Пресвлачење титоизма

Југословенске комунистичке власти су на бројним пољима, па и у вези с Косовом, плански направиле ужасну штету српском народу. Суштинско разумевање те чињенице треба да нас подстакне на посвећено деловање у циљу умањивања негативног титоистичког наслеђа, а не да нам оно буде изговор за капитулацију

Oвих дана је низ – како се основано или не труде да изгледају – опозиционих медија пренео нападе једног нашег историчара на актуелну власт у вези с одбраном Косова. Они су увијени у антититоистичку и националну амбалажу, али заправо ни приближно то нису. Пре се ради – гле парадокса – о лажном антититоистичком титоизму (а њега треба тумачити пре свега као идеолошку индоктринацију Срба са циљем да саучествују у разарању српства)!

ОД ЛОШЕГ КА ГОРЕМ Наводно са становишта српских интереса, против режима се износе оптужбе што макар и из демагошких разлога брани нашу јужну покрајину, а не да то ради неадекватно! Није ту проблем превелика попустљивост и спремност на лажне компромисе већ неспремност баш на тоталну капитулацију.
Како се, у најкраћем, тврди: Косово је одавно изгубљено кривицом комуниста па је улудо трошити ресурсе на његову позерску одбрану, односно због тога се поигравати са судбином оно мало припадника нашег народа који су на косовско-метохијским просторима остали да живе. Нужно је смоћи снаге и ампутирати гангренозно ткиво, односно признати независност Косова, што власт, иако пушта да ка томе клизимо, не чини због својих лично-партијских интереса.

[restrict]

УМАЊУЈУЋИ НАЦИОНАЛИЗАМ Све то ме је подсетило на један руски појам рођен крајем прошлог века. Ради се о „умањујућем национализму“. Они који су ишли том линијом заговарали су добровољно одустајање Русије, и то како су говорили због интереса руског народа, од свих крајева насељених муслиманским мањинама, који су се отворено бунили против власти Москве или су јој на неки други начин правили проблеме.
Ти, како су за себе тврдили, „рационални националисти“, убеђивали су сународнике да ће им бити много боље ако се одрекну Чеченије, Дагестана, Татарстана и низа других – узгред буди речено природним ресурсима богатих а стратешки битних – делова Руске Федерације. А она је стала на ноге не зато што их је послушала већ што је, напротив, с доласком Путина на власт престала метиљаво да се бори против свега што угрожава њене интересе, као што је чинила док је њом владао на западу хваљени тзв. либерални реформатор Јељцин.
И то није све: данас знамо да су иза, од стране истинских патриота назване „национално умањујуће“ медијске кампање (коју су њене присталице „крстиле“ и пропагирале као рационални национализам), стајали руски олигарси блиски евроатлантским центрима моћи и специјалне службе неких западних земаља. Идеја је била да се моћна Русија размонтира рукама самих Руса убеђених да ће много боље живети ако се одрекну тзв. великодржавних „илузија“ и добровољно сведу на просторе некадашње Московске кнежевине. И нема везе што су баш то хтели руски непријатељи који сматрају да је та држава непристојно велика, те је Сибир сувише богат да би припадао само једној земљи. Очекивало се да народ изложен испирању мозгова иоле масовније то не схвати.

„К1“ И ТАКО ДАЉЕ Русија, ма колико била измучена, није упала у ту замку. Србија није ни приближно снажна као Русија, али ни она не мора сама себе да черечи и обави за своје непријатеље посао који они, уз сву моћ којом располажу, ни у много повољнијим околностима по себе, нису успели да заврше. А баш нам се то нуди! Да због зла које су нам титоисти учинили ми наставимо сами себи њега да чинимо. Таман посла да се ухватимо укоштац с њим.
Да ли се то предлаже из ирационалности? По правилу не, мада има изузетака. Сећате ли се америчког плана „К1“ који је – пре и у време доношења сецесионистичког акта од стране приштинских пиона Вашингтона (2005–2008) – интензивно реализован? О њему знамо на основу процурелих америчких дипломатских депеша, а радило се о ангажовању познатих личности у Србији, те овдашњих медија како би, наводно у име српских интереса, убеђивали јавност да је Косово у целини изгубљено.
Акценат су стављали на причу да од њега и тако већ деценијама имамо много више штете него користи, па је оно што нам раде НАТО силе – чуда ли великог – у нашем интересу. Ослобађају нас баласта који нас спутава да кренемо даље како би нам било боље. Да ли вас то подсећа на нешто што се сада дешава? Додуше другачије форматирано, али по духу истоветно.

С(АЈгоНСКА) МИТРОВИЦА? Не треба искључити да исти они западни центри моћи који су лансирали операцију „К1“ сада воде неку „К2“ или већ коју год по реду кампању у прилог развезивања косовског чвора на начин који им одговара. Но могуће је и нешто друго. Да то раде неки кругови блиски садашњој власти, који припремају терен за дизање руку од Косова. А јавност се сада ради тога лукаво препарира баш са опозиционог становишта. У нашем политичком ријалитију ослобођеном морала и идеологије све је могуће.
Са опозиционе стране естаблишмент би могао да буде изложен много жешћим нападима због недовољне одбране Косова. И то би могло и те како да донесе рејтинг његовим опонентима без обзира на њихово негативно косовско наслеђе. Наш народ је кратког памћења. Међутим, они сами или пак њихови медијски, интелектуални и други пријатељи (или они који се по задатку праве да су то) то не чине на иоле ефикасан начин. Разлог је највероватније ипак спољње природе (мада не искључујем и разне позиционо-опозиционе комбинације људи блиских државном врху који су потекли из „жутог картела“), али о томе шире нешто касније.
Како год било, сада се пушта вијетнамски балон. Тврди се да је Северна Митровица српски Сајгон. У питању је некадашња престоница Јужног Вијетнама која не само да симболично оличава амерички пораз у рату који је та сила деценијама водила у Азији (свима је познато хаотично бежање америчких вијетнамских савезника у време пада те метрополе у руке комуниста 1975) већ и огромну декаденцију оних које је Вашингтон помагао и на које се ослањао. Сајгон је у интернационалним размерама постао синоним за најпрљавији криминал, шверц, корупцију, проституцију.

ЈУЖНОКОСОВСКА КОЛУМБИЈА НАТО пропагандна машинерија и албански пропагандисти пласирају причу да је север Косова стециште криминала. Сигуран сам да га тамо има много, али он је ипак само сенка онога што је присутно на југу Косова с албанском већином, на територији која је постала европска Колумбија. И то се не користи као аргумент за укидање лажне косовске државе. Напротив! У погледу криминала много боље стање на етнички српском северу наше сецесионистичке покрајине пумпа се до бесвести како би изгледало да је решење у томе да и тим делом наше територије у потпуности Приштина завлада.
Перверзно, нема шта, а нова сајгонска прича је само део те пропагандне шеме. А када смо већ код Сајгона, неко ко би стварно хтео да њега стави у контекст критике власти, могао би то да учини на другачији, много болнији начин. Међутим, то се не чини. Јер задатак и није да се поправља српска одбрамбена позиција указивањем на косовске грешке официјелног Београда већ да линије одбране у потпуности буду напуштене. За то се користи у хиљадама (петпарачких а и неких који то нису) филмова укорењена слика о трулежи Сајгона од које у вези с Косовом треба што пре да побегнемо да би нам, као, кренуло набоље. Ипак, да се из другачијег угла осврнемо на Сајгон и Јужни Вијетнам.

ВИЈЕТНАМСКО ИСКУСТВО Уз неспорни амерички империјалистички слој, та прича има и друге слојеве. Многи Вијетнамци су били искрено против комунизма (то кажем вредносно неутрално јер паралеле с нашим комунизмом и антикомунизмом немају никаквог смисла због различитих околности). Није се ту радило о ослободилачкој борби читавог вијетнамског народа против страног завојевача и његових помагача већ о дубински подељеној нацији и страшном грађанском рату. Али док су Совјети и Кинези (до једне тачке када се и ту манифестовао њихов разлаз с Москвом) много посвећеније помагали своје идеолошке савезнике, Американци су своје третирали као квислинге. И тако су истрошили антикомунистички набој значајног дела вијетнамског народа, односно рат су свели на димензију коју не да није морао већ по свим унутрашњим параметрима није ни требало да има. Зато је и изгубљен!
Американци су јужновијетнамске цивилне и војне лидере који су држали до суверенитета своје земље и желели да се аутентично за њу боре, маргинализовали па и радили на њивом елиминисању (некада и физичком). Требале су им покорне слуге, а не храбри и борбени људи који дубински могу да мотивишу и покрену своје присталице. Тиме су САД једну страну у грађанском рату постепено деградирале на оно што на његовом почетку она није била, односно из својих интереса су уништили механизме погодне за борбу који су могли да донесу ограничену победу (задржавање бар дела Вијетнама ван црвене зоне). Истина је да су и неморал Сајгона умногоме Американци генерисали, а не да су због њега пропали њихови „искрени“ напори да помогну стварање некаквог демократског Вијетнама. Да се вратимо Косову.

МАНИПУЛИСАЊЕ ВЕБЕРОМ Историчар чији су, ових дана навелико пропагирани – нека свако процени – титоистички или антититоистички ставови инспирисали овај текст, позивајући се на Вебера и његову дефиницију државе, наглашава да је Косово независно. Да га цитирам: „Teритoриja, нaрoд и влaст. Je л’ тo имa нa Кoсoву? Имa. Кaдa би Вучић зaистa биo вeбeриjaнaц, oн би биo присиљeн дa признa Кoсoвo.“
Да ли је баш све тако? До пре неколико година албанске паравојне формације (физичка сила под контролом Приштине) нису могле много тога да ураде на северу Косова. Ту је постојала ефикасна, на Србију ослоњена, Цивилна заштита. Да се не лажемо, она је била много више од тога – српска физичка сила на северу Косова. И показала се врло делотворном. Када су јуришници тзв. ОВК – тада већ обучени у униформе, цинично названих, косовских безбедносних снага – 2011. упали на север наше јужне покрајине, дочекао их је за борбу спреман а око и у оквиру Цивилне заштите вишеслојно организован тамошњи српски народ. Нажалост било је мртвих и рањених те су Албанци заузели неколико тачака, али нису постигли стратешке резултате.
Видело се да на северу Косова немају монопол силе о коме говори наш историчар НАТО провенијенције. Сасвим је другачије било на пример 2018. када су албански униформисани насилници радили на северу шта им је пало на памет. У међувремену је 2016. године, као несхватљив уступак Београда учињен покровитељима албанског сепаратизма тј. Бриселу и Вашингтону, укинута Цивилна заштита. И да ли они који причају о Сајгону то критикују? Таман посла! Не смета им такво драстично слабљење потенцијала нашег народа на Косову да се брани. То је и разумљиво. Није им циљ да се замере евроатлантским моћницима који су данас кључни носиоци антисрпске титоистичке политике, већ да им се додворе. Наша власт се критикује не што попушта и слаби српске капацитете за одбрану Косова, већ што то не ради брже и више.

Да ли – док се савремене игре играју – Ј. Б. Тито задовољно, из седмог круга пакла, ослушкује шта се дешава на сценама суморног српског политичког театра?

КОСОВСКЕ РЕМИНИСЦЕНЦИЈЕ Толико о многим (не свим) нашим опозиционарима и њиховим медијским експонентима. Косовско питање не користе да макар на грешкама власти, ако не другачије онда и само демагошки, стекну по који патриотски поен, већ искључиво за полтронско приближавање западним средиштима моћи за које везују своју политичку и сваку другу будућност. То је страшно јер испада да је и са свим оним негативним што је поводом Косова учинио – а тога није мало – спрам њих садашњи официјелни Београд много позитивнији. Није пристао на тоталну капитулацију у прилог које они раде.
У крајњој линији то све је и разумљиво. Другачије вероватно и не може да буде. Они који се сада представљају као највећа опозиција исти су људи који су 2008. године – као надокнаду да рушењем Коштунице преузму доминантну улогу у власти, али и из дубинских другосрбијанских убеђења – извршили највећи удар на одбрану српских позиција на Косову и Метохији. Тада је од стране Београда прихваћено да тамо од администрације УН (УМНИК-а) водећу улогу преузме мисију ЕУ (ЕУЛЕКС).
Тако је маргинализована улога Русије, која у УН има право вета. Уз то се Србија, на начин који као да је осмишљен да помогне легализацији сецесије Косова, у следећој фази обратила Међународном суду правде. Добила је накарадан одговор: „доношењем декларације о независности Косова није прекршено међународно право“. После је уследио и договор о интегрисаној контроли административне линије који је закључен пред крај власти ДС-а (али истине ради, у потпуности реализован од стране садашње власти).
Изворни Бриселски споразум и много горе од њега што је у оквиру пакета Брисел 2 уследило, на то се надовезало. То је наставак а не корен најновије фазе нашег косовског суноврата. Ваљда је континуитет са косовском политиком пређашње власти био услов за добијање ако не зеленог, онда макар жутог светла за долазак на власт оних који су дуго били од стране евроатлантских структура онемогућавани да се докопају државног кормила Србије. Но, уз све што су у том погледу негативно учинили, понављам, ипак ствар нису довели до краја по вољи албанских патрона. Србија није признала накарадну косовску државност и инсистира на неком моделу поделе покрајине.

АДСКИ ДУХ Ј. Б. ТИТА Баш то, а не наше досадашње енормне уступке, нападају наводно рационалне патриоте. Да ли су онда они то или се заправо ради о НАТО лобистима? Остављам свакоме од вас да сам одговори на то питање, а за крај, да се не огрешим о више пута помињаног а неименованог историчара, да кажем још нешто у вези са њим. Допуштам могућност да је он у острашћеном инату у који је утонуо, искрен у својој заблуди. Штавише верујем да је тако, поготово што је, ако изузмемо Косово, рекао немало тога тачног. Али све то само по себи није у првом плану. Оно што је ових дана говорио и писао у вези са судбином косовско-метохијског простора, згодан је основ за осврт на политичко-медијско-интелектуални миље чији је на неки начин део, а који је умногоме инструментализован од стране оних који не мисле добро српском народу.
Ту се, ма колико она била корисна у предизборном периоду, чини ми се намерно, отупљује оштрица критике погрешне косовске политике власти. Причају се, додуше, повремено празне патриотске приче, али се у пракси ради у прилог потпуног косовског суноврата на који, из демагошких разлога о којима је наш историчар говорио или из искрених убеђења – сада и није битно – актуелни официјелни Београд није спреман. Платио је, нажалост, свој цех за долазак на власт али изгледа неће да иде даље од онога што је већ учинио без неких контрауступака Србији. Слутим да су они сувише мали да би били прихватљиви за нас, али делују превелико Албанцима и њиховим заштитницима.
У таквим околностима неки препознају своју шансу, не да се понуде да сами преузму вођење Србије косовском странпутицом много даље од садашњих властодржаца – јер свима је јасно да немају потенцијал да у догледно време дођу на власт – већ да буду полуга притиска на постојећи естаблишмент, како би био кооперативнији. Тако наши „демократски“ опозиционари и њихови гласноговорници гледају да на неки начин бар мало профитирају већ данас и купе време како би сутра добили много више. Не пада им на памет да на власт озбиљно ударе на националним пољима где је она сада када се приближавају избори рањива, а они би могли да ту стекну који поен. Неће да љуте стране моћнике којима је најважније да се Србија одрекне Косова.
Док се такве игре играју, Ј. Б. Тито задовољно, из седмог круга пакла, ослушкује шта се дешава на сценама суморног српског политичког театра. Сигурно га радује што је његово злодело и даље живо и делотворно. Оно што Срби, оболели од националног дефетизма па и мазохизма, сами себи могу нажао да учине, нико не може да им направи!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *