник Ејзенштејна Григориј Александров: „У четири сата у монтажу улази Ј. В. Стаљин. Поздравља се као да нас не види први пут и пита:
’Има ли у вашем филму Троцког?’
’Да’, одговара Сергеј Михаилович.
’Покажите те делове.’
Стаљин строг, замишљен, нерасположен за разговор, одлази у салу.
Није било механичара. Сам сам намештао и скидао ролне филма где се појављивао Троцки. Ејзенштејн је седео поред Стаљина, који је на крају закључио: ’Данас не приказивати филм са Троцким.’
Три епизоде у којима се појављивао Троцки избацили смо до вечери. А два дела филма у којима се нисмо могли маказама избавити од Троцког просто смо одложили да бисмо им се вратили током новембра и децембра. Те вечери смо у Бољшом театру приказивали само фрагменте нашег филма.“

Григориј Александров, „Епоха и филм“, Политиздат, Москва, 1976

Октобар резултат Фебруара

Привремена влада, резултат Фебруарске револуције и обарања царизма, састављена од крупних буржуја и масона, сама је била крива за судбину која ју је снашла. Она није имала никаквог ауторитета нити упоришта у руском народу. Најмање у Армији, коју је за неколико месеци успела да уништи. У октобру није се нашао нико да је брани. Остала је сама самцата у Малахитној, па онда Белој сали Зимског дворца, а врхунац понижења био је да је морала да у затвор иде пешке, окружена масом која јој се ругала и пљувала је. Што их нису линчовали и побацали у Неву с Тројицког моста, министри имају пре свега да захвале црвеној стражи, која је успела да их живе доведе у Петропавловску тврђаву.

Иван Солоњевич, „Митови револуције“, Москва, 2016

[/restrict]