А сада – озбиљно

БЕМУС 50+1 | 2. део

Један од врхунаца овогодишњег БЕМУС-а, свирајући на Симпсон Гвадањини виолончелу из 1777, остварила је Натали Клајн

Другу половину БЕМУС-а обележили су програми који приличе озбиљном европском фестивалу. У суботу, 12. октобра, у великој сали Коларчеве задужбине наступио је Камерни оркестар Словеначке филхармоније с виолончелисткињом Натали Клајн као солистом. Натали Клајн је музичар прве категорије, па је невероватно да је сала била полупразна, а то се догодило и на концерту Краљевског секстета. Као да ове године публика није реаговала на БЕМУС као иначе, или једноставно није било довољно медијске пропаганде као раније.

УЗБУДЉИВО БАРОКНО ПУТОВАЊЕ Свирајући на Симпсон Гвадањини виолончелу из 1777, она је интерпретирала Концерт за виолончело Јозефа Хајдна у Це-дуру на први утисак непретенциозно, лако и лепршаво, што је далеко од онога што овај концерт представља у челистичкој литератури. Дело обилује бурним и бриљантним пасажима које је солисткиња донела фуриозно и с невероватном лакоћом, а који се смењују с лирским деликатним деоницама, у новонасталом стилу Sturm und Drang, прелазу од барока ка класицизму. Натали Клајн је стилски деликатно, врло музикално, фразирањем и савршеном интонацијом, уз радост заједничког музицирања, остварила, верујемо, један од врхунаца овогодишњег БЕМУС-а. На одушевљење публике поклонила је мали бисер од соло Баха. Камерни оркестар је пратио Хајдна пристојно, а исказао се сам у Сонатини за гудаче савременог словеначког композитора Уроша Крека и у много свираној Серенади за гудаче Чајковског. Свирајући без диригента, оркестар од 14 делује уиграно, мада бисмо пожелели мало више страсти и музичког узбуђења.
Распевани руски виолиниста Дмитриј Синковски са својим осмочланим ансамблом Lа Vоce Strumentale одвео је 13. октобра салу Коларца на узбудљиво барокно путовање и други врхунац фестивала. Концерт посвећен Антонију Вивалдију био је право освежење јер се код нас барокна музика чује све мање. Ансамбл свира на инструментима периода, а њихов вођа на скупоценој виолини Франческа Руђерија из 1675. коју му је уступила на коришћење Фондација Jumpstart Jr. Овог пута инструмент је искоришћен на прави начин у Вивалдијевим концертима за виолину Годишња доба, у којима је солиста/диригент бриљирао техником и занимљивим слободним интерпретационим решењима, што је звучало свеже и ново, у концертима који се много и често изводе. Да су темпа била мало спорија, а свирање укроћеније, не би цревне жице шкрипале под стресом, а звучни утисак био би заобљенији и лепши. У ансамблу је басo континуо секција (виолончело, контрабас, лаута, чембало) јача, јер јој је придружена и виола, док су три виолине једва могле да се изборе с агресивним солирањем Синковског. И то је концепција и треба је поштовати.

И НАЈЗАД, АТРАКЦИЈА У Концерту за виолу д’аморе и лауту Мариа Крестинскаjа, иначе концерт-мајстор, приредила нам је чаробни доживљај, док се словеначки лаутиста Исидор Графенауер стидљиво борио за звучни простор. Антологијски други став. И најзад, атракција, виолиниста и пева, као контратенор у Кантати Cessate, omai cessate освојио је публику прекрасним гласом великог и контролисаног волумена и глумом. Неколико бисева наградило је овације у сали.
У уторак, 15. октобра, у сали Коларчеве задужбине наступио је млади кинески пијаниста уметничког псеудонима Ниу Ниу с програмом романтичарских композитора (Менделсон, Лист, Шуберт, Шопен) и Бетовеновом Месечевом сонатом. Младић супериорно влада техником, посвећује се детаљима, пијано му је мек и звучан, а форте заобљен, клавир чак и пева под његовим прстима, али … да би изабрани необавезни комади (Шопенови и Шубертови Емпромптији, на пример) звучали музички упечатљиво, потребно је нешто више од свега наведеног. Оно нешто неухватљиво што разликује велике пијанисте од добрих. У Бетовеновој сонати најбољи је био други став, који обично пијанисти не узимају озбиљно, јер одваја легендарни први од брзог трећег, који је ове вечери звучао као трка за живот. Од драматичног става чули смо гомиле збрзаних нота, без хармонског и мелодијског смисла, што је одликовало и већину брзих пасажа на концерту. Трећи кинески гост БЕМУС-а је био атракција са шест година, али сигурно треба сачекати десетак година да се види шта ће од њега бити. Како је једном рекао легендарни пијаниста Нојхауз, ако свираш јако и брзо, увек ће неко свирати јаче и брже, треба наћи свој тонски печат, изражајни стил по коме ћеш бити препознат.

СИМБОЛИЧАН КРАЈ Стерео прослава националног идентитета одиграла се у среду, 16. октобра, одвојена само Васином улицом. Народно позориште поводом 150 година постојања укључило се у БЕМУС опером Петра Коњовића Коштана (премијеру имала 14. јуна), док је преко пута у исто време у Народном музеју представљен Сабор у пет слика изворне музике аутора Мирјане Дробац – приказ традиционалног наслеђа с простора где живе Срби и где је музичка традиција сачувана у изворном облику. С обзиром на то да су следећа два дана на БЕМУС-у била слободна, могли су се догађаји раздвојити.
Свечано, духовно затварање било је у суботу, 19. октобра, у Коларчевој задужбини, дан уочи свечаног обележавања 75-годишњице Дана ослобођења Београда 1944. у Другом светском рату. Вероватно отуд и руска музика, јер је у ослобађању заједно са снагама Народноослободилачке војске Југославије учествовала и Црвена армија СССР-а. Свеноћно бденије Сергеја Рахмањинова удружило је извођачке снаге Хора РТС и Хора Хрватске радио-телевизије (ХРТ) предвођене маестром Бојаном Суђићем, као посвета нашим и совјетским борцима палим у борби за слободу. Симболичан и пригодан крај фестивала који је пола века заштитни знак музичког Београда.