Titove prevare

Piše Dr Borisav Jović

Josip Broz Tito bio je neverovatan manipulator u vođenju politike. Mnoge njegove manipulacije okrenule su tok istorije, barem naše, i to nepovratno i nepopravljivo

Tokom Drugog svetskog rata, u jeku borbe antihitlerovske koalicije protiv Hitlerove okupacije Evrope, u Napulju su se sastali premijer Velike Britanije Vinston Čerčil i Josip Broz Tito, vođa partizanskih jedinica u Jugoslaviji. Čerčil je bio veoma zainteresovan da podrži oslobodilačku borbu jugoslovenskih partizana kako bi bila olakšana sveukupna pobeda nad fašizmom, a Tito je tražio da mu saveznici daju veće količine naoružanja.

ČERČILOVO ORUŽJE Da bi zauzeo konačni stav prema Titovim zahtevima, Čerčil ga je upitao: „Gospodine komandante, morao bih da budem siguran, pre nego što odlučim da vam dam traženo naoružanje, da vi nećete posle pobede nad fašizmom uvesti komunistički režim u Jugoslaviji.“
S tim se ni Staljin ne bi složio, odgovorio mu je Tito.
Čerčil, da bi se osigurao, postavi Titu dopunsko pitanje: „Da li biste bili spremni da o tome date danas jednu javnu izjavu?“
Na to mu Tito odgovori: „Gospodine predsedniče, to za vas ne bi bilo dobro. Svako bi bio ubeđen da ste me na to prisilili.“
I Čerčil odustade od svog zahteva.
Ovo je bila jedna od brojnih anegdota iz političkog života Josipa Broza, a koja približno odgovara toku stvarnog događaja.
Tito je vešto izbegao da išta konkretno obeća Čerčilu da bi dobio traženo naoružanje. Vešto ga je izmanipulisao.
Josip Broz Tito bio je neverovatan prevarant i manipulator u vođenju politike. Mnoge njegove manipulacije okrenule su tok istorije, barem naše, i to nepovratno i nepopravljivo.
Postoje brojne anegdote iz njegovog političkog života. Gore navedeni slučaj sa Čerčilom je samo uvodna ilustracija, koja govori da predmet njegovih političkih egzibicija nismo bili samo mi. Ali predmet i sadržaj koji ovde obrađujemo jesu njegove političke mahinacije činjene ovde, one koje su imale sudbinski uticaj na naše živote i na tokove naše istorije.
Odabrali smo nekoliko takvih koje će, verujem, za većinu čitalaca biti zanimljive, a trebalo bi da budu i istorijski poučne za buduće generacije.

DRUGO ZASEDANJE AVNOJ-a NIJE IMALO KVORUM ZA ODLUČIVANJE Drugo zasedanje AVNOJ-a održano je usred rata, 29. novembra 1943. u Jajcu. Sazvano je na brzinu i potpuno iznenadno, u trenutku žestokih borbi i bez dovoljno pripreme i demokratske ocene predloga odluka koje treba doneti. To je dovelo do toga da na zasedanje nisu mogli da stignu svi delegati, pa se ono našlo u situaciji da nema kvorum za odlučivanje, čak i bez proste većine od 50 odsto izabranih delegata.
Od ukupno 303 izabranih i zvanično registrovanih delegata, na zasedanje je stiglo 142, što nije bilo dovoljno za odlučivanje. Tito je predložio da se kvorum za odlučivanje stvori tako što će se delegati iz Makedonije, njih 42, i sa Kosova i Sandžaka, njih 11, koji nisu bili stigli, proglase prisutnim. O tome su se izjasnili prisutni delegati i podržali Titov predlog.
Nepoznato je u istoriji demokratije da prisutni, koji čak i nemaju kvorum za ikakvo odlučivanje, odluče da su prisutni i oni koji nisu stigli na zasedanje.
Za Josipa Broza sve je bilo moguće, ako su u pitanju njegove ideje i ciljevi. Na tom, Drugom zasedanju AVNOJ-a donete su istorijske odluke koje su, iako su pravno bile potpuno dubiozne, nametnute kao legalne i legitimne i kao takve su načinile zaokret u istoriji Jugoslavije.
Tito se na mesec dana pre Drugog zasedanja AVNOJ-a, na diplomama slušalaca jedne vojne škole, potpisivao kao Maršal Jugoslavije, iako je odluka o takvom njegovom činu doneta tek na pomenutom zasedanju. Bez kvoruma, doduše. Za njega je sve što je naumio bilo unapred svršena stvar. Po njegovom shvatanju, čak i mnogo kasnije, do kraja njegovog života, revolucionarne potrebe ne biraju način da budu ostvarene.
Josip Broz je u jednom autorskom napisu 1944, koji je prenela svetska štampa, izjavio da je na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu bilo prisutno 240 delegata iz svih krajeva Jugoslavije. To je bila zvanična izjava novog šefa države, izjava koja je obmanula svet da ne bi bio dovođen u pitanje legalitet avnojevskih odluka i da bi međunarodno bila prihvaćena promena vlasti u Jugoslaviji.
Zvanični podaci koji su nedavno objavljeni govore da stvarnog kvoruma nije bilo, da je, prema tome, sve na čemu je bio zasnovan budući pravni i politički poredak u Jugoslaviji, pre svega nelegalnim preuzimanjem vlasti, bilo lažno, ali je u stvarnom životu postalo istinito. I to trajno. Tito je na osnovu pomenutih odluka vladao skoro pola veka, do kraja svog života, a da se pitanje legalnosti nikada i nigde nije postavljalo.

ODNOS PREMA SRPSKOM NARODU Titov osnovni politički zadatak, usled kojeg je i poslat u Srbiju, bio je da se kroz borbu protiv nemačke okupacije, stavljajući se na čelo srpskog naroda kao generalni sekretar KPJ, u povoljnom trenutku dočepa vlasti bez koje se ne bi mogli ostvariti zaključci IV kongresa KPJ održanog u Drezdenu 1928. godine.
Osnovni zadaci komunista Jugoslavije, usvojeni na pomenutom kongresu, bili su:
1. Rasturanje Jugoslavije na više manjih nacionalnih država.
2. Onemogućiti da srpski narod, kao većinski, vrši navodnu eksploataciju drugih jugoslovenskih naroda.
3. Albancima i Mađarima pomoći da se priključe svojim matičnim državama.
Nijedan od ovih političkih ciljeva nije bio u skladu s interesima srpskog naroda. Da ga je bilo ko ikada pitao za zvanično mišljenje i stav nacije, dobio bi negativan odgovor.
Pomenuti politički zadaci, koje je komunistima postavio IV kongres KPJ, nikada i nigde nisu postavljeni kao cilj oslobodilačke borbe, ali je Tito došao da se, uz borbu srpskih partizana, dočepa vlasti koju će potom upotrebiti protiv interesa srpskog naroda.
Tito je bio svestan toga, pa u čitavom periodu oslobodilačke borbe, do završetka rata, nije dozvolio da srpski narod ima bilo kakvu instituciju koja bi razmatrala predloge odluka poput onih sa Drugog zasedanja AVNOJ-a, niti je dozvolio da one na bilo koji način podsećaju na odluke iz Drezdena.
Dok je svim drugim narodima ne samo dozvolio nego je od njih i zahtevao da osnivaju svoje komunističke partije i antifašistička veća, srpskom narodu to je bilo dozvoljeno tek kad je rat bio završen, i to tek kada je srpsko nacionalno biće već bilo razdrobljeno na republike.
Dok su svi ostali mogli da na Drugo zasedanje AVNOJ-a pošalju svoje delegate sa mišljenjima i stavovima svojih nacija, srpski narod nije imao nijednu instituciju koja bi to učinila. Mogao je na zasedanju imati samo pojedince sa ličnim stavovima. A njih je odredila KPJ, što znači sam Tito jer drugoga nije bilo.
Sa ovakvom diskriminacijom srpskog naroda Tito je započeo u toku rata, a kao što će se kasnije videti, bilo je i još grubljih postupaka. I kad je zemlja dobila sve ustavne institucije sa jasnim demokratskim pravima i republika i građana, moralo je biti kako Tito kaže i kad zakon kaže drugačije i kad većina smatra drugačije, pogotovo kada je reč o Srbiji i srpskom narodu.

(NE)RAVNOPRAVNOST NARODA I NARODNOSTI Srpski narod je slepo verovao u deklarisanu politiku ravnopravnosti naroda i narodnosti, uprkos njenom svakodnevnom narušavanju.
Pošto je Tito došao u Jugoslaviju s jednim od glavnih zadataka da umanji prava srpskog naroda, bilo je prirodno što to nije bilo moguće uz istovremenu ravnopravnost. Pitanje je, samo, bilo koje će metode primeniti. Tito je bio majstor. Metode su bile raznovrsne, kompleksne i sveobuhvatne, a napred navedena je samo jedna od njih.
Sama činjenica da je on, Josip Broz, od preuzimanja vlasti 1943, iako na nelegalan način, do kraja svoga života sam bio i ostao na njenom čelu, da nije dozvolio demokratsku zamenu, dovoljno govori o neiskrenosti politike ravnopravnosti. Srpski narod, iako najbrojniji u Jugoslaviji, ne samo da nije mogao ni za pola veka Titovog života da da šefa države nego je igrao potpuno marginalnu ulogu u političkom životu uopšte. I podržavao Tita kao hipnotisan zahvaljujući njegovoj veštini vladanja, koja nimalo nije bila demokratska.

KOMADANJE SRPSKOG KORPUSA Titova osnovna zamisao bila je da se izvrši komadanje nacionalnog bića srpskog naroda, tako da u Jugoslaviji ne može da deluje kao celina. Da bi to postigao, smislio je da teritoriju Srbije, sa kojom je ona 1918. ušla u stvaranje zajedničke države sa Slovencima i Hrvatima, uključujući i teritorije srpskog naroda koji se 1918. priključio Jugoslaviji, rasparča tako da u samoj Srbiji ostane znatno manje Srba od ukupnog broja, a da se odvojenim delovima u budućim novim nacionalnim republikama ukinu nacionalna i zadrže samo građanska prava, čime su delovi srpskog naroda pretvoreni u nacionalne manjine bez prava na samoopredeljenje. Od srpskih teritorija naumio ja da formira tri nove republike, na bazi novih nacija koje su živele u Srbiji ili na srpskim teritorijama, kao i da deo teritorija na kojima su vekovima živeli Srbi ostavi u Hrvatskoj.
Dok su Srbi verovali da postoji samo juriš na teritorije koje su pod nemačkom okupacijom, nisu ni sanjali da je Tito organizovao paralelni juriš na srpske teritorije koje će posle rata biti dodeljene drugim republikama. Dao je zadatak komunističkim partijama budućih republika da osnuju partijske organizacije svuda gde smatraju da treba da budu granice sa Srbijom pošto bude izvršena federalizacija zemlje.
Srpske teritorije čerupao je kako je ko hteo, a niko u Srbiji nije postojao da ih brani jer lukavi maršal nije dozvolio da se formira i komunistička partija srpskog naroda, što je svima ostalima dozvolio. Hrvati su, na primer, sa osnivanjem partijskih organizacija dogurali do Zemuna i do reke Bosne, što je posle rata, prilikom utvrđivanja granica po zakonu, izazvalo brojne sporove i na jedvite jade je samo delimično korigovano.
Ipak, od matične republike srpskog naroda, Srbije, odvojena je teritorija Makedonije, Crne Gore koja se bila ujedinila sa Srbijom, dobar deo Bosne i Hercegovine i Slavonije, Baranja, Lika, Banija i Dalmatinsko primorje, gde su vekovima živeli Srbi iz poražene Austrougarske monarhije, priključeni matici 1918. Srpskom narodu van Republike Srbije oduzeto je pravo na samoopredeljenje što je sa njegove, Titove strane očekivanog raspada Jugoslavije u budućnosti, značilo njihovo ponovno odvajanje od matice kojoj su se priključili.
To je, kao što se videlo, devedesetih godina prošlog veka izazvalo građanski rat u kome su Srbi, kao manjina, najgore prošli, a Srbija skraćena za trećinu srpskog stanovništva.

CELA IZ TRI DELA Sama Srbija podeljena je saveznim ustavom na tri dela, određeno joj je da ima dve autonomne pokrajine, što nijednoj drugoj republici nije nametnuto, nego je njima ostavljeno da samostalno utvrđuju svoju unutrašnju organizaciju.
To, naravno, nije učinjeno slučajno niti samo formalno nego su prava autonomnih pokrajina povećavana na štetu prava republike do te mere da su postale članice federacije predstavljene direktno u Saveznoj skupštini i u Predsedništvu SFRJ. Time su postale potpuno nezavisne od Republike Srbije, u mnogo čemu joj suprotstavljene. Stekle su pravo da samostalno donose zakone i da republika nema kontrolu nad njihovom primenom, kao i da Republika Srbija ne može da donosi ustavne promene bez njihove saglasnosti, što je za Srbiju bilo nečuveno poniženje.
Sve se to odrazilo na politički život u Republici Srbiji, koju se stalno potresali separatizam i neravnopravnost građana koja je za posledicu imala bekstvo srpskog stanovništva u užu Srbiju.
Srpski narod je prevaren, izigran tako da svesrdno podržava jednu lažnu politiku ravnopravnosti koje nije bilo, i koja ga je skupo koštala.
Formiranje Komunističke partije Srbije Tito je dozvolio tek posle rata, kada je obavio posao bez ikoga ko bi ga ometao.
Pokazalo se već na ovom primeru da je Tito došao u Srbiju sa osnovnim ciljem da se dočepa vlasti, političke i vojne, koju je zadržao doživotno i koja mu je poslužila da ostvari ideje onih koji su ga i poslali u Srbiju, a pre svega odluke IV kongresa KPJ o rasturanju Jugoslavije i o obespravljivanju srpskog naroda, ali i da stvori sve neophodne uslove da se Albanci osamostale do te mere da mogu u pogodnom trenutku da se odvoje od Srbije i Jugoslavije. Taj luksuz im nije dozvolio Slobodan Milošević, koji je ustavnim promenama iz 1989. ograničio njihovu vlast na nivo normalne autonomije i tokom narednih deset godina zaustavio progon Srba i ostalog nealbanskog stanovništva sa Kosova i Metohije, dok njihovi mentori nisu NATO bombardovanjem 1999. silom oteli tu južnu srpsku pokrajinu i stvorili kvazidržavu Kosovo.
Sada je na redu neviđeni politički pritisak velikih sila Zapada na Srbiju da prizna kao legalno ono što joj je silom, suprotno međunarodnom pravu, oteto.

Kraj u sledećem broju