ТВ серија „Најзначајнији догађаји Другог светског рата у колору“
Филмска историјска документација везана за кључне моменте Другог светског рата је добила, ако ништа друго, ново техничко рухо у „Нетфликсовој“ ТВ серији „Најзначајнији догађаји Другог светског рата у колору“, која је свеже „обојена“ и дигитализована доступна огромном тржишту у преко 190 земаља. Садржај је, међутим, подређен текућим потребама западне политичке и војне пропаганде
Иако „Нетфликс“ тврди да је технички најнапреднијим средствима осавременио оригиналне снимке хорора Другог светског рата, обојивши и дигитално освеживши документарне материјале сакупљене широм света, „никада досад виђене“, а све за потребе тренутно преко њиховог стриминг сервиса доступне у чак 190 земаља света под рогобатним називом „Најзначајнији догађаји Другог светског рата у колору“, то баш и није све тако. Да, у њиховом је поседу поменути „никад виђени“ атрактивни ратни документарни материјал од кога је незахтевној клијентели широм света понуђена дајџестрина и на лагане залогаје исецкана причица о рату свих ратова, као бајковито предање које понавља до детаља исте ствари не залазећи ни тренутка иза званичних и осталих истина, другим речима не нудећи баш ништа ауторски значајно, још мање непознато и никад виђено. Заправо, све је ово већ виђено у оригиналном паковању још пре десет година и емитовано на „Војном каналу“ у Сједињеним Државама под називом „Други светски рат у ХД колору“. Тада је ХД квалитет слике био појам технолошког напретка у презентацији телевизијске слике, а обојени, ремастеризовани, призори из Другог светског рата су истински унели новину у документарној заоставштини овог сукоба. „Нетфликс“ је откупио ове материјале и претворио их у сада, пригодно новим временима, десетоделну серију своје стриминг понуде која може да се преузме и конзумира одмах, у целини, као десеточасовно „бинџовање“ ужасима Другог светског рата. Ова серија је отуда пример уносне пословне политике у одлуци да се на овакав начин рециклирају снимци рата који су оригинално дело британских независних продуцената иза „Ворлд медиа рајтса“ и немачке државне телевизије ЗДФ, продуцената који су потом склопили уносни уговор о дистрибуцији с „Нетфликсом“ који је њихову серију довео пред публику у преко 190 земаља што је тржиште до кога сами нису могли да допру.
Наводно невиђени архивски материјали
Додуше, било је и неких промена у односу на оригиналну грађу. Наводно су убачени додатни архивски материјали који заиста нису досад виђени. Посебно се то односи на материјале из Русије и Јапана, а промењен је и наратор. Уместо Роберта Пауела, који је у првом наврату водио гледаоце кроз историју ратног ужаса, сада је тај задатак поверен чувеном острвском глумачком ветерану Дереку Џејкобију. Његов допринос је осетно побољшао квалитет документарног материјала у целини с обзиром на то да је реч о једном од глумаца изузетне дикције и вокалне глумачке харизме што је за овакву врсту филмова врло значајно. Иако се инсистирало на томе да је видео-материјал главни састојак ове серије, и још адекватно расположивој техници осавремењен и на звучном и визуелном плану, ништа мањи значај у одвајању расположивог простора нису имали и гости серије, угледни историчари из свих земаља које су биле у фокусу заплета десет епизода серије. Такозване „говореће главе“, како у драматургији документараца називају за дотичну тему ангажоване стручне особе, овде су испуниле можда и превелики простор у односу на документарни филмски садржај, али су одабрани елоквентни и, делује, добро потковани стручњаци који занимљиво и уверљиво причају, па је ова иначе озбиљна мана документарног жанра некако остала без значајнијег утицаја на све што се у серији нуди гледаоцима. Свакако, потпуно је отворено питање да ли је садржај пропорционално квалитетан и то не само у односу слика–наратив већ најпре да ли су одабрани снимци заиста довољно илустративни и истовремено ретки да би ова серија одбранила став аутора да је реч о досад невиђеном или бар ретко коришћеном материјалу из Другог светског рата. Свака од десет епизода има своју тему и сходно њој фокус који нас уводи у конкретну тему (ратну етапу), а која је, опет дискутабилно, добро, површно или потпуно неодговарајуће презентована гледаоцима. Прва епизода се бави брзим освајањем Европе од стране Немачке. Такозвани блицкриг је у историју модерног ратовања увео нови термин који подразумева муњевито, брутално и крваво гажење непријатељске војске све до њене брзе и безусловне капитулације. Гледајући ово ви неминовно бивате постављени у положај да се дивите невероватном немачком устројству и одлучности у ратовању које је довело до најбржег освајања већег дела Европе од стране неке силе. Пошто су Британци коаутори серије, разумљиво је што је хвалоспевно описана чувена ваздушна Битка за Британију с непоколебљивим Винстоном Черчилом на челу, после које је Британија изашла као победник и остала једина европска сила која није окупирана ниједног тренутка током рата нити ни на једном делу своје територије. Следе епизоде посвећене су нападу Јапанаца на Перл Харбор, чувеној поморској бици на Мидвеју (занимљиво, закључак је да су Американци уз помоћ среће изашли као победници у овој судбоносној бици за даљи ток ратовања на Пацифику), опсади Стаљинграда (све с паушалним и безброј пута истицаним спасом Совјетског Савеза од чувене руске зиме), искрцавању савезника (чувени Дан Д), још чувеној бици у Арденима после искрцавања којом се поноси америчка војна историја, бомбардовању Дрездена запаљивим бомбама (интересантно је да је овом масакру над становницима немачког града од стране савезника посвећена скоро цела епизода иако је по данашњем мерилу ово пример ратног злочина, што је у овој приче и те како видљиво!), а последње две епизоде се, дакако, баве такође маркантним, контроверзним али у помињању овог рата неизбежним причама о ослобађању логора у Бухенвалду (откривањем заправо да су постојали логори смрти) и америчким бомбардовањем Јапана атомским бомбама.
Арогантно западно посматрање Другог светског рата
У већем делу ова серија веома подсећа на успешну играну серију Стивена Спилберга и Тома Хенкса „Браћа по оружју“ иако се она бавила причом о војној јединици која је после искрцавања у Нормандији прошла све чувене борбе до уласка у Берлин. Подсећа, јер је реч о једнако арогантном и на западни допринос фокусираном посматрању на Други светски рат у коме су тенденциозно биране теме у контексту садржаја читаве серије постављене тако да „доказују“ да је англо-саксонски ратни напор и њему последични учинак у суштини једини заслужни чинилац у победи тзв. савезника у овом рату. Што је очекивана једностраност и ко зна који по реду доказ да је историја врло флексибилна наука и да истински зависи највише од тога ко се и у које сврхе на њу позива. Још је, међутим, занимљивији приступ немачком и јапанском учешћу у Другом светском рату који је све само не осуђујући. У појединим моментима куртоазно поштовање према одређеним војним доктринама ове две тадашње војне силе ишло је и до отвореног дивљења. Ако ништа друго бар се, засад додуше, нико није огласио увређен због грешака или површног приказивања историје, да ипак не кажемо пристрасног, као што је недавно био случај такође с „Нетфликсовим“ историјским документарцем у коме су у оквиру приче о злогласном чувару у логору смрти Собибор показали ондашње мапе Европе с бројним омашкама, а Пољску као државу на чијој се територији налазило највише логора иако су они били немачки, премда Пољска од њихове стране окупирана земља није имала никакав утицај на отварање тих логора – због тога се огласио пољски премијер демантујући овако из контекста извучену и злоупотребљену историјску слику везану за концентрационе логоре. И не само за њих, може се рећи. Чини се, отуда, да је обнављање прича из Другог светског рата у форми документараца који су пуни „чудесних, никада до сада виђених призора, али и победе духа слободарског демократског запада“ нека врста одржавања ватре у погледу значаја војне силе Запада, силе која се из те све даље историје протеже консеквентно до данашњих дана када он једнако херојски води битке против савремених пошасти. Узгред, „Нетфликс“ са својим сарадницима из овог документарца припрема још један филм с „досад невиђеним снимцима“, а који, разуме се, опет из западног узвишеног угла посматрања намерава да опише борбу краљевских елита за сопствени и опстанак демократије широм света, а у раздобљу од почетка Првог светског рата до данас. Наравно, све је свеже обојено па се и ова серија позива на тај квалитет и истиче га већ у наслову – „Краљевства у колору“.