Писма из Тамног вилајета – Фртаљ Бакирове земље

Против кога би на простору етнички и вјерски најхомогенијем у Европи СДА водио рат?

Антиуставна објава рата спакована у Декларацију СДА коју је на конгресу странке усред чисто муслиманског Сарајева изнео Бакир Изетбеговић, син творца програма и политичке праксе исламизације муслимана у БиХ, није изненадила ни последњег абаџију из шехера. Они који су живели Алијине поруке у ратним годинама знају да ова декларација сина верског фанатика не може изаћи на добро. Најмање што се може очекивати од позива на рат намењеног радикализованом гласачком тијелу је даље продубљивање кризе у БиХ и даља дисолуција државе. Она, разумје се, није почела од овог прогласа већ траје годинама, а сада у Декларацији изнјети циљеви тек су покушај скривања активне и сталне блокаде институција државе и њеног пута ка Европској унији. Декларација је отуда у функцији легитимисања. Занимљиво да овај антидржавни и антинародни проглас, у којем се најављује организовано политичко, идеолошко и медијско дјеловање, те политичко насиље над свим правима народа утврђених Уставом, у први план ставља државу БиХ. То што државу чине заједнице три равноправна конститутивна народа и два ентитета за аутора Декларације је мање битна ствар. Није ли се СДА од свог оснивања па до данас залагала за исте циљеве: принципе исламизације и унитаризације?

СЕГРЕГАЦИЈА, ПРОГОН, МАЛТРЕТИРАЊЕ Привидно одбацујући етно-национални концепт уређења државе, СДА и овом декларацијом најављује политичку борбу за републику, грађанску и демократску државу а истовремено гради на територији коју ефективно контролише систем сегрегације, прогона и маргинализовања Срба и Хрвата, због чега је тај простор данас, етнички и вјерски, најхомогенији у Европи. Ништа боље не би био сачињен нацистички концепт бриге о правима Јевреја.
Изетбеговић, СДА и њихова Република БиХ нису Босна и Херцеговина него само „фртаљ“ њене територије, познат по терористичким базама (њих стотињак), паралелним џематима (њих 22), радикализму и ратницима који свакодневно гину за „Исламску Сирију“, „Исламски Авганистан“, „Исламски Ирак“, „Исламску Палестину“. То је онај дио БиХ који изазива највише културне и историјске нелагоде и страха на цијелом континенту. Показало се да то није довољно добар разлог да неке западне амбасаде (америчка и британска) промене однос према фундаменталистима у Сарајеву. И онда када се неуморно „боре“ против тероризма, они подржавају терористичке организације и њихове радикалне извршиоце, некад отворено – некад прикривено, али ће тако бити све док ови представљају пријетњу грађанима и народима БиХ, посебно Републици Српској и њеном уставном поретку. Методологија подршке је увијек иста и подразумијева спречавање полицијских агенција да раде свој уставом и законом одређен посао, те да буду активна и продужена рука „исламистичке интернационале“.
Политику су сарајевски исламисти одувијек водили у паралелним државним структурама подржаним параобавјештајним информацијама које чине основ коначног одлучивања о путу којим ће земља ићи. Ипак, на врху пирамиде деструкције је, и данас као и раније, укупно наслијеђе Алије Изетбеговића, његов син Бакир и Алијина вјерска група која има радикалне политичке циљеве а регистрована је и дјелује као Странка демократске акције – СДА.

ГДЈЕ СУ ЧАМПАРЕ? На протеклом Конгресу СДА, одржаном 14. септембра, Бакир је придобио Дениса Звиздића и побједио безбједњаке и обавјештајце: Шемсудина Мехмедовића и Аљошу Чампару. Треба напоменути да је утицајни кадровик Авдо Чампара, бивши комунистички тужилац у БиХ, те Алијин секретар Скупштине РБиХ и саме СДА, изградио снажан политички клан „Чампаре“ у коме је до Конгреса СДА био и рођене сестре син Денис Звиздић. Син Дубравко је као тужилац у Тужилаштву БиХ био и шеф Ударног тима за борбу против тероризма, али пошто се није борио против њих него за њих, актуелна тужитељица Гордана Тадић је донијела одлуку да га смијени са те дужности, па је у мају 2019. на његово мјесто постављен Ћазим Хасанспахић. Али ни то није све.
И син Аљоша, који је још увијек министар полиције муслиманско-комшићевске Федерације БиХ, с необичним именом које асоцира на Русију, али је заправо дошло по дједу Алији кога су у Гацку звали Аљош, већ је и сам купио карту за одлазак у политичку пензију. Побиједити „Чампаре“, те склонити обавјештајца и ратног начелника полиције у Тешњу а послијератног насљедника Шефика Џаферовића на мјесту начелника ЦСБ Зеница, представља прву политичку побједу „малог од Алије“.
Не треба занемарити ни присутно бошњачко увјерење да су хрватску народну конститутивност већ сломили политичким вирусом хрватског поријекла званим Жељко Комшић, и да су на позорници остали само Срби и њихова Република Српска. Политички циљеви објављени у Декларацији односе се на нестанак Срба и Хрвата у БиХ.
Наравно, земље ЕУ не желе и неће дозволити да политички и безбједносни хаос који влада у БиХ на било који начин постане дио Европе, и поред неконтролисаног, избјегличког таласа додатно угрози њихове грађане и њихове институције.
Несумњиво да долази вријеме у коме се одговорност за укупно стање у БиХ неће моћи неоправдано и без мјере приписивати само домаћем политичком фактору. Део одговорности припада и међународној заједници.