Десет годинa књижевне Групе П-70

Чланови Групе П-70: Владимир Кецмановић, Слободан Владушић, Никола Маловић, Дејан Стојиљковић и Марко Крстић (фото: Богдан © Лагуна, 2009)

Проза на путу: Суботица – Београд – Ниш – Херцег Нови

С неколико стотина хиљада продатих примерака књига, с неколико десетина реномираних српских књижевних награда које смо освојили, са стотинак издања – постали смо оно што смо и обећали: супериорни у односу на баш сваку идеолошку мантру

Mи, српски писци, пре тачно десет година оформили смо Групу П-70, Прозу на путу, нову групу у српској књижевности.
Петог новембра 2009. у СКЦ-у у Београду прочитали смо добро утемељен Манифест.
Казали смо тада да се најчешћи мотив за стварање књижевних група кроз историју књижевности налазио у поетичкој сродности. Писце у нашој групи не везује чврста поетичка сродност и не намеравамо да је на силу тражимо. Повезали смо се као писци рођени након седамдесете године прошлог века, који су на књижевну сцену ступили у време распада готово свих могућих система вредности.
Ратови деведесетих година прошлог века су припаднике српске књижевне сцене поделили у непријатељске таборе, који међусобно не комуницирају или комуницирају преко нишана. У таквим условима, српска књижевност се нашла у расцепу између трке за дотацијама и трке за читаоцима, при чему трка за дотацијама пречесто подразумева повлађивање различитим политичким снагама, а трка за читаоцима повлађивање лошем књижевном укусу.
Ми немамо ништа против дотација, али немамо намеру да у жељи да их добијемо служимо ниједном политичком концепту, јер налазимо да смо у односу на било коју идеолошку мантру супериорни.
Немамо ништа против тржишног успеха, али због њега нисмо спремни да одступимо од властитог стваралачког дигнитета. Наш циљ је да помажући једни другима, у појединачним и заједничким наступима освојимо и реафирмишемо литерарну сцену, како бисмо тржишне критеријуме, управо као и критеријуме дотација, прилагодили себи, уместо да се прилагођавамо њима.
Тако је писало у Манифесту Групе П-70.
С неколико стотина хиљада продатих примерака књига, с неколико десетина реномираних српских књижевних награда које смо освојили, са стотинак издања – постали смо оно што смо и обећали: супериорни у односу на баш сваку идеолошку мантру.
Током минуле деценије – којој је канда била намењена судбина да никад не освоји колективног НИН-а, јер је сваки појединачни писац декласирани српски писац – више смо пута пролазили „топлог зеца“ оличеног у лику и делу разноразних писаца и критичара, новинара и културних радника, некаквих мислилаца и филозофа, који су као по неком страначком Пословнику денунцирали једног по једног од нас, уз напомену да су наши романи одређени идеолошки, а не поетички, у којима и нема књижевности или ако је и има, онда је то само одређена мера талента који није споран, али јесте упитан чим је кренуо тим погрешним путем.
Нама такви напади нису били потребни да као једина књижевна група у савременој српској књижевности стекнемо колективно име с једне, и киту личних имена с друге стране.
У годинама за нама Група П-70 јесте отишла договорно у медијску хибернацију зарад становитог експеримента. Питали смо се, наиме, да ли ће нама ненаклоњени и стипендијама из иностранства обдржавани писци учинити било шта што би могло да уђе у историју српске књижевности.
Ми не мислимо да се то догодило.
С друге пак стране мислимо да смо, све од себе дајући, учинили корак напред у српској књижевности.
Свесни смо да Пут којим смо кренули делује као немогућа мисија, и то нас додатно мотивише да на њему истрајемо – написали смо у Манифесту из 2009.
Тако мислимо и даље.
Наслушали смо се питања да ли група П-70 постоји, да ли се распала?
Питајте нас опет за десет година.

 

Група П-70 слави десетогодишњицу постојања на 64. Међународном београдском сајму књига. Сала „Иво Андрић“, субота, 26. октобар 2019, од 17 часова.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *