Presvlačenje titoizma

Jugoslovenske komunističke vlasti su na brojnim poljima, pa i u vezi s Kosovom, planski napravile užasnu štetu srpskom narodu. Suštinsko razumevanje te činjenice treba da nas podstakne na posvećeno delovanje u cilju umanjivanja negativnog titoističkog nasleđa, a ne da nam ono bude izgovor za kapitulaciju

Ovih dana je niz – kako se osnovano ili ne trude da izgledaju – opozicionih medija preneo napade jednog našeg istoričara na aktuelnu vlast u vezi s odbranom Kosova. Oni su uvijeni u antititoističku i nacionalnu ambalažu, ali zapravo ni približno to nisu. Pre se radi – gle paradoksa – o lažnom antititoističkom titoizmu (a njega treba tumačiti pre svega kao ideološku indoktrinaciju Srba sa ciljem da saučestvuju u razaranju srpstva)!

OD LOŠEG KA GOREM Navodno sa stanovišta srpskih interesa, protiv režima se iznose optužbe što makar i iz demagoških razloga brani našu južnu pokrajinu, a ne da to radi neadekvatno! Nije tu problem prevelika popustljivost i spremnost na lažne kompromise već nespremnost baš na totalnu kapitulaciju.
Kako se, u najkraćem, tvrdi: Kosovo je odavno izgubljeno krivicom komunista pa je uludo trošiti resurse na njegovu pozersku odbranu, odnosno zbog toga se poigravati sa sudbinom ono malo pripadnika našeg naroda koji su na kosovsko-metohijskim prostorima ostali da žive. Nužno je smoći snage i amputirati gangrenozno tkivo, odnosno priznati nezavisnost Kosova, što vlast, iako pušta da ka tome klizimo, ne čini zbog svojih lično-partijskih interesa.

[restrict]

UMANJUJUĆI NACIONALIZAM Sve to me je podsetilo na jedan ruski pojam rođen krajem prošlog veka. Radi se o „umanjujućem nacionalizmu“. Oni koji su išli tom linijom zagovarali su dobrovoljno odustajanje Rusije, i to kako su govorili zbog interesa ruskog naroda, od svih krajeva naseljenih muslimanskim manjinama, koji su se otvoreno bunili protiv vlasti Moskve ili su joj na neki drugi način pravili probleme.
Ti, kako su za sebe tvrdili, „racionalni nacionalisti“, ubeđivali su sunarodnike da će im biti mnogo bolje ako se odreknu Čečenije, Dagestana, Tatarstana i niza drugih – uzgred budi rečeno prirodnim resursima bogatih a strateški bitnih – delova Ruske Federacije. A ona je stala na noge ne zato što ih je poslušala već što je, naprotiv, s dolaskom Putina na vlast prestala metiljavo da se bori protiv svega što ugrožava njene interese, kao što je činila dok je njom vladao na zapadu hvaljeni tzv. liberalni reformator Jeljcin.
I to nije sve: danas znamo da su iza, od strane istinskih patriota nazvane „nacionalno umanjujuće“ medijske kampanje (koju su njene pristalice „krstile“ i propagirale kao racionalni nacionalizam), stajali ruski oligarsi bliski evroatlantskim centrima moći i specijalne službe nekih zapadnih zemalja. Ideja je bila da se moćna Rusija razmontira rukama samih Rusa ubeđenih da će mnogo bolje živeti ako se odreknu tzv. velikodržavnih „iluzija“ i dobrovoljno svedu na prostore nekadašnje Moskovske kneževine. I nema veze što su baš to hteli ruski neprijatelji koji smatraju da je ta država nepristojno velika, te je Sibir suviše bogat da bi pripadao samo jednoj zemlji. Očekivalo se da narod izložen ispiranju mozgova iole masovnije to ne shvati.

„K1“ I TAKO DALJE Rusija, ma koliko bila izmučena, nije upala u tu zamku. Srbija nije ni približno snažna kao Rusija, ali ni ona ne mora sama sebe da čereči i obavi za svoje neprijatelje posao koji oni, uz svu moć kojom raspolažu, ni u mnogo povoljnijim okolnostima po sebe, nisu uspeli da završe. A baš nam se to nudi! Da zbog zla koje su nam titoisti učinili mi nastavimo sami sebi njega da činimo. Taman posla da se uhvatimo ukoštac s njim.
Da li se to predlaže iz iracionalnosti? Po pravilu ne, mada ima izuzetaka. Sećate li se američkog plana „K1“ koji je – pre i u vreme donošenja secesionističkog akta od strane prištinskih piona Vašingtona (2005–2008) – intenzivno realizovan? O njemu znamo na osnovu procurelih američkih diplomatskih depeša, a radilo se o angažovanju poznatih ličnosti u Srbiji, te ovdašnjih medija kako bi, navodno u ime srpskih interesa, ubeđivali javnost da je Kosovo u celini izgubljeno.
Akcenat su stavljali na priču da od njega i tako već decenijama imamo mnogo više štete nego koristi, pa je ono što nam rade NATO sile – čuda li velikog – u našem interesu. Oslobađaju nas balasta koji nas sputava da krenemo dalje kako bi nam bilo bolje. Da li vas to podseća na nešto što se sada dešava? Doduše drugačije formatirano, ali po duhu istovetno.

S(AJgoNSKA) MITROVICA? Ne treba isključiti da isti oni zapadni centri moći koji su lansirali operaciju „K1“ sada vode neku „K2“ ili već koju god po redu kampanju u prilog razvezivanja kosovskog čvora na način koji im odgovara. No moguće je i nešto drugo. Da to rade neki krugovi bliski sadašnjoj vlasti, koji pripremaju teren za dizanje ruku od Kosova. A javnost se sada radi toga lukavo preparira baš sa opozicionog stanovišta. U našem političkom rijalitiju oslobođenom morala i ideologije sve je moguće.
Sa opozicione strane establišment bi mogao da bude izložen mnogo žešćim napadima zbog nedovoljne odbrane Kosova. I to bi moglo i te kako da donese rejting njegovim oponentima bez obzira na njihovo negativno kosovsko nasleđe. Naš narod je kratkog pamćenja. Međutim, oni sami ili pak njihovi medijski, intelektualni i drugi prijatelji (ili oni koji se po zadatku prave da su to) to ne čine na iole efikasan način. Razlog je najverovatnije ipak spoljnje prirode (mada ne isključujem i razne poziciono-opozicione kombinacije ljudi bliskih državnom vrhu koji su potekli iz „žutog kartela“), ali o tome šire nešto kasnije.
Kako god bilo, sada se pušta vijetnamski balon. Tvrdi se da je Severna Mitrovica srpski Sajgon. U pitanju je nekadašnja prestonica Južnog Vijetnama koja ne samo da simbolično oličava američki poraz u ratu koji je ta sila decenijama vodila u Aziji (svima je poznato haotično bežanje američkih vijetnamskih saveznika u vreme pada te metropole u ruke komunista 1975) već i ogromnu dekadenciju onih koje je Vašington pomagao i na koje se oslanjao. Sajgon je u internacionalnim razmerama postao sinonim za najprljaviji kriminal, šverc, korupciju, prostituciju.

JUŽNOKOSOVSKA KOLUMBIJA NATO propagandna mašinerija i albanski propagandisti plasiraju priču da je sever Kosova stecište kriminala. Siguran sam da ga tamo ima mnogo, ali on je ipak samo senka onoga što je prisutno na jugu Kosova s albanskom većinom, na teritoriji koja je postala evropska Kolumbija. I to se ne koristi kao argument za ukidanje lažne kosovske države. Naprotiv! U pogledu kriminala mnogo bolje stanje na etnički srpskom severu naše secesionističke pokrajine pumpa se do besvesti kako bi izgledalo da je rešenje u tome da i tim delom naše teritorije u potpunosti Priština zavlada.
Perverzno, nema šta, a nova sajgonska priča je samo deo te propagandne šeme. A kada smo već kod Sajgona, neko ko bi stvarno hteo da njega stavi u kontekst kritike vlasti, mogao bi to da učini na drugačiji, mnogo bolniji način. Međutim, to se ne čini. Jer zadatak i nije da se popravlja srpska odbrambena pozicija ukazivanjem na kosovske greške oficijelnog Beograda već da linije odbrane u potpunosti budu napuštene. Za to se koristi u hiljadama (petparačkih a i nekih koji to nisu) filmova ukorenjena slika o truleži Sajgona od koje u vezi s Kosovom treba što pre da pobegnemo da bi nam, kao, krenulo nabolje. Ipak, da se iz drugačijeg ugla osvrnemo na Sajgon i Južni Vijetnam.

VIJETNAMSKO ISKUSTVO Uz nesporni američki imperijalistički sloj, ta priča ima i druge slojeve. Mnogi Vijetnamci su bili iskreno protiv komunizma (to kažem vrednosno neutralno jer paralele s našim komunizmom i antikomunizmom nemaju nikakvog smisla zbog različitih okolnosti). Nije se tu radilo o oslobodilačkoj borbi čitavog vijetnamskog naroda protiv stranog zavojevača i njegovih pomagača već o dubinski podeljenoj naciji i strašnom građanskom ratu. Ali dok su Sovjeti i Kinezi (do jedne tačke kada se i tu manifestovao njihov razlaz s Moskvom) mnogo posvećenije pomagali svoje ideološke saveznike, Amerikanci su svoje tretirali kao kvislinge. I tako su istrošili antikomunistički naboj značajnog dela vijetnamskog naroda, odnosno rat su sveli na dimenziju koju ne da nije morao već po svim unutrašnjim parametrima nije ni trebalo da ima. Zato je i izgubljen!
Amerikanci su južnovijetnamske civilne i vojne lidere koji su držali do suvereniteta svoje zemlje i želeli da se autentično za nju bore, marginalizovali pa i radili na njivom eliminisanju (nekada i fizičkom). Trebale su im pokorne sluge, a ne hrabri i borbeni ljudi koji dubinski mogu da motivišu i pokrenu svoje pristalice. Time su SAD jednu stranu u građanskom ratu postepeno degradirale na ono što na njegovom početku ona nije bila, odnosno iz svojih interesa su uništili mehanizme pogodne za borbu koji su mogli da donesu ograničenu pobedu (zadržavanje bar dela Vijetnama van crvene zone). Istina je da su i nemoral Sajgona umnogome Amerikanci generisali, a ne da su zbog njega propali njihovi „iskreni“ napori da pomognu stvaranje nekakvog demokratskog Vijetnama. Da se vratimo Kosovu.

MANIPULISANJE VEBEROM Istoričar čiji su, ovih dana naveliko propagirani – neka svako proceni – titoistički ili antititoistički stavovi inspirisali ovaj tekst, pozivajući se na Vebera i njegovu definiciju države, naglašava da je Kosovo nezavisno. Da ga citiram: „Teritorija, narod i vlast. Je l’ to ima na Kosovu? Ima. Kada bi Vučić zaista bio veberijanac, on bi bio prisiljen da prizna Kosovo.“
Da li je baš sve tako? Do pre nekoliko godina albanske paravojne formacije (fizička sila pod kontrolom Prištine) nisu mogle mnogo toga da urade na severu Kosova. Tu je postojala efikasna, na Srbiju oslonjena, Civilna zaštita. Da se ne lažemo, ona je bila mnogo više od toga – srpska fizička sila na severu Kosova. I pokazala se vrlo delotvornom. Kada su jurišnici tzv. OVK – tada već obučeni u uniforme, cinično nazvanih, kosovskih bezbednosnih snaga – 2011. upali na sever naše južne pokrajine, dočekao ih je za borbu spreman a oko i u okviru Civilne zaštite višeslojno organizovan tamošnji srpski narod. Nažalost bilo je mrtvih i ranjenih te su Albanci zauzeli nekoliko tačaka, ali nisu postigli strateške rezultate.
Videlo se da na severu Kosova nemaju monopol sile o kome govori naš istoričar NATO provenijencije. Sasvim je drugačije bilo na primer 2018. kada su albanski uniformisani nasilnici radili na severu šta im je palo na pamet. U međuvremenu je 2016. godine, kao neshvatljiv ustupak Beograda učinjen pokroviteljima albanskog separatizma tj. Briselu i Vašingtonu, ukinuta Civilna zaštita. I da li oni koji pričaju o Sajgonu to kritikuju? Taman posla! Ne smeta im takvo drastično slabljenje potencijala našeg naroda na Kosovu da se brani. To je i razumljivo. Nije im cilj da se zamere evroatlantskim moćnicima koji su danas ključni nosioci antisrpske titoističke politike, već da im se dodvore. Naša vlast se kritikuje ne što popušta i slabi srpske kapacitete za odbranu Kosova, već što to ne radi brže i više.

KOSOVSKE REMINISCENCIJE Toliko o mnogim (ne svim) našim opozicionarima i njihovim medijskim eksponentima. Kosovsko pitanje ne koriste da makar na greškama vlasti, ako ne drugačije onda i samo demagoški, steknu po koji patriotski poen, već isključivo za poltronsko približavanje zapadnim središtima moći za koje vezuju svoju političku i svaku drugu budućnost. To je strašno jer ispada da je i sa svim onim negativnim što je povodom Kosova učinio – a toga nije malo – spram njih sadašnji oficijelni Beograd mnogo pozitivniji. Nije pristao na totalnu kapitulaciju u prilog koje oni rade.
U krajnjoj liniji to sve je i razumljivo. Drugačije verovatno i ne može da bude. Oni koji se sada predstavljaju kao najveća opozicija isti su ljudi koji su 2008. godine – kao nadoknadu da rušenjem Koštunice preuzmu dominantnu ulogu u vlasti, ali i iz dubinskih drugosrbijanskih ubeđenja – izvršili najveći udar na odbranu srpskih pozicija na Kosovu i Metohiji. Tada je od strane Beograda prihvaćeno da tamo od administracije UN (UMNIK-a) vodeću ulogu preuzme misiju EU (EULEKS).
Tako je marginalizovana uloga Rusije, koja u UN ima pravo veta. Uz to se Srbija, na način koji kao da je osmišljen da pomogne legalizaciji secesije Kosova, u sledećoj fazi obratila Međunarodnom sudu pravde. Dobila je nakaradan odgovor: „donošenjem deklaracije o nezavisnosti Kosova nije prekršeno međunarodno pravo“. Posle je usledio i dogovor o integrisanoj kontroli administrativne linije koji je zaključen pred kraj vlasti DS-a (ali istine radi, u potpunosti realizovan od strane sadašnje vlasti).
Izvorni Briselski sporazum i mnogo gore od njega što je u okviru paketa Brisel 2 usledilo, na to se nadovezalo. To je nastavak a ne koren najnovije faze našeg kosovskog sunovrata. Valjda je kontinuitet sa kosovskom politikom pređašnje vlasti bio uslov za dobijanje ako ne zelenog, onda makar žutog svetla za dolazak na vlast onih koji su dugo bili od strane evroatlantskih struktura onemogućavani da se dokopaju državnog kormila Srbije. No, uz sve što su u tom pogledu negativno učinili, ponavljam, ipak stvar nisu doveli do kraja po volji albanskih patrona. Srbija nije priznala nakaradnu kosovsku državnost i insistira na nekom modelu podele pokrajine.

ADSKI DUH J. B. TITA Baš to, a ne naše dosadašnje enormne ustupke, napadaju navodno racionalne patriote. Da li su onda oni to ili se zapravo radi o NATO lobistima? Ostavljam svakome od vas da sam odgovori na to pitanje, a za kraj, da se ne ogrešim o više puta pominjanog a neimenovanog istoričara, da kažem još nešto u vezi sa njim. Dopuštam mogućnost da je on u ostrašćenom inatu u koji je utonuo, iskren u svojoj zabludi. Štaviše verujem da je tako, pogotovo što je, ako izuzmemo Kosovo, rekao nemalo toga tačnog. Ali sve to samo po sebi nije u prvom planu. Ono što je ovih dana govorio i pisao u vezi sa sudbinom kosovsko-metohijskog prostora, zgodan je osnov za osvrt na političko-medijsko-intelektualni milje čiji je na neki način deo, a koji je umnogome instrumentalizovan od strane onih koji ne misle dobro srpskom narodu.
Tu se, ma koliko ona bila korisna u predizbornom periodu, čini mi se namerno, otupljuje oštrica kritike pogrešne kosovske politike vlasti. Pričaju se, doduše, povremeno prazne patriotske priče, ali se u praksi radi u prilog potpunog kosovskog sunovrata na koji, iz demagoških razloga o kojima je naš istoričar govorio ili iz iskrenih ubeđenja – sada i nije bitno – aktuelni oficijelni Beograd nije spreman. Platio je, nažalost, svoj ceh za dolazak na vlast ali izgleda neće da ide dalje od onoga što je već učinio bez nekih kontraustupaka Srbiji. Slutim da su oni suviše mali da bi bili prihvatljivi za nas, ali deluju preveliko Albancima i njihovim zaštitnicima.
U takvim okolnostima neki prepoznaju svoju šansu, ne da se ponude da sami preuzmu vođenje Srbije kosovskom stranputicom mnogo dalje od sadašnjih vlastodržaca – jer svima je jasno da nemaju potencijal da u dogledno vreme dođu na vlast – već da budu poluga pritiska na postojeći establišment, kako bi bio kooperativniji. Tako naši „demokratski“ opozicionari i njihovi glasnogovornici gledaju da na neki način bar malo profitiraju već danas i kupe vreme kako bi sutra dobili mnogo više. Ne pada im na pamet da na vlast ozbiljno udare na nacionalnim poljima gde je ona sada kada se približavaju izbori ranjiva, a oni bi mogli da tu steknu koji poen. Neće da ljute strane moćnike kojima je najvažnije da se Srbija odrekne Kosova.
Dok se takve igre igraju, J. B. Tito zadovoljno, iz sedmog kruga pakla, osluškuje šta se dešava na scenama sumornog srpskog političkog teatra. Sigurno ga raduje što je njegovo zlodelo i dalje živo i delotvorno. Ono što Srbi, oboleli od nacionalnog defetizma pa i mazohizma, sami sebi mogu nažao da učine, niko ne može da im napravi!

[/restrict]