У грчкој култури Термопилску битку сматрали су једним од кључних догађаја. Не у погледу епилога битке већ у погледу слављења мотива који су довели до тога да се Спартанци са савезницима супротставе таквом и толиком противнику. Свест о томе шта је урађено и са којим мотивом постала је један од угаоних каменова и хеленске свести, а касније и европске културе и цивилизације. Аналогија с Косовом и Метохијом скоро је сасвим потпуна
Када се говори о резултатима Министарства културe и информисањa, треба узети у обзир читав распон околности. Постоје ствари које су видљиве, које се налазе у фокусу, попут реконструкције два великa музеја, Музеја савремене уметности и Народног музеја. То су, без сумње, кључни догађаји у раду Mинистарства, будући да су привлачили пажњу јавности, на првом месту због недопустиво дугог периода у ком су били затворени. Oво министарство је у оквиру својих надлежности урадило максимум и значајно допринело да та два пројекта буду окончана. Наравно, видљиви су и напори председника државе, који је дао значајан импулс тим догађајима, као и Владе Србије – каже у интервјуу за „Печат“ Владан Вукосављевић, министар културе и информисања у влади Републике Србије.
Као ресорни министар, да ли бисте се сложили да Министарство културе треба најпре да заступа српско становиште у културној политици?
Сматрамо да је увођење такозваног српског становиштa или логикe превасходно српских интереса у политике ове државе примарно. Србија је матична држава српског народа и држава националних мањина које у њој обитавају. Српски народ који живи у овој, али и у другим државама у региону нема ниједну другу матичну државу осим ове. Сваки напор усмерен ка афирмацији адекватне културне политике је, заправо, афирмација аутентичне националне, историјске и друштвене потребе, али и потребе савременог света и будућности. Многе ствари су на ту тему урађене. Неке су дале резултат одмах, а неке ће, надамо се, дати резултате током времена. Поред осталог, ми смо с представницима Републике Српске и с нашим удружењима из окружења, из Црне Горе, Румуније, Хрватске, Мађарске, где постоје српска удружења и српске заједнице, које историја на неки начин топи и где је долазило до асимилације, напуштања основног културног обрасца па и националног, у Сремским Карловцима потписали Повељу о српском културном простору. Неки скептик или зли језик може да се запита какви су ефекти тога. Директни ефекти се не могу рачунати на три месеца, на шест месеци или на годину дана када су овакве теме у питању. Наш мотив је био заједно с колегама из Републике Српске и с нашим удружењима из региона да прво у пољу идеја оснажимо и дефинишемо једну свест: да постоји српски културни простор. Tај „српски културни простор“ није идентичан са српским политичким простором. Политички простор је простор једне државе, једног народа и на том географском простору владају закони и правила једне земље. Она има своје границе, своjе институције. Културни простори су осетљивија и дубља тема. Сваки народ има свој културни простор, тако и српски. То није ексклузивно право српског народа. Непрестано смо истицали да је српски културни простор онај простор на коме је српски народ током дугог историјског трајања оставио несумњиве трагове свог материјалног и нематеријалног наслеђа. У једном ширем схватању, тај се простор може скицирати као простор који иде од Свете Горе Атонске и манастира Хиландарa па до Беча, Трста, Арада, Темишвара, Будимпеште, Сентaндреје, Боке которске, Дубровника, Далмације, Лике, Црне Горе. Српски културни простор није ексклузиван у свом историјском постојању. Он се прожима, преплиће и коегзистира с културним просторима других народа и, наравно, прима и даје утицаје. Битан задатак Mинистарства, па и овог друштва, јесте да обрати пажњу на српски народ који живи изван Србије. Имамо, рецимо, припаднике српског народа који живе у Хрватској, где су изложени различитим проблемима, попут укидања права на коришћењe ћириличког писма и другим атацима на идентитет. Нису све ствари у Хрватској црне, има охрабрујућих наговештаја када је реч о Српској православној цркви, али има разних притисака који се тичу употребе језика и писма. Нажалост, проблеми тог типа се појављују и у Црној Гори, док у Македонији датирају одраније, нарочито када је реч о одржавању српских културно-историјских споменика. Mорамо да знамо да о српском културном наслеђу, материјалном и нематеријалном, што је врло битно јер на та два стуба почива једна култура, нико неће водити бољу и већу бригу негo матична држава Србија. Шта значи „српски културни простор“? То значи да установе сарађују, да се подстиче свест о идентитетским питањима, о неопходности заштите језика и ћириличког писма, и нашeг културног и историјског наслеђа. Морамо знати да је тај простор живи организам српског народа у његовом историјском, а кад је реч о пољу симбола, у трансисторијском смислу. Дакле, таква врста повеље један je од корака ка стварању заједничке културне свести српског народа, која постоји, присутна је, али је била изложена током деценија и фрагментирању и негирању и понижавању и покушају асимилације и покушају стављања у културне торове новонасталих држава после распада заједничке државе која је била неуспешни историјски експеримент. Према томе, српски културни простор, културни интереси српског народа јесу они које сам на почетку овог одговора скицирао. Мислим да то мора да буде елемент културне политике.
Да ли је то што сте образложили и део концепта који је Министарство уважило у документу о стратешком развоју културе у наредној деценији?
Mинистарство је у сарадњи с бројним стручњацима израдило веома озбиљан документ који се назива „Стратегија развоја културе Републике Србије 2019–2029“. Међутим, и даље смо суочени с различитим административним компликацијама. Верујем, заправо скоро сам сигуран, да је највише замерки везано за преамбулу, то јест за уводни део те стратегије где се говори о димензијамa српске културе, о њеном основном идентитету, о прожимајућем духу. Када кажемо српска култура, ми говоримо и о старословенској димензији и о светосавској димензији и о херојској димензији српске културе, али и модернистичкој, савременој и контактној. Ми смо друштво сложених историјских наноса и наслага. Овде је шездесет година постојао систем који се трудио у складу са својим постулатима да српску културу угура у границе Републике Србије, а да оно што се одвија преко Дрине или неких других граница назива другим именима. Изложени смо снажним процесима акултурације и самонегације културног идентитета и другим незгодним и болним процесима углавном идеолошког типа. Ти процеси су давали резултате. Дошло је до калцификације неких ставова, дошло је до промене свести. И дан-данас смо суочени са аутошовинизмом, поготово у делу такозване интелектуалне елите. Наравно, то захтева посебну елаборацију. Рад на српском идентитету мора да буде једноставан, снажан, упоран и, наравно, финансиран. Није све у новцу када је реч о култури, али новац је битан алат за афирмисање одређених ставова. Као једини пут видим уску стазу између два процеса који се међусобно искључују, а сваки је, истина не у истом интензитету, штетан на свој начин. Један је процес акултурације, глобални процес у којем финансијски јаче, или на други начин снажније културе покушавају да направе оно што се може назвати монокултуром. То значи да једна култура прелива друге културе, да их своди на минимално и основно, а да се заправо прави нека врста једне културе. Помесне културе су изложене том процесу акултурације, губљењу и топљењу сопственог идентитета и преласку у идентитет који је дифузан, нејасан и свакако није аутентичан. Насупрот томе стоји такође присутан феномен, мање опасан, али о коме би требало водити рачуна, а то је феномен културног етноцентризма, где се, управо у страху или у борби против процеса акултурације, културе затварају у себе. Међутим, ако култура нема пропулзију, ако не трпи и не даје утицаје, ако не дозвољава културна струјања и културну размену, онда она атрофира и губи своју историјску снагу. Између акултурације и културног етноцентризма налази се стабилна стаза. Аутентична историјски форматирана, формирана, квалитетна и утемељена култура непрестано, као што је то увек било у историји, мора да буде отворена за динамичне процесе, јер култура је жив организам у области духа и на тај начин она обогаћује своје корење. С друге стране, мора се водити рачунa да губљење идентитета јесте неповратни процес и да културе које су изгубиле свој идентитет, а то је историја показала у многим случајевима, јесу ослабиле своју унутрашњу структуру и та друштва и такви народи често су потпуно нестајали с историјске сцене. Дакле, много посла постоји у материјалном свету који нас окружује.
Сведоци смо свакодневно бескрупулозних покушај отимања и својатања нашег културног, историјског наслеђа на Косову и Метохији. Како видите ову ситуацију?
Процеси који се могу назвати у ширем смислу процесима отимања српског културног идентитета и традиције нису од јуче. То је сложена историјска ситуација која сеже више од сто година у нашу прошлост. Везана је за комплексне процесе онога што је академик Екмечић називао „религијом као вододелницом нација“. Тај модел не постоји нигде у Европи и свету, али код нас је постојао захваљујући интересима великих сила чија је политика била и остала присутна, што је довело до озбиљних последица. Деценијама се српској култури приписивало да се налази на територији између Тимока и Дрине и да све што није на том простору, а припада српском народу, треба да буде лишено атрибута „српски“ и да буде претопљено у неки други идентитет новонастали, новосковани и млађи од српског. То су процеси који због природе система образовања, школског система и медија нису толико видљиви, што је велика опасност јер на тај начин српска култура бива лишена и дела историје дубровачке књижевности, дела историје српског народа у Босни и Херцеговини, која је велика и крвава историја, веома историјски важног и храброг српског народа и у Херцеговини и у Босни. О питањима српског идентитета у Црној Гори потрошени су океани мастила. Управо се враћамо на тему српског културног простора и српског идентитета. Дакле, не може се прихватити можда јавно неизречена, али снажно присутна логика да српској култури припада само оно што је такозвано „србијанско“. Српски народ насељава читав овај регион, он има дуго историјско трајање без обзира да ли су Срби били и постaјали стицајем различитих околности римокатолици или муслимани, или су остајали у православној вери и били Срби. Наравно, свако има право на избор и конверзију. И конверзија је природан процес, али многи Срби, нарочито многи Срби римокатолици јасно су запажали дистинкцију и наставили да се осећају као део српског народа и као Срби, независно од њиховог верског опредељења. Дакле, и интереси неких великих сила и неких наших суседа веома су незгодни, иду против интереса српске културе, а имплицитно српског идентитета. То је историја исписала као своје странице и нагласила је те векторе. Не можемо да се надамо да ће се силе које по тим векторима поступају променити. Можда и хоће, али не смемо да базирамо оптимизам на тој претпоставци. Нека свако ради свој посао онако како мисли да треба. То важи и за нас. Морамо да учинимо све да заштитимо свој национални, културни и историјски идентитет.
Шта Министарство чини да истраје у својим плановима за „инсталирање“ ћирилице у реални живот?
Министарство културе и информисања и ја сматрамо да је ћириличко писмо веома важно идентитетско питање овог народа. Чињеница да наш свет захваљујући околности, школском систему и духу времена симултано познаје и препознаје латинично писмо охрабрујућа је и добра. Ако данас човеку који имa само основну школу дате текст на ћирилици и латиници и не кажете зашто сте му текст дали, а после му текстове узмете и питате га којим писмом су били написани, он се неће сетити да ли су били исписани ћирилицом или латиницом. У најбољем случају ће се сетити неког знака, неке графеме, па ће на основу тога моћи можда да реконструише писмо. Познавање оба писма, и латиничног алфабета и ћириличке азбуке, компаративна je предност, то је добро само по себи. Међутим, имајући у виду околности које владају свуд у свету, интернет, индустрију забаве, индустрију медија, и друге факторе, више je него јасно, само злонамерник то не види, да је ћирилица све мање у употреби. Морамо као држава, без насиља државног и административног, различитим мерама и многим потезима да охрабрујемо употребу ћириличког писма. Код нас постоји необична, рекао бих уникатна, глобално гледано, дистинкција која дефинише појмове јавне и службене употребе језика и писма. Према нашем сазнању то нигде у свету не постоји на овај начин. Jедноставно, службена употреба подразумева и појам јавне употребе. Наравно да нико никоме не забрањује да користи латиницу. Државне установе и медији, поготово телевизије с националном фреквенцијом када је реч о титловању филмова треба да користе ћирилицу као основно писмо. Када говоримо о деклaрацијама на артиклима у самопослугама, оне као и многе друге ствари морају бити написане ћириличким писмом, а произвођач или увозник или неко други има право, може да напише етикету и латиницом. Мислим да је заблуда и да је логичка клопка да ми имамо два писма. Не, службено и историјскo писмо српског народа је ћирилица. То што су припадници српског народа, поготово они који су рођени на другим културно-историјским просторима, а то су Аустроугарска, Босна и Херцеговина, били принуђени да користе латиницу, те је латиница објективно постала део српске употребне традиције, не сме да се меша с идентитетскoм основом број један, а то је да је ћирилица српско писмо и да је један од битних елемената нашег идентитета. Не бих желео да дам превелики акценат ставу да је латиница практично први пут донета на бајонетима у Београд 1915. године, да је окупатор и 1915. и 1941. у Црној Гори и 1941. у Хрватској творевином геноцидне НДХ примењивао као једну од првих мера забрану ћирилице. Дакле, јасно је и само човек злонамеран или потпуно искључен од познавања историје и препознавања њеног рукописа може да не види да противници Србије, не само окупатори у случају ратова већ и други идеолошки и политички противници овог народа сматрају ћирилицу нашом изразитом особеношћу и настојали су да је укину или доведу у неповољан положај. Aко ми не посматрамо своје писмо на тај начин, онда и заслужујемо да оно, далеко било, доживи ту судбину. Због тога што се ћирилица учи већ у првом разреду у основној школи, не сматрам да ћирилици прети заборав. Али писмо је живо онолико колико се користи. Ипак, не смемо да дозволимо да за десетак или петнаест година имамо ситуацију да ћирилицу сви познају, али да је држе у неком депоу историјско-емотивном, и да кажу: јесте, то припада нама, међутим, пишемо латиницом, док српска ћирилица припада прошлости. То је недопустиво, то представља рушење културног идентитета и културног обрасца и зато је ово министарство предузело различите мере. Међутим, наш предлог Изменa и допунa Закона о службеној употреби језика и писма и даље стоји у фиоци неке од владиних канцеларија, код оних који су дужни да такве измене и допуне закона предложе Скупштини.
Како оцењујете понашање српских интелектуалаца дaнас? Није тајна да се поводом ове теме често помињу и појмови – „кукавичлук“, „опортунизам“, „каријеризам“?
Има свега тога што сте побројали. Има и других примера, светлих примера. Сложено je и компликовано питање за формат једног интервјуа шта ми сматрамо интелектуалном елитом, ко се може сматрати интелектуалцем. Према мом мишљењу, постоји само једна елита, а то је елита морала, елита духа, елита честитости. Свакако да су интелектуалци ти који у једној мери формирају или би требало да формирају свест, да праве корекције неких јавних политика. Уелбек је написао роман „Покоравање“, где се наругао француској интелектуалној елити, поиграо се с тим шта би се с њима десило и како би се понашали кад би у Француској победио ислам. Не ругам се, али могу да кажем да је слична ствар и у Србији. Има интелектуалаца који врше снажан утицај, говоре искрено, поступају и својим радом и делом и поштовањем сведоче о нужности снажне интелектуалне активности у сваком друштву. С друге стране, имате у великој мери присутан комформизам, где су интелектуалци зависни од различитих извора финансирања, институционалних или некиx другиx. Комформизам је често велика бољка наше интелектуалне елите и често прецењујемо улогу интелектуалца у друштву. Tа слика је шарена. Има позитивних и негативних примера.
„Надање је наше закопано у Косово, у једну гробницу“, написао је Његош пре много година. Како видите разрешење „косовског питања“, будући да нас непрестано притискају, пожурују, уцењују?
Историја је специфичан феномен. Безброј пута у нашој историји, током последњих неколико стотина година, било је и већих разлога за песимизам када је реч о отимању српске историје и српске културе на Косову и Метохији. Понекад се те ствари не могу решити у оквиру напона и напора једне генерације. Косово и Метохија је само атомско језгро српског идентитета и српске културе, његов статус је дефинисан Уставом Републике Србије, што је формално-политички део. Aли статус Косова и Метохије се налази дубоко у сваком мислећем појединцу и сваком Србину који је живео и постојао на овом простору у последњих хиљаду година и ако се на тај начин трансисторијски посматра то основно идентитетско питање, онда су изазови времена, епохе и политике изазови секундарног значаја и секундарне снаге. Сигурно би било боље да није овако како јесте. Косово је део наше свести, нашег идентитета. Једноставно, Koсово је део нашег постојања. Разни злонамерници, не само из Србије него и из региона, на јефтин начин оптужују српску колективну свест претпоставком отровном и, наравно, нетачном и бесмисленом да ми славимо пораз. Прво је питање да ли је то у датом тренутку био пораз. То јесте била битка која је довела до слабљења српске државе и на крају њеног вишевековног нестајања. Tаквим мудрацима одговорио бих супротним питањем: Да ли читава западноевропска култура и традиција схваћена кроз ренесансу, то јест обнову једног духа, тада већ заборављеног, па све до данашњег дана, да ли се базира на грчкој култури и традицији? Они би, наравно, одговорили са „да“. А да ли су у тој грчкој култури и традицији битку код Термопила сматрали једним од кључних догађаја? Не у погледу епилога битке који је могао да буде један од могућих војних епилога већ у погледу слављења мотива који су довели до тога да се Спартанци са савезницима супротставе таквом и толиком противнику. Материјални исход битке је биo промењен већ након деценија, али свест о томе шта је урађено и с којим мотивом постала је један од угаоних каменова и хеленске свести, а касније и европске културе и цивилизације. Мислим да је аналогија с Косовом и Метохијом скоро сасвим потпуна.