Антон Никитин: Земаљско пристаниште Богородице

Кијевско-печерска лавра прошла је кроз своју хиљадугодишњу историју пожаре, рушења, прогоне и убиства монаштва. Ни данас времена нису лака и обична, али обитељ ће и њих претрајати

Разговарала Наташа Јовановић

Тешко да могу да кажем колико је прича испричана кроз овај филм нова јер не знам са чим га упоређујемо. Постоје радови који се раде по благослову. Такво је и ово остварење. Испричали смо оно што смо сматрали да је важно за гледаоца и што може бити интересантно – показати светињу која је заједно са својим народом преживела све недаће кроз хиљадугодишњу историју. У филму су и они фини детаљи који измичу оку посматрача чак и када је он присутан у манастиру. Такође, снимили смо и неколико ексклузивних ствари које не могу да се виде приликом обиласка светиње. Јединствен је, сматрам, утолико што је настао као покушај да прикажемо лепоту православља, и пренесемо поруку да постоје ствари које се налазе изнад политичких граница и историјских тековина, а то су Црква и вера – каже у разговору за „Печат“ Антон Никитин, украјински сценариста, продуцент, главни уредник ТВ „Интер“ и аутор остварења „Кијевско-печерска лавра, фотографија хиљадугодишњице“, који је на овогодишњем Фестивалу православног филма у Крушевцу проглашен најбољим документарним филмом.

Додељивање томоса неканонској УПЦ тадашњи председник Украјине је пропратио речима да је реч о догађају који представља геополитичку катастрофу за Русију. У којој мери је тема филма, осветљавање родног места руског монаштва, осетљива?

Томос није добила Црква већ неколико организација које је православни свет означио као расколничке. Таква кретања у црквеном животу Украјине нису утицала на идеју да се овај филм сними. Ми смо снимали филм о главној канонској светињи УПЦ и не само о њој, јер из ове обитељи је потекло монаштво целе Свете Русије. Ако обратимо пажњу на називе храмова који су подизани након Кијевско-печерске лавре, приметићемо да је доста њих добило име Светоуспењски. То је традиција која је зачета у Лаври, земаљском пристаништу Пресвете Богородице.

Да ли стварање нове црквене структуре може послужити као вододелница међу украјинским народом?

Верника канонске УПЦ је много. Тешко ми је да причам о апсолутним бројкама, али фотографија литије која је поводом обележавања јубилеја крштења Русије прошла Украјином – говори довољно. Литија је кренула од Владимирског трга на којем је споменик кнезу Владимиру крститељу до Кијевско-печерске лавре. Реч је о мору људи. Ове године у литији је учествовало преко 300 хиљада људи. Несумњиво да канонска УПЦ уједињује народ православни без обзира на политичку ситуацију и друге факторе који теже разједињавању.

Да ли је у оваквим околностима обитељ Лавре пред новим подвижништвом – у ситуацији да телима брани светињу?

Било је ситуација када су непознате групе људи долазиле под зидине Лавре с нејасним захтевима показујући агресивност. Али то није имало никаквог учинка. У филму се каже да је Лавра пролазила и претрајавала кроз различита историјска искуства, пожаре, рушења, физичка гоњења, али светиња је остајала. Ни данас времена нису лака ни обична, али обитељ је све то преживела.

У ком тренутку током рада на филму сте можда најјаче осетили присуство Бога, чврсто уверење да Он постоји?

Моја колегиница, коаутор филма, била је задужена за снимање већине сцена. Ми смо с вером прилазили том раду. Било је момената када смо учвршћивали веру у чуда и постојање Бога.

Чини се да је филм неформална потврда да у Кијеву, упркос уверењу да борба против свега руског трпи завршне ударце, постоји извесни простор слободе говора?

Наш живот се променио након 2014. Сада постоји притисак на медије, и таквих примера није мало. Не мислим да то значајно утиче на живот људи. То је датост данашњег дана, потврда да је нешто тако могуће. Да ли је то нарушавање људских права? Да, али људи стичу навику да живе у околностима какве су данас. Не постоји званична борба против руске националне свести, али притисак је велики на законодавном нивоу. Ограничавање коришћења руског језика је присутно и то утиче на рад медија, али и на украјинског гледаоца. Примера притисака на слободу речи има довољно и на законодавном и на нивоу деловања органа који контролишу делатност медија. То се огледа у списковима особа које се не смеју појављивати у јавном простору, језичким квотама, проверама и казнама које трпе медији, у судским истрагама предмета убиства и напада на новинаре који још нису расветљени.

Радите у медијима. Да ли вам је познато колико људи интимно верују да је исправно стратешко опредељење које Украјину води ка савезу са ЕУ?

Парадокс је што Украјина јесте Европа и што здрав назор говори да нема места за стварање проблема. У овом тренутку, на нивоу власти, тече процес прекрајања историје кроз који се нарушавају начела традиције. То је диктат одређене идеологије. Народ наравно о свему има своје мишљење и исповеда различите вредности.

О чему говори демографска слика Украјине данас у односу на 2014?

Попис становништвa је урађен пре 18 година и чини ми се да се цифра вртела око 48 милиона. Тачне бројке засноване на социолошким истраживањима немам. Званична бројка је 42 милиона, стручњаци кажу да је много мање. Много људи је отишло из земље, али не могу рећи да се то десило одмах након Мајдана. Имам бројне познанике који су напустили земљу, неки су отишли на Исток, неки на Запад.

У којој мери се променила атмосфера након доласка новог председника на власт?

Реторика је другачија, али су закони остали исти.

Да ли сте сада ближе решењу питања Донбаса или даље?

Нисам у могућности да понудим прецизан одговор. Људи у нашој земљи живе у нади да ће се та ситуација разрешити како би видели крај убиствима, без обзира на то какве ставове која страна заступа.

Снимили сте филм о НАТО бомбардовању Србије. Како је прихваћен у украјинској јавности?

Људи су различито реаговали. Било је оних који су показали незадовољство и којима се нису допали факти које сам изнео у филму а везани су за деловање НАТО-а. Било је и позитивних реакција људи који су нам након гледања филма захвалили. Парадокс је да тема коју смо покренули има назив – Бомбе које су експлодирале светом.

То је био догађај који је одредио живот света. У току Првог светског рата нико није мислио да је могуће убијати гасовима, масовно уништавати. Након Другог светског рата тешко је било поверовати да ће на европске градове падати бомбе. Те бомбе су експлодирале у Србији и најавиле сва друга бомбардовања широм света, у Донбасу, Сирији, арапском свету. Питање зашто се све ово у свету дешава има одговор у бомбардовању Југославије. Постоје догађаји после којих се свет мења. И наш свет се променио након 24. марта 1999. године.

Снага православља

Међународни фестивал православног филма, који је с благословом патријарха српског Иринеја и епископа крушевачког Давида одржан пету годину заредом у Kрушевцу, избором остварења, дискусијама које су пратиле пројекције, те коначно избором и проглашењем победника оправдао је свој назив „Снажни духом“. Током фестивала Крушевљани су могли да погледају филмове аутора из Србије, Републике Српске, Русије, Грчке, Јерменије, Белорусије, Украјине и Грузије, као и да у просторијама Културног центра изнесу своја виђења. Након четири дана трајања проглашени су победници Фестивала.

Гран-при припао је филму „Земљотрес“ Сарика Адеасјана из Јерменије, где ће бити послат освештан диптих с ликом Светог кнеза Лазара. У конкуренцији најбољег играног филма награду и икону Светог Николаја Чудотворца добио је филм „72 сата“ продуцентске компаније Николаја Растргујева из Русије. За најбољи документарни филм проглашено је остварење Лусиане Кокухалене и Антона Никитина „Кијевско-печерска лавра: фотографија хиљадугодишњице“ из Украјине. Победнику у том жанру додељена је икона Светог Василија Острошког. По оцени публике најбољи филм је „Чекам вас у Самтавру“ Константина Церцваздеа из Грузије који је добио диптих с ликом Светог Саве.

Фестивал су затворили директор Филип Kудрјашов и заменик градоначелника Крушевца Весна Лазаревић, а публика је посебно емотивно испратила наступ ансамбла „Бели анђео“ са солистом Kатарином Божић на челу.

Текст се објављујe као део пројекта који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства