Светионик – Анакондин загрљај

Анаконда је ала наших дана. Стиском мрви наше историјске границе, обавија се око Светог Саве, дроби етику и морал, а на миру само оставља утробу урамљену ребрима и гениталије

Филолошки факултет у Београду учи да су писци прије Првог свјетског рата знали да виде иза окуке њихових дана, те да су Велики рат дебото осјетили како долази.
Писци су, рекао бих, били и остали сензори за наговјештај дана будућих.
Оставимо ли сада за нагађање да ли је, у тренутку када имамо првог муслимана као градоначелника Лондона, Мишел Уелбек био у праву или није када је видио муслимана на челу Француске – тек, чињеница је да сам годину дана прије Мајдана у Кијеву у роману „Једро наде“ („Лагуна“, четири награде, пет издања) године 2014. предвидио да ће кодно име за стезање Русије бити Анакондин загрљај.
Како сам то знао?
Нисам могао да знам. Анакондин загрљај наметнуо се као најлогичнији назив за стратешко стезање оволике Русије. Научио сам да препознајем матрицу западног начина размишљања, потом и понашања. И онда се појавио тај назив, полуофицијелно, Анакондин загрљај, у коме Русија, опкољена и удављена треба да буде геополитички и поједена.
Негдје у исто вријеме – а о томе је ријеч – увидио сам гдје дјеца расту као из воде, па и многобројна дјеца мога рођеног брата који се игром породичних прилика зове по руски – Борис. Имамо претке који су током историје бокељског поморства градили руску царску трговачку морнарицу.
И сада, како дјеца не воле да их се дави – памтим по себи – осмислио сам уникатан начин да са њима што чешће будем у интензивном физичком контакту. Зашто физичком? Зато што благословеније породичне ствари нема него дланом привити драгу главу уз тијело, и пољубити је одозго у тјеме. Или тако неки кратки емотивни захват, у зависности од природе дјетета или наше сљубљености с увијек племенитом, младом и још увијек зеленом душом.
Дункве, у мору других игара, осмислио сам и једну веома физичку, готово спартанску, под кодним називом Анакондин загрљај.
Позовем неко од многобројне дјеце да ми улети у загрљај. Потом стежем објема рукама, веома снажно, то дијете по ребрима. Питам: Хоћемо још? Очекивани одговор треба да гласи – Да!, иако се дјетету глас од силине стиска промијени. – Хоћемо још? – Очекивани одговор гласи опет – Да!, иако дијете више не може ни да дише, ни да говори.
Све вријеме водећи рачуна о мојој дјеци разних узраста, и прилагођавајући силу стиска, фатално стежем трећи пут, као анаконда. И питам: Хоћемо још?
Очекивани одговор гласи – Не!!!, када попуштам све стискове, срећан што су дјеца мога брата опет и опет имала челенџ, а ја прилику да их све вријеме осјетим како само здраво расту и уче важну ствар…
Човјека заиста може да нападне анаконда, у Јужној Америци, иако су за то шансе тек теоретске.
Зашто онда тренирам дјецу да опстану ако би их опсјела страшна неман, коју они могу да пронађу ако укуцају: напад анаконде?
Више симболично.
Анаконда је ала наших дана. Стиском мрви наше историјске границе, обавија се око Светог Саве, дроби етику и морал, а на миру само оставља утробу урамљену ребрима и гениталије.
Филолошки факултет у Београду учи да су писци прије Првог свјетског рата знали да виде иза окуке њихових дана, те да су Велики рат дебото осјетили како долази.
Мислим да пољубац у дјечје тјеме иза уникатне вјежбе Анакондин загрљај има смисла.
С друге стране, никад се не зна што текст може да породи: можда многи родитељи узму да вјежбом у љубави стежу своју дјецу, те их на тај начин тренирају да опстану. У данашњем свијету у коме писац види шта према нама гамиже иза окуке наших дана…

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море