МРАЧНА СТРАНА ИСТОРИЈЕ

Иницијатива младих за људска права тврди да није тачно да Србија није протеривала своје националне мањине и указује на некакву „мрачну страну српске историје“, коју министар Зоран Ђорђевић, а вероватно и остатак српског друштва, гурају под тепих. Да ли су поред свих примера из региона баш Срби прогонитељи с мрачном прошлошћу?

Многе вредности и врлине красе простор Војводине, а једна од њих је упорност, јер када 26 националних заједница сложно живе на истој територији и ту територију доживљавају као свој дом, онда је то резултат упорности, марљивости и оданости, рекао је председник Скупштине Војводине Иштван Пастор у Бриселу на, сада већ традиционалном представљању потенцијала северне српске покрајине. Готово истовремено, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић изјавио је, на комеморацији жртвама Другог светског рата стрељаним у Јајинцима, да „из Србије и од стране Срба нико никада није протеран, а камоли затваран и убијан због своје различитости, а то није ни у нашој политичкој традицији“. На ову изјаву, као опарена, реаговала је Иницијатива младих за људска права оцењујући да је министар „слагао“ и да је „увредио све жртве режима Слободана Милошевића и његових сабораца и савезника деведесетих, на простору целе бивше Југославије“.
Истина је, Ђорђевићева изјава није најпрецизније формулисана и, ако тражимо длаку у јајету, може се оспорити. Јасно је да су неки Срби некада учествовали у неким злочинима, укључујући ту и протеривање разних људи, њихово затварање и убијање. Јасно је, међутим, и то да је Ђорђевић изговарајући ове речи мислио на оно што је међу Србима пре опште место, него спорадично отпадање од општег правила. У том смислу, Срби су се увек (и поред местимичног брукања деведесетих) понашали више него витешки. Макар од 1885. када су њихови поступци били такви да су овековечени натписом „Буди хуман као што је била хумана Србија1885“ у холу зграде Међународног Црвеног крста у Женеви, преко Другог светског рата, па до дана данашњег и начина на који се ова земља и овај народ опходе према мигрантима. Чак и за време рата у Босни, када је било српских зверстава, многи су Муслимани, односно Бошњаци, уточиште потражили и добили управо у Србији. О томе сведочи и некадашњи комесар за избеглице Добрица Вуловић, аутор три тома књиге „Србија, земља избеглиштва“, а могли би да посведоче и Иницијативи много ближе личности попут Динка Грухоњића, или Недима Сејдиновића.
„Готово цео политички, војни и полицијски врх Србије осуђен је пред Трибуналом у Хагу за кампању злочина и етничког чишћења над косовским Албанцима. Војислав Шешељ осуђен је пред истим судом за злочине против човечности у Хртковцима, у Војводини, одакле су протеривани грађани хрватске националности, док су документовани бројни етнички злочини у Санџаку за време рата који немају судске епилоге“, навела је ова невладина организација у свом саопштењу. Врло су занимљиви аргументи које ови млади овде наводе. Ако идемо њиховом логиком, с обзиром на то да Хаг никога из Хрватске није осудио због кампање злочина и етничког чишћења, онда то значи да се „Олуја“ није ни догодила и да оданде нико није ни протеран, нити избегао. Ако је тако, како каже хашка „правда“, како је могуће да је Срба у Хрватској 1991. било 581.663 (12,2 посто становништва), а 2011. 186.633 (4,36 посто), док је број Хрвата у Војводини под окупацијом злочиначке Србије између 1991. и 2002. пао са 105.406 (1,08 посто) на 70.602 (0,94 посто), што је пад мањи од оног забележеног између 1981. и 1991. године (са 1,60 на 1,08 посто). Ово смањење је још мање ако се узме у обзир да се 1991. међу Хрвате рачунало и око 16.000 Буњеваца који се 2002. више нису тако декларисали.
Протеривање Албанаца, односно план „Потковица“, како се у међународној заједници ова операција српских власти представљала, још је смешнији аргумент, иако је због тога осуђен „готово цео политички, војни и полицијски врх Србије“, јер се врло брзо испоставило да се ради о западњачкој лажи и пропаганди која је служила у почетку као оправдање за почетак НАТО агресије на СРЈ, а потом као алиби за почињене злочине. Нећемо сад детаљније улазити у ову причу, само ћемо навести пример из села Рандубрава чије су фотографије са измењеним датумима послужиле натовцима као доказ српских злочина. Шаип Реџепи из овог села сведочио је у немачком документарцу „Све је почело једном лажи“: „Становници су отишли из села 25. марта, након почетка НАТО бомбардовања. Око 8 сати увече дата нам је наредба од стране ОВК да евакуишемо народ. 26. марта није више било становника у селу.“
О томе ко је, како и колико протеривао, на концу, најбоље показује поглед на статистику на којој територији живи колико припадника националних мањина, али и одговор на питање где, колико и како постоје проблеми с повратком избеглица. У том контексту Србија се помиње само као држава која је примала избеглице, које ни данас не могу да се врате у своје домове. Укључујући и Грухоњића и Сејдимовића за које смо сигурни да би отишли из ове одвратне Србије само када би имали где да се врате.