Светионик – Сви бродови хитају ка Кини

Некадашњи цивилизацијски и наутички центар свијета – Медитеран, губи на трговачком значају. Велике нације које га урамљују, банкротирале су. Гледамо што се око нас догађа и све теже успијевамо да читамо оне ситне знаке времена јер их има више од кинеских идеограма

Унутрашња политика, ако уопште постоји, превара је доказано све мање интелигентних и образованих бирача.
Спољна политика је оно што претеже на ваги политика: унутрашње и спољне.
Заправо, само је спољна политика – политика, а унутрашња је у нашем случају гола демагогија, завођење бирача за Голеш планину. Народ се у покорности држи на два начина: страхом и обећањима.
Када ће бити боље? Па за двије до три године. На правом смо путу. Лидери смо у региону. Смањујемо дуг и биљежимо стални економски раст.
Једна од предности интернета огледа се у томе да човјек иза поноћи може да погледа наслове свих сутрашњих дневних новина. Када више од два дневна листа на насловници имају исти наслов а не само тему, да ли то значи да се те новине уређују из истог центра? Када се ономад поред Путинове фотографије на насловној страни нашао младеж на вагини изнад које се спекулисало да припада Јелени Карлеуши, постало је очигледно да се вијест као новинарска форма банализовала, па је оно неважно и дегутантно нашло начина да осване на насловној – у истој равни са вијешћу. Тиме што се уређују из једног центра, многи медији обесмишљавају унутрашњу политику. Нема разноликости. Мртво море. Вучић, па пакет шунда, тајкун Ђилас, па пакет трача, и прстохват Бошка Обрадовића.
Испитао сам све људе с којима сам до овог тренутка у постсезони ступио у контакт, што мисле, како вагају, да ли дијеле оптимизам не доказано способних људи на власти? Нисам нашао нити једног који казује да наша земља суштински напредује. Кад кажем суштински, тада мислим и на парадокс по коме је сваки напредак у суштини назадак. Нпр. Србија лежи на енормним залихама литијума неопходног за производњу батерија мобилних телефона и лаптопова, али вадити из Србије руду богату литијумом, поједностављено речено, значи затровати Србију. У земљи до сржи корумпираној, паре никад не би ни дошле до народа који би остао да живи у свему затрованом. У условима обездушеног капитализма скупља је дара него мјера. Ријеке се стављају у цијеви, умире природа но са свим потребним папирима. На наше нам се очи земља легално уништава. Унутрашња политика подређена је спољној.
Питам сваког поморца једно те исто: Ако пођемо од тога да нам визуализација карте свијета не представља проблем, куда да замислимо глобалне бродске руте?
Већи је проблем, кажу, да замислимо стотине хиљада трговачких бродова (!) како из свих дјелова свијета хитају ка Кини. И отуд се, као пчеле из пословне very кошнице, расијавају којекуда.
Некадашњи цивилизацијски и наутички центар свијета – Медитеран, губи на трговачком значају. Велике нације које га урамљују, банкротирале су. Грчка, Италија, Шпанија и Португалија – дужне су „као Грчка“. Кичма њемачке привреде, Бундесбанка, пред колапсом је. Отпушта на хиљаде радника широм свијета. Сваки динар уплаћен на екс-ју простору оптерећен је провизијом коју узима свеприсутна у свим другим банкама – Бундесбанка. А Бундесбанка је кичма земље која је кичма европске привреде.
Гледамо што се око нас догађа и све теже успијевамо да читамо оне ситне знаке времена јер их има више од кинеских идеограма.
У Јадранско се море већ улази као у пословно слијепо цријево. Све што стигне, од сировина или роба, ништа је у односу на далекоисточне количине и суме. Тамо се гигатоне премећу из брода у луку, из луке на брод.
Ко има око, види. Европа опасно ретардира, не само што регресира. Америка је у дуговима до гуше. Стабилност виртуелних пара не гарантује економијом, него војном машинеријом. Јунајтед Снејкс држе нос изнад воде јер за копи-пејст долар још увијек успијевају да са окупираних територија беру реална богатства.
Ствар је отишла предалеко, види се са српске нулте историјске надморске висине – да би се могла да оконча неком идејом, платформом, декларацијом, рјечју – на миран и безболан начин.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море