Најдебљи крај

Наредних дана сазнаћемо колико је заправо дубока криза у коју срља БиХ

Петог дана септембра, када овај текст буде у штампарији, истиче рок када би према Споразуму о принципима за формирање власти на нивоу Босне и Херцеговине требало да буде конституисан нови Савет министара. Како сада стоје ствари, готово је извесно да до тог датума у Председништву БиХ неће бити постигнута сагласност о именовању Зорана Тегелтије, кандидата Милорада Додика за председавајућег овог органа, што практично значи да ће споменути споразум остати само мртво слово на папиру, а ионако нестабилна дејтонска творевина ући у још дубљу и опаснију кризу.

ВЕРБАЛНИ ГРЕХ Мада никада не треба искључити могућност да у последњи час буде усаглашено неко решење, чини се да је тако нешто у овом тренутку мало вероватно. Двојица заступника бошњачких интереса у Председништву БиХ, Шефик Џаферовић и Жељко Комшић, не само да не одустају од ултимативног захтева да Додик претходно да зелено светло за упућивање у Брисел Годишњег националног програма (АНП) за чланство у НАТО-у већ и појачавају тензије претећи, кроз изјаве Хрвата босанске оријентације, државнику из Лакташа да би „због покушаја отимања надлежности БиХ могао да заврши у Хагу или под земљом“.
Какав је то, за сада само наговештени вербални грех, фактички првог човека Републике Српске, односно шта је то толико испровоцирало и најљутило заговорника „мултиетничке и грађанске Босне“ да свом колеги у највишем државном органу малтене отворено поручи како би могао доживети судбину оних српских (и хрватских) политичара (и војника) који су „због дељења БиХ“ окончали свој животни пут или робијају у схевенингенском казамату?
Додик је, подсетимо, још пре 5. августа, када је потписан Споразум о принципима за формирање власти, најавио да ће – у случају да представницима победничког блока из РС буде онемогућено да заузму своја места у Савету министара БиХ – предложити Народној скупштини РС да „размотри враћање оних дејтонских уставних надлежности које су под притисцима високих представника биле пренесене на заједничке органе БиХ“. Он је тада прецизирао да би се на дневном реду могли наћи „Споразум о оружаним снагама БиХ, Тужилаштво и Суд Босне и Херцеговине, систем индиректног опорезивања, као и друге одлуке које су наметнули међународни протектори“.

ВРАЋАЊЕ ОТЕТИХ НАДЛЕЖНОСТИ Када је постало очигледно да је због бошњачке опструкције, охрабриване саветима западних ментора, будућност споразума постала у најмању руку неизвесна, српски члан Председништва БиХ је поново активирао причу о враћању отетих надлежности. То се, јасно, није нимало допало највећим корисницима централизације некадашње средишње југословенске републике, па је Странка демократске акције поручила Додику да ће „уколико кршењем Устава и закона одведе земљу у хаос и највећу кризу од потписивања Дејтонског споразума, сам извући најдебљи крај у свему томе“.
Није дуго требало да још даље оде незаобилазни „телал политичког Сарајева“ Жељко Комшић, чије су неукусне претње Додику показале да пројектована слика овог наводно „толерантног заступника грађанских вредности“ има мало везе са стварношћу.
Додик, јасно, није остао дужан Комшићу, већ је његово (и не само његово!) противљење најављеном враћању уставних дејтонских надлежности РС упоредио са понашањем пљачкаша који бране раније отету имовину: „Разумео сам његову изјаву. Тако раде они који су раније нешто отели па сада то опљачкано бране. Нека покаже где то у Уставу и Дејтонском споразуму пише о тим надлежностима БиХ за војску и правосуђе.“

ГУРАЊЕ АНП-а Треба, наравно, подсетити да су претходно пропали покушаји да се на седницама Председништва БиХ реализују циљеви супротстављених страна. Иако су за 20. август биле заказане чак две седнице – редовна на којој се на иницијативу Комшића требало расправљати о усвајају АНП-а за НАТО и ванредна, коју је предложио Додик како би прогурао Зорана Тегелтију за мандатара – врло брзо се показало да ништа од предложеног не може бити усвојено. Тројка у згради Председништва у сарајевској Титовој улици једино се успела усагласити око тога да прекину започету редовну седницу и откажу ванредну.
Лидер РС је оценио да је брзи завршетак седнице покушај куповине времена и резултат разговора које је Комшић дан пре њеног одржавања водио са амбасадорима САД и Велике Британије, али је истовремено поновио да даље упорно гурање АНП-а не може проћи: „Ја ћу само рећи да нема потребе са разговарамо о АНП-у, то се неће десити. Српска страна и ја нећемо гласати за тај план, за нас је неприхватљив пут у НАТО због разлога које смо и раније износили.“
Додикова порука је била јасна да јаснија не може бити, али Шефик Џаферовић као да није чуо његове речи, па је изразио уверење да „сви морају да се потруде како би се усвојио АНП“, и да „нико нема право да каже да неће“.
Милорад Додик покушао је још једном, 27. августа, да на дневни ред седнице Председништва стави именовање Зорана Тегелтије (у међувремену је прошао све безбедносне провере код надлежних служби) за председавајућег Савета министара. Пошто је тандем заступника безалтертнативног пута БиХ у НАТО поновио да је услов за њихову подршку Тегелтији прихватање АНП-а, српски члан Председништва је повукао захтев за одржавање седнице. И онда најавио да ће, уколико до истека рока 5. септембра не буде постигнут договор, РС дати свој одговор на „десетомесечно бошњачко одузимање права Србима на политичко представљање у органима БиХ“.

СРПСКО (НЕ)ЈЕДИНСТВО Како би се ствари могле развијати уколико – што у овом тренутку изгледа најреалније – 5. септембра пропадне споразум три национална лидера? Не треба сумњати да ће, ако крене у испуњавање најављеног обећања, државник из Лакташа у Народној скупштини РС добити неопходну већину за предлог о враћању отетих надлежности Бањалуци, међутим, велико је питање да ли ће се на тој седници, кроз подршку опозиционих партија (СДС-а и ПДП-а) његовој иницијативи, манифестовати толико потребно српско јединство.
Из СДС-а су загонетно поручили да ће став о својим даљим потезима саопштити када буде јасна судбина споразума потписаног 5. августа. Не би нас изненадило уколико би, када се Додиков захтев нађе у Народној скупштини, најјача опозициона странка РС – уз образложење да се оваквим ризичним и авантуристичким потезима заправо угрожава позиција РС и стабилност БиХ – наложила својим посланицима да гласају против предлога или да буду уздржани приликом одлучивања.
Сличан став могао би да заузме и ПДП, што би ове две партије препоручило Бакиру Изетбеговићу, али што је још важније, западним „пријатељима Босне“ да као „одговорни партнери“ поново заузму места у заједничким органима власти БиХ. Тиме би се, са тачке интереса глобалистичких центара моћи, могла у свету створити жељена слика да, поред „неодговорних сецесиониста“ из органа власти у Бањалуци, постоје и они други, „разумни и конструктивни Срби“ који сарађују у државним органима власти и тако доприносе очувању мира и стабилности у БиХ.

БОНСКА ОВЛАШЋЕЊА? Свестан је, наравно, и Додик свих ризика операције враћања отетих дејтонских надлежности па зато наглашава да „нећемо ићи у авантуре, већ полако, прецизно користећи сва демократска средства“. Проблем је, међутим, што је за бројне непријатеље мањег ентитета БиХ овај „демократски пут“ враћања отетих надлежности потпуно неприхватљив, због чега ће настојати да га максимално дискредитују, а његовог иницијатора демонизују и по могућности отерају с државне функције.
Џаферовић и Комшић су се већ потрудили да „објасне“ како евентуална одлука Народне скупштине РС неће имати никакво правно дејство пошто је за расформирање заједничких органа БиХ потребно добити сагласност државног парламента БиХ и скупштина оба ентитета, што се „у овом случају никада неће десити“.
Уколико у Народној скупштини РС заиста буду усвојени најављени Додикови захтеви, од већ познатих ставова босанског тандема из Председништва БиХ биће много значајније реакције и, што је још важније, конкретни потези такозваних међународних фактора. Није тешко замислити високог представника Валентина Инцка како осуђује одлуку Скупштине РС, а сличне поруке могу се очекивати и од чланова Савета за спровођење мира у Босни и Херцеговини (уз противљење представника Русије), те одговорних представника западних држава, ЕУ и НАТО-а. Активан би могао да буде и Уставни суд који би, на захтев СДА или неке босанске партије „грађанске оријентације“, прогласио правно ништавном одлуку скупштине мањег ентитета о враћању одузетих надлежности Бањалуци.
Сви ови потези били би у функцији притиска на РС, али би стварне намере Запада према бунтовницима могао да одреди „сигнал“ упућен Инцку. Уколико аустријски протектор одлучи да – у складу с политиком повратка на „стари курс“ који су недавно у Савету безбедности наговестили амерички и британски амбасадори у УН – реактивира „бонска овлашћења“ и смени Додика, ствари ће се опасно закомпликовати, пошто српски члан Председништва БиХ, готово извесно, неће испоштовати његов „указ“. Такво заоштравање ситуације је можда управо оно што желе глобални сценаристи који у њему виде прилику за ломљење кичме Српској и утеривање БиХ у НАТО.
Но сачекајмо да видимо хоће ли дани и недеље који долазе потврдити или демантовати овај, засад, само хипотетички сценарио…