Немоћ моћне Европе

Сенка (не)могућег рата с Ираном над Европом: Унија пола милијарде становника и снагом економског (и технолошког) џина, с којим се могу равнати (још) само Сједињене Америчке Државе и Кина, с једним бројем чланица наглашених амбиција и аспирација (неугасли менталитет некадашњих империја), делује на светској сцени, у потенцијално експлозивним временима, тренутно пред могућим новим пожаром на увек запаљивом Блиском истоку, понижавајуће немоћно, као политички патуљак

Разарајући удар дронова и крстарећих ракета у само срце саудијске нафтне моћи, с непредвидивим, не само економским, последицама, довео је Европљане (ЕУ) изнова у ситуацију беспомоћних посматрача.
Њихова моћ да иоле значајније утичу на ток, потенцијално експлозивних и фаталних догађаја, на увек драматично запаљивом Блиском истоку, и овога пута се показује као немоћ: понижавајуће је занемарљива. А страх огроман. Враг би (лако) могао да однесе шалу: евентуални рат с Ираном довео би, неминовно, у опасност безбедност Европљана и њихово (љубоморно чувано) благостање.
Заједница пола милијарде становника, са снагом економског (и технолошког) џина, с којим се могу равнати само још Сједињене Америчке Државе и Кина, уз то и с једним бројем чланица (појединачно) наглашених политичких амбиција и аспирација (неугасли менталитет некадашњих империја), делује на светској политичкој сцени, у смутним временима, па и овог пута пред могуће новим пожаром на Блиском истоку, потенцијално опаснијим од свих ранијих, заиста као политички патуљак.

Макронов наполеоновски јуриш

И наставља се несустало упркос амбицијама с којима (заветно) наступа свака нова европска влада (Европска комисија) и с којима се огласила и симпатична (сетите се њене претходнице, баронесе Кетрин Ештон) а ипак политички малокрвна Федерике Могерини, шефица ЕУ дипломатије. Њена амбициозна (и офанзивна), „глобална стратегија“ почивала је на (дубоком) уверењу да Унија располаже „беспримерним потенцијалом“ који не успева да валоризује, и реализује, на светској политичкој сцени.
Да то радикално промени, још амбициозније у дипломатски јуриш (наполеоновски) је кренуо француски председник Емануел Макрон. И брзо се суочио с ограничењима сопствене, и још горе, европске (ЕУ) моћи: повлачење Доналда Трампа из нуклеарног споразума с Ираном, шокантно за Европљане (Макрон: у питању је велика грешка), открило је сву њихову немоћ да спасу споразум (а у његовом тешком „порађању“, уз САД, с Бараком Обамом на кормилу, учествовала је и прва европска гарнитура, Велика Британија, Француска и Немачка) иако су се у то заклињали.

[restrict]

Беспомоћни посматрачи

Те њихове (европске) немоћи били су очигледно, од почетка, свесни у Техерану. Ирански председник Хасан Рохани упозорио је, у телефонском разговору, француског колегу Макрона како Европа може да спаси споразум, иако за то има „ограничене могућности“, ако брзо и безусловно саопшти, на „јасан и транспаретан начин“, да је спремна да гарантује права Ирану из споразума која се тичу продаје нафте, банкарства и инвестиција. Европљани нису смогли снаге да то и учине. Притисак Вашингтона био је очигледно жесток а претње санкцијама свим фирмама које се дрзну да послују с Ираном неумољиво реске.
А онда је дошао напад дроновима и крстарећим ракетама на највећа саудијска нафтна постројења, чиме је драстично и драматично порасла опасност од пустошног рата на Блиском истоку. И опет се показало, констатовао је сериозни минхенски дневник „Зидојче цајтунг“, како су могућности Европљана да утичу на догађаје – минималне. Или никакве.
Европљани, а посебно Немци, нашли су се опет у тако запаљивој ситуацији, упозорава овај дневник, у улози преплашених и беспомоћних посматрача. И у варљивој нади да се ипак неће отићи предалеко, упркос чињеници да то (по „Шпиглу“) зависи од једног „фанатика (верски, неприкосновени ирански вођа Хамнеи), једне усијане главе (саудијски престолонаследник Мохамед бин Салман) и једног непредвидљивог“ (Доналд Трамп).
И шта у тако беспомоћној ситуацији чинити? Било би фатално, упозоравају немачки медији, остати само у улози посматрача, упркос ограниченим могућностима. Немачка би морала, констатује раније споменути минхенски дневник, и као променљиви члан Савета безбедности, с релативно добрим контактима „у свим правцима“, да покуша да се излаз из запаљиве ситуације нађе дипломатским средствима, а не бомбама.

Звезда која гасне

Колика је у свему томе реална моћ немачке канцеларке? До пре неку годину чинило се велика. У Берлину су зрачили од (само)задовољства и гордости. Немачка је представљала, посебно у економском смислу, узор за многе у свету. А с тим су расли углед и утицај Ангеле Меркел. После избора Доналда Трампа за председника Сједињених Америчких Држава многи су у немачкој канцеларки већ видели, попут Трамповог претходника Барака Обаме, (пре)брзо (и брзоплето) новог „лидера слободног света“.
Блештава (немачка) слика почела је, међутим, убрзо да тамни. Најснажнија привреда Старог континента нашла се неочекивано (иако су неки економисти на то упозоравали) у рецесији. Окончало се напрасно десет година непрекинутог привредног раста, које су се поклопиле са „ером Меркел“, у часу кад је и њена политичка звезда почела да гасне.
Уследила су, уз то, неочекивана варничења на трансатлантским везама. Доналд Трамп је „затежући конопац“ са Европском унијом, претећи царинским и трговинским ратом, посебно узео на нишан земљу његових предака, Немачку. Не памти се, у послератној историји, да су односи између Берлина (раније Бона) и Вашингтоне били тако затегнути и конфликтни. И да се (још) не наслућује смиривање и отопљавање. То је немачким медијима потврдио искусни немачки дипломата Волфганг Ишингер (води чувену Минхенску конференцију о безбедности, некадашњи немачки амбасадор у Вашингтону), који се управо вратио из САД где је „опипавао пулс“ некадашњих пријатеља и савезника.

Земља егоиста

Проглашавајући Немачку за „земљу егоиста“ која живи на рачун других“, ударао је посебно на огроман немачки суфицит у размени са Сједињеним Америчким Државама (амерички извоз у Немачку прошле године био је „тежак“ 57,7 милијарди долара, увоз из Немачке у САД пак вртоглавих 125,9 милијарди!), премало издвајање за одбрану и НАТО (уместо минимална два одсто бруто националног производа, једва нешто изнад једног процента) и немачку енергетску зависност од Руса: званични Вашингтон је све (у)чинио, и чини, да би спречио изградњу „Северног тока 2“.
Немачка је дуго практиковала „политику уздржаности“ на светској сцени и у међународним односима. Та политика је земљу, у бројним случајевима, чувала од уласка у ратне авантуре. Радије је, у време дуге владавине Хелмута Кола, посезала за (дебелим) новчаником, искупљујући се, него за бомбама и војницима.

 

Немачка није Швајцарска

У прву ратну авантуру после трагичног искуства с Другим светским ратом – бомбардовање Савезне Републике Југославије, практично Србије – увела је црвено-зелена влада, парадоксално, левичара и некадашњих пацифиста, канцелара Герхарда Шредера и његовог заменика (и шефа дипломатије) Јошке Фишера.
Ангела Меркел је често наглашавала да је њена земља на „страни деескалације“ и смиривања, упркос притисцима, који бивају све снажнији, и у самој земљи, и од стране њених савезника и партнера, да Немачка „преузме политичку одговорност“ (читај: да се и војнички снажније ангажује!) сразмерну њеној снази и значају: превише је велика да би у „светској политици била нека врста Швајцарске“ („Шпигл“).
Па ипак, последњих дана уочљиво је у овој земљи расла стрепња да би Доналд Трамп могао да крене на Иран и позове Немце под ратни барјак. И да их стави на велика искушења. У хладнијим, и рационалнијим, медијским и политичким анализама провејавало је уверење да амерички председник, упркос јастребовима око себе, и посебно на саудијском двору, то неће учинити.

Праг није прекорачен

Трамп је пооштрио санкције („никад тако и толико ригорозне“) Техерану, послао, додатно, војнике на ирански праг, али га није прекорачио. Иако импулсиван, нагао и непредвидљив у одлукама, Доналд Трамп ће очигледно, пре него што (евентуално) исуче сабљу, добро промислити – Иран је, упркос америчкој (пре)моћи у вођењу рата „на дугме“ и даљину, тврд орах – и проценити какве би то имало последице по његов други мандат и опстанак у Белој кући.
Тај поглед на Белу кућу помогао му је, очигледно, да не подлегне првом, и жестоком, не само саудијском, ратном покличу и позиву на одмазду: и неки од његових блиских, страначких пријатеља предлагали су му да разори иранска нафтна постројења. Могу то учинити сваког часа, објашњавао је, спомињући петнаест циљева програмираних за напад, али није био каубојски брз (до даљег?) на обарачу.

Удар у срце саудијске нафтне моћи

Иако није било поузданих доказа да су дронови и ракете полетели с иранског тла, или активиране уз помоћ иранске руке (тврди се да су то могли да учине само професионалци), кренуле су хорске, и беспоговорне, оптужбе на рачун Техерана. Била би мала вајда што су тамошње власти све то енергично одбијале и побијале, да је Трамп био, заиста, расположен да повуче ороз: готово сви ратни походи последњих година и деценија кретали су инсценираним поводима и драстичним лажима.
Разарајуће уништавање најважнијих нафтних постројења у Саудијској Арабији, срце њене нафтне моћи, могло је, у том контексту, да послужи као такав „окидач“. Погођена је највећа нафтна фирма на свету „Сауди Арамко“, у којој се прерађивало, пре овог напада, готово пет (4,7) милиона барела нафте дневно. Чак је и Трампов шеф дипломатије Помпео тај удар окарактерисао као „ратни акт“ и чин, после чега се, обично, не седи скрштених руку.
Трампу се, међутим, није журило: беспомоћни Европљани су, бар за тренутак, одахнули…

[/restrict]