ИНТИМНА ЛИРИКА УМЕТНИЦЕ ИЗ СЕНКЕ

КЛАРА ШУМАН – ЖЕНА ИСПРЕД СВОГ ВРЕМЕНА

Два века од рођења једне од најбољих пијаниста у историји музике (била врхунски извођач, али и композитор у сенци свог славног мужа Роберта Шумана) у Београду је обележено концертима названим Клара Шуман – жена испред свог времена

На новчаници од сто немачких марака налазио се женски лик. Мало њих зна да је то Клара Шуман, жена романтичарског немачког композитора Роберта Шумана, једна од најбољих пијаниста у историји музике. Двеста година од њеног рођења (13. септембра 1819) у Београду је обележено концертима названим Клара Шуман – жена испред свог времена. Београдска пијанисткиња Јасмина Раковић осмислила је да у три дана прикаже Клару Шуман не само као жену, мајку и извођача него и као композитора у сенци свог славног мужа. Уз помоћ Гете института концерти су реализовани у Артгет галерији Културног центра Београда, атријуму Народног музеја и великој сали Коларца. Овом приликом се поново види да Београд нема довољно концертних сала, поготову за камерну музику. Мали Артгет, преакустични Народни музеј и превелики Коларац нису простори који одговарају интимној лирици Кларе Шуман. Ипак, музичари су искористили оно што им је дато, како што увек бива с уметничком музиком.
Љубав Шуманових је, као на филму, превазишла све изазове – отпор њеног оца према удаји за Роберта (морали су да траже судску дозволу), свакодневну борбу за живот, његову менталну болест. Клара је родила осморо деце, од којих је преживело четворо, издржавала је породицу свирајући концерте, а после његове преране смрти радила је активно на издавању и извођењу његових дела. Надживела га је 40 година, а пијанистичка каријера јој је трајала преко шездесет. У тако радним и породичним обавезама испуњеном животу право је чудо да је Клара Шуман имала времена и да компонује. Очигледно је то била њена потреба, да би сасвим престала са 37 година, када јој је муж умро. За то мало времена иза ње је остао оригинални опус у коме се може наслутити композиторска будућност, никад остварена.
Сва три концерта насловљена су према соло песмама у програму: Интродукција – Волиш ли због лепоте, Романса – Тајновити шапат и Финале – Волеше се узајамно. Клавирске Варијације на Шуманову тему оп. 20 извела је Ружица Гојковић, а Сонату за клавир у ге-молу Јасмина Раковић. Клара је била пре свега један од најбољих пијаниста тог времена, па у композицијама користи све могућности клавира, изазов коме су одлично одговориле солисткиње. У три соло песме оп. 12 наступила је сопран Ана Цветковић Стојнић уз пратњу Ратка Спасојчевића. Одлична дикција и интонација, лепа боја гласа, пуног и меканог тона, контролисаног, јер лид (lied) није опера, уз одмерену појавност у служби музике, истакли су у први план све атрибуте праве звезде.
Кратке клавирске комаде као пригодне форме за музичка окупљања и додатак реситалима – Pieces fugitives оп. 15, Soirees musicales оп.6 и Три романсе – извеле су Миљана Ђорђевић, Софија Николић и Ана Ковачевић. Фрагментарни музички материјал, набацан али не и разрађен, с хармонским развојем ближе Малеру него Шуману, тешко је било склопити у смислену целину. Ипак, младе пијанисткиње су од херметичних дела извукле максимум, борећи се често с неразумљивим хармонским решењима. Чини се да у свакој малој форми Кларе Шуман има музичког материјала за велико и богато музичко дело, само она није имала времена да се тиме бави… Шест соло песама Из Јукунде оп. 23 певала је Мина Марковић уз пратњу Маше Бабић, у високим лагама оперски форсираним гласом, прејаким за преакустични Музеј, тако да су пиано интимне деонице звучале најбоље. Опет је мање било боље.
Циклус је завршен музиком за клавир четвороручно (Ружица Гојковић и Јасмина Раковић), Романсама за виолину и клавир оп. 22 (Мина Алексић, виолина и Ружица Гојковић), соло песмама оп. 13 (тенор Марко Живковић, Јасмина Раковић клавир) и Клавирским тријом оп. 17 (Београдски трио: Игор Дражевић – клавир, Душан Панајотовић – виолина, Иван Јарић – виолончело). Фестивал женске романтичарске музике привукао је београдску публику у великом броју, и поред свих реметилачких фактора – испред Народног музеја у суботу увече брундао је генератор док су радници вредно пеглали коцке на улици, импровизована бина испред Коња грувала је субсоничне басове, звиждали су и урлали протестанти пролазећи поред Музеја, они који нас усрећују сваке суботе по подне, а обезбеђење није пустило публику да уђе све до почетка концерта. Ипак, Београђани су ветерани побеђивања малтретмана, па је Музеј попуњен упорним љубитељима добре музике. Све честитке Јасмини Раковић на оригиналној идеји, али и на врхунској реализацији младих музичарских снага, оних који, упркос свему, остају овде и боре се за достојанство професије и лепоту уметности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *